ФИЛОЗОФИЈА КАО ОДГОВОР ЖИВОТУ (о „Филозофским мрвицама“ Небојше Кузмановића и не само о њима)

AУТОР: Перо Зубац

Први филозоф кога сам видео у животу био је Здравко Мунишић, млађи брат Десанке Мунишић која ми је предавала српскохрватски језик у основној школи у мом родном Невесињу. Као млади професор филозофије на Београдском универзитету дошао је у родни град и одржао предавање из филозофије у препуној сали Дома ЈНА. Било је и нас, Десиних ученика, који, дабоме, ништа нисмо разумели, али смо били сретни што смо удахнули дах великог града у Здравковим речима. Много година касније, купио сам, дуго их тражећи, две његове књиге. „Марксизам Луја Алтисера“ и „Филозофска схватања Роже Гародија“. И прочитао их, дабоме. Недавно сам, подкрај лета, прочитао „Филозофске мрвице“ Небојше Кузмановића („Прометеј“, 2016.). Небојша Кузмановић је једини филозоф у кругу мојих најближих и најбољих пријатеља. Радећи с њим на великим националним пројектима (Сабрана дела Симе Милутиновића Сарајлије и Милице Стојадиновић Српкиње), а он је у малобројној али стручној и храброј екипи највише потегао, имао сам прилике да као већ блиски пријатељи, без обзира на разлику у годинама, разговарамо о свему око нас, да упознам и препознам његове ставове о тренутку који преживљавамо, и много шта од тога нашао сам у његовој врло мудрој а врло читљивој књизи. А мало ћемо у сећање, без сете. Као млади песник Небојша Кузмановић заступљен је у мојој антологији најлепших љубавних песама у Срба „Пелуд цвета“, а доцније у мојој, поледњој сачињеној антологији најлепших песама о детињству „Кад срце засветлуца.“ Наводим средишњу строфу из, треба ли рећи, врло лепе песме „Јоргован“: „Ево, већ четрдесет година сањам тај мирис у коме се осећам најсигурније, као у мајчином загрљају, и стално видим зенитно подне а на хоризонту трепери најлепше априлско дрво.“ Опојни мирис детињства. А десет година доцније један бриљантан филозофски есеј („ИЛИ – ИЛИ“) на најлепшој за мене страници књиге „Филозофске мрвице“: „Мислио сам да је живот исто што и пољем прећи, али сам, изгледа, годинама живео у мнењу. Добар дечак, добар ђак, добар син, добар фудбалер, добар војник, одличан студент, добар момак, разуздани ерос, панкер, револуционар, анархиста, либертаријанац, породичан човек, добар муж и отац, патриота увек са својим народом (слобода или смрт), писац, научник, службеник у служби државе и народа, велики путник… И онда се у 50-ој „пробудим“ и схватим да то у онтолошком смислу није мој живот. Дакле, сада сам на нултој години свог суштинског живота. ИЛИ – ИЛИ. Или ћу кренути путем којим се ређе иде и походити стазу светлости и живети као човек-светлост, или ћу остати у предворју живота, као и милиони других рођених и још нерођених.“ (1. септембар 2012.)

filozofske-mrvice

У животним филозофским назорима и младог и садањег Небојше Кузмановића, колико слутим толико и знам, кључна реч је : слобода. У есеју „Барикаде слободе“ Кузмановић пише: „За мене је слобода темељна категорија, категорија изнад свих вредности, чак важнија и од државе и од народа и од вере. Ако нема слободе, онда нема ничега.“ А у есеју „Империја и слобода“, можда кључном за спознавање битних принципа животних пишчевих, каже: „Све велике империје су пропадале оног тренутка када су почеле аргументом силе, а не силом аргумената да своје грађане убеђују у вредности живота које оне промовишу. Тако је било од увек; од старог Рима, преко папске инквизиторске и совјетске, па све до данашње америчке империје. И увек се све сводило, не на питање економије, већ на питање слободе. Где нема слободе нема ни живота, јер је она живот сам. Слобода је изнад свега, па чак и изнад бога.“ Да овај есеј не спомиње Џулијана Асанжа помислио бих да га је писао млади Кузмановић, заватрених идеја, неспутане бунџијске енергије, али последњу реченицу читам као адреналински удар у тренутку писања. Посегао сам у собној библипотеци за књигом омиљеног Кузмановићевог филозофа Серена Кјеркегора „Осврт на моје дело“ а уз њу је била и књига из исте филозофске библиотеке, некадашње, чувене и читане („Зодијак“, „Вук Караџић“, Београд, година 1968,) „Отворено писмо богу“ Робера Ескарпија (са посветом дароватеља Вујице Р. Туцића и Јовице Аћина: „Да би и ми ухватили неку мрву милости од Господа подмећемо ти ово писмо.“) Обе књиге, давно прочитане, прелистао сам и поново читао подвучене реченице не бих ли нашао сличну мисао о Богу и слободи. Нисам, а и знао сам да их нећу наћи. Бар сам нашао једну потпорну анегдотску сличицу како Роже Кајоа прича Ескарпију како „има један манастир у Јапану чији калуђери имају само једну дужност, да круже око зграде и притом узвикују: „Ово што сада чинимо нечему служи“. Тек толико да ублажим оне речи Кузмановића о народу и вери. Код многих мислилаца до којих држим, рецимо код Драгоша Калајића и Предрага Р. Драгића Кијука, на жалост оба су на другој обали, има сличних резолутних мисли о важности слободе. Кијук у есеју „Моћ и немоћ уметности“ („Уметност и зло“, Српска књига, Рума, 2005.) пише: „Порив за слободом, као апсолутом, комуникацијом, као најтемељнијим реалитетом бића упуштеног у живот, и истином, као надвредношћу – и чини уметност аутентичном појавом у историји бића: уметност је истовремено и екстратериторијални и процес и интегративни процес.“ Ако бих игде полемисао са Кузмановићем то је око Бога и слободе. Све остало у његовим филозофским погледима на свет ми је врло блиско. И његова филозофија као одговор животу. Оно што провејава из најновијих Кузмановићевих есеја је нешто драго, препознатљиво, битно за сваког човека: живети часно и не бити кукавица. Тако овај запис наклоности завршавам реченицама Симоне Веј из књиге „Окорењивање“ (БИГЗ, Београд,1995.) а свако ко боље познаје Небојшу Кузмановића схватиће зашто наводим ове реченице: „Част је животна потреба људске душе. Поштовање које се дугује сваком људском бићу као таквом, чак и ако је стварно признато, не задовољава у потпуности ту потребу; јер, она је једнака за све и непромењљива: док част има везе са људским бићем које је посматрано, не само као такво већ у његовом друштвеном окружењу. Та потреба је потпуно задовољена ако свака заједница чији је људско биће члан нуди том бићу учешће у славној традицији затвореној у њеној прошлости и јавно признатој изван ње. “Кузмановићево учешће у нашим ломним годинама у одбрани традиције и вредности свога народа је за сваку похвалу и почаст.

Нови Сад, 3. септембра 2016.

(Небојша Кузмановић, ФИЛОЗОФСКЕ МРВИЦЕ, „Прометеј“, Нови Сад 2016