ИСТОРИЈСКА СВЕСТ И САВЕСТ

(Небојша Кузмановић: Сусретање култура, Српско-словачке књижевне везеРисте Ковијанића)

Аутор: Самуел Болдоцки

У историји народа постоје раздобља која иза себе остављају дубоке трагове у колективном памћењу њихових припадника, који се онда, у разним варијантама, одражавају у њиховом каснијем историјском стремљењу и деловању. Такво раздобље у историји словачког и српског народа било је у л8. а нарочито л9. веку, када започиње њихова значајнија национална еманципација, расте национална свест, осећање националног идентитета али и осећање словенског заједништва а почиње да се развиа и српско-словачка сарадња у оквирима тадашње Угарске. Значајни представници оба народа били су тада  свесни да њихова народна егзистенција директно зависи од степена очувања народне традиције и културних вредности, тако да су били, чак, природни захтеви Срба аустријском цару из времена Велике сеобе Срба под водјством Арсенија ИИИ Чарнојевића (л960) да се његовим изричитим патентом унапред дозволе сви национално-црквени празници према старом календару а тиме створе и услови за верско едукациони рад.

Од 1730 год., како наводи академик Јан Кмећ, (Словенско-србскá сполупрáца в матичном дуцху концом минулéхо а зачиатком тохто сторочиа, ин:

Долноземскé обрyсy словенскеј себаúцтy, Сполок Словáков з Југославије, Братислава л994, с. 6 и 7), Словаци евангелици, као савезници Срба против католичког унијатизма, су своје развијене средње школе и лицеје, у функцији претприпреме за евангеличке немачке универзитете, широко отварали српским студентима из крајева будуће Војводине, а и турских крајева касније кнежевине, куда су, опет, доста често, медју делимично ослободјене Србе, као људи од поверења за очување српских установа, позивани  учитељи, професори, лекари, секретари а и други образовани људи из Словачке, одакле су била и прва четири директора Гимназије у Сремским Карловцима а од л79л год. и познати словачки слависта Павел Јозеф Шафарик, као први директор новоосноване српске гимназије у Новом Саду.

Шафарик, иначе, није доживео почетак српско-словачке сарадње, у оквирима њихових матица, пошто је л86л. год. умро у Прагу, две године пре оснивања Матице словачке (л863) у Турчјанском Св. Мартину, али је у својим писмима из Новог Сада већ л827. год. (узгред буди речено Матица српска је основана л826. год.) Мартину Хамулијаку и Јану Колару, тадашњим водећим словачким личностима, предлагао оснивање Матице словачке по узору на Матицу српску итд. Тако је, у ствари, почињала и онда се током више од једног и по века развијала српско-словачка сарадња заснована на скоро идентичним културним и националнополитичким интересима, доживљавајући кулминацију нарочито у време појачане мадјаризације и репресија угарских власти против немадјарских народа у Угарској, као што је нпр. била ликвидација Матице словачке (л875) а и, до почетка те исте године, затварање свих словачких средњих школа у Угарској (упркос и енергичном иступању  Александра Трифунца, српског посланика у Угарском парламенту, против такве одлуке). Иако немам намеру да елаборирам овде ову проблематику, не могу а да, у овом контексту, не поменем ставове песника Јована Јовановића Змаја, који је већ л865. год. писао да су Срби у свом националном препороду имали код Словака велику подршку и да Словаци, у то време, немају чак ни једног посланика у Угарском парламенту, и у складу са тиме, у свом часопису Змај он је „стављао на душу српским посланицима, којих је тада било дванаест, да бране и интересе словачког народа“ (Живан Милисавац: Словачке теме у поезији Јована Јовановића Змаја, ин: Литерáрне взťахy Словáков а јужнýцх Слованов, Зборнíк прáц з ведецкеј конференцие в Смоленциацх, л966, ВСАВ, Братислава л968, с. 222). Ову проблематику Змај истиче и у својој песми Словак дротар, која је штампана л880 год:

( Ко то селом иде?/ Ко то шором зове:/“Лонце крпит, лонце,/ Шерпење, котлове?// Откуд иеш момче?/ Да ли из свог јата?/ „Ја долазим управ/ с високих Карпата“/ Па како је тамо, славске горе листе?/ Јесте л већем срећни,/ – Ил још на сад нисте?// А Јане нас гледа/ Подижући плећа,/ Као да нас пита:/ А шта је то срећа?/ Шта вам раде школе,/ Гимнзије драге?/ Па Матица ваша, -/ Има л здраве снаге?// Уздахнуо Јане/ Па се горко смије:/ Свега ј тога било,- /Сад га више није“.// Сећате се л радо/ Светлијега доба?/ купите л се често/ Код Штурова гроба?// „Сећамо се кадшто/ У дубини душе,- /док нам и тај спомен / силом не угуше.“// А оре л се барем/ Веселе вам песме?/ – „Хеј! Та Словак данас/ Словак бити не сме.“// Знаш ли барем једну/ Песму,- реци ми је!/ „Знао бих једну само, Ал весела није:// Њитро, мила Њитро,/ Ти словенска мати,/ Чо позрем на теба,/ Мусим заплакати!“). (Узгред буди речено и Змај је л85л. год. матурирао у Трнави у Словачкој).

