Небојша КУЗМАНОВИЋ: Филозофске мрвице: Прометеј, Нови Сад, 2016.
– Наше уточиште, наш завичај и топли дом јесте свет идеја. Идеја сама и свет духа. Идеја је та која нам даје смисао и путоказ. Идеја и дух су наши прави спаситељи.
/Небојша Кузмановић: „Светлост света“/
Аутор: Давид Кецман Дако
Књиге, сва она недовољно комуникативна промишљања о, иначе, вечним темама, о животу и смрти, о истини и лажи, о љубави и о мржњи, о вечности и свеколикој пролазности свега и видног и невидног, чујног и нечујног, о лепоти и о ружноћи, например, о злочинитељству и о хуманости, срећи и несрећи, о односу јединке према свом народу, једнако о личном и о колективном ставу према својој држави, о нужности борбе за слободу, о непристајању на ропство у времену садашњем, на крајње подмуклу окупацију (наше трагично искуство са деловима на југу Србије, Косовом и Метохијом), на политичку, верску, медијску или сваки други облик манипулације, напокон и о људском, обичном (не само оном пуком филозофском ставу према самом себи, свом животу и о своме месту у ономе што се може именовати како моје место у властитом животу, књиге таквог садржаја, обимом свеједно да ли су велике или мале, него и оне мало дуже или краће прилоге из области филозофије „бије“ глас какав се у народу може чешће чути, да „нису за свакога“, већ само за оне умније, образованије, који су такви да „једва и сами себе да разумеју и Бог да им је на помоћи“.
И није то без озбиљног разлога. Народ би рекао „није без неке“, па се и не зна ко је услед тога на већем губитку: онај ко у таквим текстовима не зна, неће, а најчешће (кад је све исувише стручно написано, до зла бога закукуљено и замумуљено) у свему томе умном и не може да се снађе, да пронађе бисерје, или пак „мрвице мудрости“, тим пре што је одавно увржено мишљење како је и сама филозофија, сувише егзактна, некомуникативна, у ово добра поремећених вредности, у доба транзиције и свеопште глобализације рекли бисмо и поприлично манипулативна филозофија „нашег доба“. Јер, доба је тзо владавине Великог брата, време без Бога, време „малих, блесавих потрошача“, политиком-медијима, чиме све не, али испраних умова, када је „јунаку нашег доба“ важније имати него бити.
Било како му (не)драго, ипак, би и јесте тако: уколико је неком (писцу, филозофу, мислећем човеку, интелектуалцу… доиста стало да буде прочитан, потом и прихваћен, неопходно је да нађе свој делу/науму примерени пут и самосвојан начин приласка/приступа теми/изазову за писање и доласка до нечијег и срца и разума, дакако, водећи при томе довољно рачуна о свим остваљивијим могућностима у погледу јасног разумевања, поимања, тиме и лакшег, једноставнијег, разумнијег и трајнијег прихватања оног о чему, како и, вема битно, зашто пише на начин како то мудрост и захтева потврђујући се као филозофија.
Биће да се тиме, или таквом мишљу руководио др Небојша Кузмановић (1962. у Градачцу, Р БиХ), аутор обимом невеликог, али садржајем, разноврсношћу тема, надасве смелошћу у приступу и оним вечним, али и ововременим, животним темама занимљивог, рекли бисмо и интригантног, па и за полемику изазовног дела „Филозофске мрвице“. Књига од само стотинак страница, сачињена/сабрана од мноштва небитно, да л’ раније или од скора, ту и тамо и о разним поводима (свечаности, путовања, путовања, након посете светским метрополама, али и хашком казамату, објављених есејистичких, лирско-медитативних, филозофских, као и новинских записа, узгредних забелешки, пригодних беседа, од исечака /фрагмената из већих текстова из области филозофије (са звањем је доктора књижевних наука, дипломирао 1988. године на новосадском Филозофском факултету са темом „Кјеркегорове сфере егзистенције“, а докторску дисертацију под називом „Српско-словачке књижевне и културне везе у доба романтизма“, одранио је 2009). Осим филозофских текстова, ту је и низ критичких обојених, друштвено ангажованих, готово и обрачунских осврта на разна актуелна збивања збивања, најчешће оних који су одраз превратничких, наопаких, за многе такође тешко разумљивих а још мучније прихватљивих друштвено-политичких превирања, једнако у нашој земљи, као и у свету, у доба и економске и друховне глобализације… Од прилога на разне теме, али заједничко им је то да су писани са веома јасним циљем, с потпуно одређеним наумом, крајње рационално и бескопромисно, без „трунке“ аутореве сумње у смисаоност оног о чему, зашто и како баш тако мисли/пише, али, уз све већ речено, то је и веома често, у погледу жестине става и нескривено писање срцем, те су с тога и све те „филозофске мрвице“ са горким укусом политике, прилози дубоке оданости, наклоности, па и романтичарске, готово занесењачке привржаности свом роду и потомству у овом времену посве несигурном. Отуда у њима, у таквим словима, искреним, патњом али и родољубљем изазваним речима, а тек белином између редака, где читалац таквим ставом затечен настоји да пронађе или да (од)брани себе (не)истомишљеним, отуда су тако и толико прожети филозофима, иначе, несвојственом емотивношћу.
