Познато је да је Краљевина СХС на челу са краљем Александром I Карађорђевићем, иако заостала – сиромашна држава, прихватила руске избеглице добродушније од било које друге државе у Европи и да им је указала братску моралну и материјалну помоћ, без обзира на тешку ситуацију и огромне жртве у два Балканска рата (1912–1913) и у Првом светском рату.
Једна од најбројних избегличких руских колонија је била управо у Новом Саду. Она је у живот бившег аустро – угарског града унела друкчију културну ноту, оживела и изменила већ устајали западни малограђански начин живота.
У мају 1920. у Новом Саду се налазило око 30 избеглица; а крајем октобра већ 238.
У фебруару 1921. године у граду живи већ преко 500 Руса, у јуну око 800, а почетком 1922. године – 1217. Према попису становништва од 1931. године, у Новом Саду је 1154 избеглице из Русије. Тада је Нови Сад имао око 64.000 становника и тридесетих година прошлог века је у њему било око 1.500 избеглица и тај број све до Другог светског рата није опадао.
На гробљима Новог Сада и Петроварадина је до 1990. године сахрањено више од 800 Руса, а почетком осамдесетих година истог века постојало је свега 340 споменика, то јест надгробних обележја.
На крају главне алеје Успенског гробља, дуж које се налазе споменици угледних српских делатника, налазе се и најранији гробови руских православаца – Новосађана. Међу њима је и гроб на чијем споменику пише ” Руски конзул у Македонији Павел Артемјевич Лобачов”.
На тој истој алеји Успенског гробља је велики камени осмокраки крст са таблицом ”Генерал – мајор Фјодор Васиљјевич Воронцов 1856 – 1921.”
Са почастима је на апоследњи пут испраћен одважни генерал инфантерије Консатантин Александрович Крилов (1861-1930). Он је 1923. године новосадском одељењу српских добровољаца поклонио сабљу коју је носио за време наступаља руске армије 1914. године, када су се Руси, разбивши аустро – угарску војску спустили са Карпата у Мађарску равницу и дали Србима наду у коначно ослобођење. Камени крст и фотографија генерала на споменику су сачувани до данашњих дана.
недалеко се налази и гроб генерал – лајтнанта Диодора Николајевича Чернојарова – председника новосадске колоније.
Од вишег официрског састава Руске армије, осим већ поменутих, у Новом Саду су се упокојили и сахрањени:
Брунн Анатолий Андреевич (ок. 1863–1936), ген.-майор;
Игнатьев Игнатий Петрович (1866–1933), ген.-майор;
Ирманов Владимир Александрович (1852–1931), ген. от кавалерии;
Кикин Константин Сергеевич (1853–1943), ген.-майор;
Кривцов Пантелеймон Прокофьевич (1863–1933), ген.-майор;
Мельгунов Михаил Эрастович (1870–1926), ген.-лейтенант Генштаба;
Розеншильд фон Паулин Анатолий Николаевич (1860–1929), ген.-лейтенант Генштаба;
Сенча Владимир Иванович (1868–1954), ген.-майор Генштаба;
Сухотин Николай Петрович (1842–1924), ген. от артиллерии;
Урчукин Флегонт Михайлович (1870–1930), ген.-майор;
Хануков Александр Павлович (1867–1943), ген.-лейтенант Генштаба.
На руској парцели овог гробља се могу наћи и гробови заборављених племићких и социјалних сталежа Руске империје: спахија Михаил Михајлович Савенко (1846-19931), судски иследник Михаил Семјонович Коваљов (1895–1934), судски иследник Владимир Александрович Флегинский (1886–1937), судија Петар Алексејевич Керин (1867–1943), капетан 1-ве класе Русске Императорске флоте Константин Иванович Шишма-рев (1858–1932), саратовски трговац Павел Прокофьевич Борисов-Морозов (умро 1935 г. 91. год. живота)…
Наследник и глава ”Пастуховског дела” који се тридесетих година из Француске преселио код сестре у Србију, почива под плочом на којој је старим правописом написано ” Сергеј Николајевич Пастухов. Родио се у Јарослављу 22. јуна 1866. Умро у Новом Саду 3. новембра 1940.”
На руској парцели је сахрањен и пуковник Степан Фјодорович Климентов из Вологде.
У дветом реду источног дела Успенског гробља је гроб гроб са каменим крстом. На споменику је написано ”Овде почива кнез Николај Петрович Трубецкој. Рођен у Јујеву 3. марта 1875. умру 8. фебруара 1946. године у Новом Саду. Кнез је био музичар и неожењен.
Недалеко од њега је сахрањена Ана Георгијевна Клеповскаја, рођена Богачова (1877–1954), удовица Сергеја Васиљјевича Келеповског, члана Државне думе.
На овом гробљу се налази и споменик – над заједничком гробницом: ”РУСКИМ ВОЈНИЦИМА КОЈИ СУ ОВДЕ УМРЛИ У ЗАРОБЉЕНИШТВУ У 1915-1918г. (Русскя матица 1925. г)”
Историјски значај овог гробља указује на неопходност уређења гробова, споменика, алеја и читаве територије историјског дела гробља.
Dr Nebojša Kuzmanović 