У овом контексту, такодје, не може а да се не помене чињеница да се српско-словачка сарадња није манифестовала само на нивоу контаката најзначајнијих књижевних, културних и политичких личности (какве су из редова Словака биле нпр.: Јан Колар, Павел Јозеф Шафарик, Милош Штефанович, Људовит Штур и његови следбеници „штúровци“, те Томаш Гарик Масарик (касније председник Чехословачке Републике), Вилијам Паулини – Тот, Јозеф Подхрадски, Павел Мудроњ, Јозеф Милослав Хурбан, Светозар Хурбан Вајански, Милан Хоџа, Самуел Дакснер и низ других а из редова Срба:  Вук Караџић, Дјордје Магарашевић, Бранко Радичевић, Дјура Даничић, Ј.Ј.Змај, Светозар Милетић, Александар Трифуна итд.), већ касније и у низу заједничких масовних националнополитичких зборова, односно сабора, којима је претходио договор из л865. год., када су први потпредседник Матице словачке Карол Кузмани и водја Срба у револуцији, генерал Дјордје Стратимировић свечано разменили ратификациона документа српско-словачке изборне конвенције у Кулпинском изборном срезу, на основу којих је, л869. год., као заједнички посланик Срба и Словака, у Угарски парламент изабран други потпредседник Матице словачке Вилијам Паулини – Тот а касније и, после неколико деценија неуспеха, на бази те исте конвенције л905 и л906. год. и Милан Хоџа, касније министар просвете и министарски председник Чехословачке Републике у медјуратном периоду. Један од првих таквих сабора био је нпр. у Петровцу л904.год., на којем се окупило 8000 Словака и Срба да чују говоре Милоша Крну, Јаше Томића, Људевита Мичатека, Бранка Илића, Милана Хоџу, Косте Шијачког и других.

У овом контексту треба истаћи и заслуге, тзв. „доњоземских Словака“ предака данашње словачке мањне у Војводини, о којој је др Јан Сирацки написао и следеће редове (види Петровац л745 – л995, Скупштина општине Бачки Петровац л995, с. 49):

„Темељи словачког насељавања у овим крајевима, који су настајали нарочито у л8. веку, били су очигледно чврсти; Словаци, свесни Словаци овде живе и данас, доказујући упркос времену и временима да се дуго може живети и изван старе домовине, односно домовине предака и не само очувати већ и развијати националну свест и сопствену словачку културу. У овом погледу, у поредјењу са другим бројним словачким енклавама и  дијаспорама у свету, Словаци у Војводини су скоро једини и јединствени…“ У томе не мали удео има чињеница да су се „доњоземски Словаци“ у потпуности активно укључили у поменути препород и српско-словачку сарадњу и упорно се трудили да унапреде и свој привредни и културни живот. Одмах после доласка у ове крајеве (л745. год., дакле педесетак година после Срба) основали су своју цркву и школу и већ л846. год. у Петровцу су основали Газдинско (привредно) удружење – прво земљорадничко кредитно друштво на територији бивше Југославије и то само две године после настанка првог таквог удружења у свету (Роцхдал у Енглеској); л845 год. основана је Недељна (народноваспитна) школа (Јан Стехло), л850 библиотека (Штефан Хомола), л866 основано је позориште (само пет година касније од оснивања Српског народног позоришта у Новом Саду а три године раније од београдског) итд. а у оквиру српско-словачке сарадње деловали су скоро сви ондашњи словачки интелектуалци. На пример. Феликс Кутлик (Синницолау Мар, Румунија, 26. 03. л843 – Кулпин, Југославија, 3О. 06. л890) не само што је писао историјске хајдучке приповетке (Хајдукова невеста, Смрт хајдука, Марко, Анастазија) већ је и савезничко-  политички, у мају л872. год., преговарао са српским прваком и Штуровим пријатељем Светозаром Милетићем.

Одјеци, односно наставак те делатности са циљем очувања народног идентитета јављају се и у најсавременијој историји војводјанских Словака, нпр. у форми оснивања и континуиране, више него полавековне, делатности Друштва словакиста војводине, обнављања делатности Матице словачке у Југославији (у Петровцу л990), у раду културно-уметничких друштава, аматерских позоришта итд.