Утисак је, како о овим прилозима са ставовима који су, без сумње, одраз и потпуно јасног друштвеног ангажмана, па и Кузмановићевог наглашено националног и политичког стгава, тако и о текстовима који им предходе у већем делу књиге, да нису писани само руком филозифа-научника, него и оном дрхтавом руком песника, носталгичара и романтичара, сањара и немирника, срцем, дакле, и занесењачки, на начин како то и бива писањем или казивањем без чекања на временски одклон, без дуже или краће дистанце/одступа од крајње узнемирујућег догађања, какво је, примера фради, НАТО бомбардовање наше земље, каква је непрестано актуелна и све стварнија/очитија окупација Космета и Метохије од стране западне алијансе, растурање једне земље као што је то била (и у сећању остала) Југославија, као и писање као сведочење прожето разложном емоцијом о људима-дивовима из времана прошлог ( Гаврило Принцип, Ристо Ковијанић), али и садашњег, о свим оним који себе свесно полажу на олтар слободе, јер без ње, сетимо се оног из школске лектире знаног нам записа Петра Кочића са зида његовог последњег земаљског утучишта, на шта у неколико записа асоцира и Небојша Кузмановић: – Слободо, без тебе све је ништа, а ништа с тобом је све!
Различите жанровске припадности (лапидарни лирски запис, есеј, новински текст, заокружени фрагменти из научне студије, неколике, додуше самом аутору од значаја беседе одржане на свечностима, неколико новинскиг извештаја, али и шири и потпунији критички, не само новинарски, репортажни записи са путовања, пупут текста „Империја и слобода“, посвећен Аустралијанцу Џулијану Асанжу, оснивачу „Викиликса“, који је, како то већ на почетку текста истиче сам аутор – „ шокирао цео свет када је са својим сарадницима открио и обзнанио на хиљаде и хиљаде дипломатских белешки и информација које су скриване од сопствених грађана у многим државама, почевши од оне војском и економијом најмоћније, а лажно демократске САД. Или текст под насловом „Барикаде слободе“, нескривено ангажовани, снажним родољубљем натопљени запис настао непосредно након драматичне, догађајем „изнуђене“ посете и показаног геста братске солидарности са људима на сверном Косову, „који су сто двадесет и пет дана пружали отпор на барикадама Јагњевице“. Уз све друго, аутор износи и свој категорички став: “Не требају нам резолуције, не требају нам устави, не требају нам уставне преамбуле да бисмо знали и осећали да ми припадамо тамо и да та земља припада нама. Понекад је довољан један човек да помери планину, а ти људи тамо управо то раде и ја верујем да они чувајући своју слободу чувају слободу свих нас. (…) Овде се, такође, ради о неким прерађеним формама тоталитаризм, могу га назвати и фашизам. Довољне је погледати изјаве немачког амбасадора који је, пролазећи Београдом, рекао: „Како ви то своју децу учите да вас је НАТО-пакт бомбардовао и зашто уопште употребљавате термине НАТО бомбардовање? Морате употребљавати друге термине, морате учити своју децу да је Слободан Милошевић одговоран за бомбардовање.“ Покушава се створити прича да смо ми криви за њихове грехе. Они желе – с ралогом којег ваља увек имати на уму пише небојша Кузмановић – да ми сами себе сажаљевамо и да убедимо себе да смо ми криви за сва зла која су нам се догодила, што је својеврсно самокажњавање – augtodafé.“
За разлику од текстова намењених новинама, за које важи одавно уврежено мишљење, односно заблуда, да им трајност значења/дејства није дужа од дана (не рачунајући и ноћ), објавити истоветни текст и међу корицама књиге значи и потврђивање ауторовог наума, па и вјеруја у његову вредности, смисаоност, за ход њиме на дуже стазе, све док је књиге и читања. Међу све своје „мрвице“ обележене, или, злу не требало, „само“ заштићене одредницом „филозофске“, а које, уствари нису ситнице, отпаци од главнице, напротив (реч о томе касније), Небојша Кузмановић у тексту шпод насловом „Стари пут грешника“ указује/упозорава на једну од (не само наших, (српских) бољки, можда и у низу особености од којих је саздано и само ментално својство, карактер. У