Српско-словачка сарадња се наставља и непосредно после завршетка Првог светског рата, када нпр. бројни словачки представници (66 представника) на Великој скупштини уједињења гласају за припајање војводине Краљевини СХС и када је основана Словачка гимназија (л9л9) и штампарија (л9л9) у Бачком Петровцу а касније и Матица словачка у Југославији (л932), али у новонасталој држави Срби постају већински народ а воводјански Словаци национална мањина (нажалост, неки данашњи српски политичари оспоравају им и статус мањине, тврдећи да национална мањина могу да буду само припадници народа, чије се земље непосредно граниче са Србијом и Црном Гором) а неколико година после Првог светског рата почињу да се дешавају, чак, парадоксалне ствари. Тако, нпр., за разлику од првих директора Словака у најстаријој српској гимназији у Сремским Карловцима, који су тамо позивани да помажу, српски директори у првој словачкој гимназији ( и скоро до данас једине словачке гимназије изван Словачке), били су овдашњим Словацима,  од л923.год. до почетка Другог светског рата, од стране београдских школских власти, практично натурани (изредјала их се десеторица), чак што више, Просветни савет Министарства школства је почетком л922. год. одлучио да се у Словачкој гимназији у Петровцу само на захтев родитеља може дозволити настава и на матерњем словачком језику (фрапантна сличност са савременим стањем у више насеља где живе Словаци- прим. С.Б.), док у вишим разредима чак ни то не, јер „тамо се настава

мора одвијати само на државном језику“ (види Будúцносť нáшхо школства, Нáроднá једнота 8/ л22) и те исте године је, почетком маја, из Београда стигло   у Петровац обавештење да, „ако до почетка ове школске године гимназија не буде имала властиту зграду, биће затворена и укинута“ и да „Београд не намерава засад ни са чиме да допринесе изградњи зграде“(Нáроднá једнота л9/ 22, уводник). На срећу, гимназија није укинута јер су војводјански Словаци уз помоћ Словачке, словачког исељеништва а нарочито сопственим прилозима и радом и овакав, на први поглед неиспуњив услов, испунии, тако да гимназија, изузетно успешно, ради и данас па, чак, омогућава школовање на матерњем језику и српским ученицима из околине (сваке школске године се уписује најмање једно српско одељење) и ученицима из Новог Сада, који се, због ограничених капацитета, не могу уписати у новосадске гимназије. Делимично и због овакве друге, мање лепе стране медаље, овај свој текст сам насловио историјска свест и савест.

Ипак, вратимо се основној теми. Упркос повременим падовима, српско-словачка сарадња траје а стручњаци са историјском свешћу и савешћу, који су ову област проучавали из различитих аспеката (Ристо Ковијанић, Јан Кмећ, Милан Крајчович, Живан Милисавац, Златко Клаћик и др.), успели су да ову проблематику и афирмишу и да је научно осветле, чиме су и сами знатно допринели тој сарадњи, али, нажалост, њихова изванредна дела никада нису била довољно шире презентирана, тако да су са њима упознати, по правилу, само стручни и научни кругови. Њима  данас додајемо и име магистра Небојше Кузмановића чију књигу Сусретање култура – српско-словачке књижевне везе Риста Ковијанића (ДНС „Логос“ – КК „Дис“, Бачка Паланка 2003) данас представљамо. Ради се о озбиљњ научној књизи, чији је предмет   научно образложен и у којој се презентирају и нека нова сазнања из области којом се бави. Аутор у њој, кроз призму живота и дела проф. Ристе Ковијанића, објашњава низ аспеката српско-словачких књижевних и културних веза. Посебну вредност книзи даје исцрпна евиденциа  српских ученика, који су се школовали у Словачкој у л8. и л9. веку. а онда и њен библиографски и документарни део. Вечерас ће о књизи детаљније говорити ваши уважени гости тако да ја на крају овог свог концизног погледа на српско-словачку сарадњу констатујем само то да имам утисак да је ова књига штампана у право време, јер се у савременом свету трагичних и потресних супротности, европејизације и глобализације  српски и словачки интереси поново приближавају – приближава их, измедју осталог, и „важно питање како постати што бољи Европејац а истовремено сачувати свој национални понос, достојанство,част и осећање равноправности и једнаког партнерства у примању и давању, у доприносу напретку свих кроз властити напредак и срећи свих кроз властиту срећу“(Ј. Кмећ, цит дел, с.5-6). Убедјен сам да ће даља сарадња у овом правцу бити од значајне користи и српском и словачком народу.

Бачка Паланка, 20. мај 2004. год.  

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s