овом кратком али и нескривено критичком тексту/мрвици указује на понављење невере, на превртљивост, склоност кукаквичком, приметивном подилажењу, брзом усхићењу а још бржем забораву… Уз указивање на непобитну, стварносну истину и уз молитвени вапај, па и позив и на покајање и на пут достојан предака, пише: – Када су се попели на Пантеон и повели народ, гледали су их као богове, трчали, жудели за њима, желели да им дотакну скуте и пољубе руку. Све би дали само да буду у њиховопј близини. Али када је стигао потоп и када су српске вође и војсковође, у име свог народа, попут Јова, кренули „старим путем грешника“, нико да их погледа, поздрави, нити да им се у несрећи, у муци и самоћи нађе. А, Бога ми, неки, не само да су их се одрекли, већ су и свесрдно учествовали у хајкама како би их што пре послали „тамо где треба“. И још једном се у српској историји показало колико мало треба да Обожавани постане Прогоњени, али „опрости им Боже, не знају шта раде“. Наш народ није схватио да тиме што ће се одрећи својих вође неће спасити душу своју. То се, ево, и данас, након након скоро двадесет година, показује као истинито. Иако смо хашком Молоху предали и продали све најбоље што смо имали, они и даље траже и траже, наравно а шта друго него наше срце – Космет. И шта сада да кажемо осим да крикнемо, јер проблем није у нашим вођама, него у нама самима. Годинама бежимо од истине, заогрнути опсенама и самозаваравањем, а деца нас оставише и одоше у „бијели свијет“. Господе, покајање нам треба, вере и наде, али надасве снаге, да се уздигнемо из блата превара, издаја и лицемерја – како бисмо престали да будемо подљуди и постали Људи – достојни својих витешких предака…
Уместо епилога, завршетак прилога који је речитији од свих, тим поводом, могућих речи: црно-бели фотос аутора Небојше Кузмановића а испод фотоса је легенда: „Посета хашким мученицима, затвор у Шевенингену, 4. јул 2015.“ Међу корицама књиге и неколико других „фото-доказа: Небојша Кузмановић испред главног улаза у хашки затвор, 30.марта 2013. године; или подршка Џулијану Асанжу, Лондон, Амабасада Еквадора, 16. август 2012.“, кад пркосан, са три прста, стоји испред полицајаца, наравно, голурук, али стиснутих усана. У тексту, али и привидном тшином између редака, одговор на питање откуд тамо и зашто тако.
У овим прилозима, где су, осим већ поменутих, на страницама ове књиге такође жестоки, критички веома отворени, па и категорични, писани с већом дозом понекад и намерне искључивости, својствени, иначе, прилозима с тезом, где је све подређено једном циљу, ту су и многи други, такође пажње вредни текстови („Амерички Тијенанмен“, „Империја и слобода“, „Хашки испосник“, „Време Гаврила Принципа“, „Слобода Uber alles!“, „Учитељ и пријатељ“, „Слависта достојан славе“, „Обнова ренесансног духа“, „Песништво као смртни занос“, „Српски пут“ и други), у којима је потпуно јасно да њихов аутор није тако обични, наивни, издресирани Homo politikus, него лирик-филозоф, то осетљиво, мислеће, светлосно биће које у првом делу књиге пише, а тиме и упозорава, опомиње, подсећа, учи, указује на делић онога чиме се и раније ( понајвише у младости) навелико бавио у својим филозофским студијама. Оказује то писањем о истини, савести, вери, слободи, страху и дрхтању, светлости света, о чулности и чуду љубави, о архетипу силиконског човека, различитости, интелектуалцу, о поразу као победи, о моћи речи, о односу јединке и система, о феномену индивидума, елитизацији маса, као и прилозима типа „слово љубве“, о људима чији је животни пут и дело, по ауторовим уверењу/убеђењу, достојно следа и незаборава (Драгош Калајић (1943-205), као и слово о професору др Јану Јанковичу (1943. у Повашкој Бистрици), угледном словачком академику, надалеко знаног, иначе најпродуктивнијем преводиоцу са јужнословенскиох језика у Словачкој, о универзитетском професору и писцу др Николи Страјнићу (1945. у Поповцу), човеку ренесансног духа а поводом његове књиге „Огледи“, о словачким песницима и ратницима-добровољцима, Јосифу Бохуславу Белом (1832-1876), погинулом у борбама код Алексинца, и Светоплуку Освалду (1839-1876), погинулом као припадник добровољачких јединица у српској Дринској дивизији у боју код Сремске Раче. Ту је и реч захвалности и подсећање на светлосну мисију остварену у свету и књижевности, науке, филозофије, на Александра Солжењицина, Рејмона Арона, Константина Леонтјева и Јована Цвијића, а све при Кузмановићевој тези о постојаности оног што се именује руско-словенском душом: – „Словенски народи су увек за Западњаке били потенцијална опасност и како наш народ каже, увек су служили као монета за поткусуривање. Свака прословенска или пансловенска идеја, пројекат или конгрес, били они заступани од левице или од деснице, од 19.века на овамо“, закључује писац у тексту „Српски пут“- „ били су прећуткивани, осуђивани и затирани, како научно тако и оружано… Све историјско време и друштвено-економске епохе потврђују тезу Леонтјева да једнакости нема, нити је икада била остварена европско-либерална „свесрећа“.
Тематиком, садржајем, стилом, свему томе и зналачки прилагођеном формом, многи тесктови на страницама књиге „Филозофске мрвице“ такви су да се током и након читања стиче утисак да су и написани и међу корице једне књиге смишљено, дакле, дубоко смислено сабрани с циљем да буду прочитани најпре као лични, а „приме ли се“ – и као наук сваком другом на знање и по(д)уку изњедрен и предат бревијар мудрости. Као књига пријатељу, или књиге путнику-намернику за одбрану од заборава. Неком који је у све то знатније упућен – да послужи као подсетник, небројеним а такође знатижељним, трагаоцима за истином као „дознање које им, можда, недостаје…“
Словом о постојаним темама, вечним мотивима, о оном што је под знаковљем трајних упитника, без иоле поузданијих одговора који би били дати за вјеки и у вјеков (теме: живот, смрт, љубав, зло, егзистенција, смисаоност, апсурдност, слобода, борба, индивидуа, маса, страх и храбост…), листом су то текстови писани у дужој или краћој форми, као мала забелешка о дознатом, као обрачун са заблудом, у трену након ослобађања од илузије, или као есеј, запис мислиоца „новог доба“ треном наспрам класике, наспрам или са теретом наслеђа, догме, превазиђеног „певања и мишљења“, писани увек разумљивим стилом и језиком, без оног класичним филозофима као и „урбаним интелектуалцима“ тако својственог, егзактног, мучног, оптерећеног херметичношћу тешко прихваљивог „мудрословља“ пријемчљивог надасве оном интелектуалном свету који је „свет за себе“, књига „Филозофске мрвице“ Небојше Кузмановића у сваком погледу може бити схваћена и прихваћена као дело за свакидашњу и ширу употребу. Њоме и сам аутор једнако себи или пред собом, потом и сродним обелодањује/разјашњава шта да (се) чини и како може да (се) мисли како би се остварио као човек светлост. Јер, како то казује у уводном запису „Опомена“, „варају се сви који мисле да се сакрију у тами, иза своје анонимности, јер ће у тами вечно и остати. А они који се налазе на светлу – светлеће и даље вечним сјајем Пламене звезде.“
У првом су плану, а веровати да му је то и ред њему битних животних вредности, промишљања о истини, етичности, савести, вери, о смислу, уопште, о савести и о смисаоности живота, а што, у погледу ауторовог категоричног става бива поткрепљено и оваквом мишљу: „Само они који живе у сагласју са истином немају проблем са својом савешћу. А признаћете да осећање немања проблема са својом савешћу није мала ствар. Напротив!“, казује у запису под насловом „Истина“, да би о истој теми, са нагласком на појму савести, под истоименим насловом, био и категоричнији: – Егзистенција, у својим противуречностима, човекова је судбина, а „бити индивидуа“ јесте његов задатак. Човек мора непрестано интензивирати свој унутрашњи живот – своју субјективност, на рачун општости, која је апстракција и као таква – далека човеку. Дакако, да овакво настојање ваља поздравити, јер шта вреди човеку боље сутра ако он непрестано живи у „несрећној садашњости“? (…) Постојање је оно што деградира човека. Тек када човек егзистира као појединац који развија своје духовне и душевне претензије, он може унапређивати свет. У супротном ће он или други бити оштећен. Индивидуа мора себи поставити циљ и смисао како не би завршила у потпуној дезинтегрисаности и изолованости, која је безнађе и бесмисленост. За Кјеркегора, то је хришћански Бог, за Хегела то је светски дух, који је трансцедентан али рационалан, а за Маркса то је будуће друштво без противуречности, које је рационалност, али и трансцедентност. А за индивидуу која је ослобођена од свих ових општости“ – одлучан је Кузмановић у свом ставу наспрам свих других филозофа, а посебно наспрам Кјеркегора коме је, иначе, веома наклоњен – „то је други човек као иманентност- као човек који је сада и овде. Савест се не може имати уопште, њу може имати само појединац. Она је та што га води у његовом деловању. Јер савест човекова остаје непобеђена након свих мисли, деловања, револуција. Или се можда и она може победити… Уклањањем човекове савести“ – закључак је/епилог филозофске мрвице насловљене као „Савест“ – „ сва питања његове егзистенције можда ће бити решена, али све док се то не деси, та савест ће стајати пред могућношћу да заврши у Прокрустовој постељи.“
У мноштву сабраних прилога не изостаје ни слово, запис, обимом само та „мрвица“ при промишљању о човеку као „јунаку нашег доба“, доба транзиције, неолиберализма, глобалчизма, поремећених вредности, о човеку под теретом страха, стрепње и дрхтања који би, по Кузмановићу, били „свакодневни пратиоци нашег постојања да нам није дата способност да верујемо. Разум нам даје рационалне одговоре на питања о смислу постојања, али ти одговори увек остају, што нам није довољно … Страх од смрти, страх од живота, страх од болести, страх од оздрављења, страх од коначности и на крају страх од самог страха“ – казује у запису „Вера“- „наши су стални пратиоци. Само вера има ту способност да нас изведе из егзистенцијалног мрака, на пут светлости… Једино нам вера даје снаге да будемо Витезови слободе, лепоте и истине. И да знамо да нас Велики Брат не може поткупити никаквим овоземаљским сјајем, кулама и градовима, већ да нам је дато да будемо весници Светлости и Нове зоре која ће ускоро сванути. Једино кроз веру у постојање онога који зна одговоре на сва питања – свет лажи, блата и мрака ће нестати, а неприметно ће се у наше умове и срца уселити истина, пољска стаза и Светлост Света…“
Некад ун ставовима категоричан, бива и да је понекад и романтичарски неумерено искључив, посебно у свом просуђивању о последицама зла које се, како некад тако и данас, чини нашој земљи и нашем народу, којег, иначе, никад не уздиже изнад других, некад и лирски занесен посебно при мисли о могућностима хода стазом светлости до склада у себи самом, до духовне равнотеже, једнако као и зарад достизања склада, хармоније међу људима и световима, књигом „Филозофске мрвице“ Небојша Кузмановић нуди делић властите мислилачке и искуствене, животом сабране ризнице/бисернице од одасвуд дознатих и сабраних мудрости до којих стиже и науком и животом, зналачким, али и ризичним, увек због нечег и неизвесним понирањем до оног суштаственог, а што га чини немирником и трагаоцем за Истином.
Сагласним са вјерујима какве предочава ауор дела, биће његовим текстовима, можда, коначно и разбуђени, утешени, сродном мисли смирени, а друкчијемислећим, несагласним, следи узнемирење, можда и жеља, потреба за дијалогом чиме се доказује да је све у књизи у дослухуи са животом. Сагласни или не са оним како пише, а још више шта заступа, шта словом својим и читаоцу препоручује, једно је сигурно: Онај који трага за Истином и ходи својим путем који је од Светлости, нити је било нити ће бити да је против Бога. И не прашта му се, јер зна шта чини и зато увек изнова сумња. А сама сумња није грех, јер увек изнова поставља питања, а следом упитности води(од) и путоказ ка оном што је под навиљцима таме. И Трагалац за истином бива „истинском индивидуом која се сигурним кораком упутила Хајдегеровом „пољском стазом“ ка Светлости.
Dr Nebojša Kuzmanović 