ГОДИНЕ (ДЕМОКРАТСКИХ) ИНЦИЈАТИВА И ГОВОР КРИЗЕ

(Приказ књиге: Небојша Кузмановић / Борислав Новаковић, ”Буђење парламентаризма – зора демократије – Књига интервјуа и осврта на увођење парламентаризма у Србију и Југославију, ”Логос”, Бачка Паланка, 2010; Објављен у: ”Сунчаник”, часопис за књижевност, културу и уметност Бачка Паланка 2009/2010, год. 10, бр 30/32, стр. 135-136)

АУТОР: Фрања Петриновић

У овом тренутку, дакле двадесет година после оног времена када је једно друштво било суочено са различитим начинима и покушајима разрешења дубоке кризе којом је захваћено, сасвим ми реално изгледа претпоставка да се полице по библиотекама већ добрано повијају под теретом књига које се са различитих аспеката и на различите начине баве тим периодом.

Почетак последње деценије прошлог века и системска криза која је захватила тадашње југословенско друштво, као и пораз једног типа идеолошког мишљења, распад социјалистичког друштвеног уређења и могући распад и смрт Југославије наговестили су и урушавање система вредности, својеврсни морални и духовни расап и једну врсту политичког вакума.

У метежу постјугословенских промена почело је убрзано, почесто проблематично, формулисање колективних и индивидуалних представа о прошлости и садашњости, различито одређивање и схватање демократије као нове форме политичког организовања, као и дефинисање места и улоге, како појединачне тако и колективне, пред хуком озбиљних и драматичних изазова надолазећих промена.

Најједноставније речено друштвена ситуација је тих година више него изазовна – наговештај краја социјалистичке, федеративне државе, Југославије, одвијао се у духу различитих иницијатива, покушаја и настојања, отпора, контраверзних становиштва, сучељавања, као и стварних или привидних наговештаја могућег отпора у то време разбуђеним конзервативним (пост)југословенским националистичким дискурсима.

Цинично говорећи за духовну и друштвену ситуацију деведесетих година на простору некадашње државе би се, дакле могло рећи како већ увелико нико више није сумњао у раскид са социјализмом, са федерацијом, са Југославијом, само што су неки због тога патили и борили се за очување постојећег, а неки су, без обзира на могуће последице, једва то дочекали.

Крај тих деведесетих година чини се бива означен тренутком када вирус демократског инфицира слабашно тржиште политичких идеја у Југославији, али и својеврсном вредносном конфузијом, различитим тумачењима истозначних појмова, одсуством или присуством лажног дијалога, свеопштом дезинтеграцијом друштвеног поретка, кризом институција и кризом мишљења.

Несумњиво да је демократија у том тренутку постајала озбиљно мерило свих политичких схватања и поступања, бар начелно, декларативно и на папиру. Заправо процес обнове демократије је подразумевао један низ смелих партиципативних чинова, који се почесто нису ни одвили, или су тек остали као бледи наговештај.

Дакле, двадесет година после, тај период се још увек чини изазовним за социолошко, историјско и политиколошко истраживање и намеће низ питања за које још нема правоваљаних и прецизних одговора. Из мноштва питања, која и у овом тренутку још увек боје нашу друштвену и политичку стварност и која ће одређивати не само начин већ и суштину нашег будућег промишљања, одређења, чини ми се да је од суштинске важности за нашу духовну опстојност пронаћи бар неке релевантне одговоре.

Како смо разумевали духовну, друштвену и историјску ситуацију тадашње наше савремености и какве смо одговоре потражили?

Колико су, ако се демократија везује за државу, а не за друштво, ондашња федерација и републике биле демократски устројене?

Да ли је распад владајуће идеолошке ортодоксије довео до спонтаног формирања различитих политичких култура?

Да ли су различита опозициона удружења тада стављала у први план, пре свега, етничку димензију?

Колико је одсуство дијалога и толеранције у битној мери одредило будућност збивања обележених насиљем и ратовима?

Да ли је спасавање Југославије, како то тврди један социолог, представљало „национални спорт“?

Да ли је већина грађана Југославије с правом гласа била уопште спремна за демократско одлучивање?

Књига Небојше Кузмановића и Борислава Новаковића „Буђење парламентаризма – зора демократије“, кроз обимне и темељне разговоре, са преко тридесетак релевантних саговорника, почев од духовника, теолога, филозофа, интелектуалаца, социолога, државника, па све до политичара и првака политичких партија и бораца за успостављање демократског мишљења, уводи нас на апсолутно релевантан начин у само средиште тих деведесетих година, у сам вртлог горућих питања на која смо и онда, а чини ми се још више данас, тражили задовољавајуће одговоре.

Конципирана у пет делова индикативних наслова „Социологија и религија“, „Зов политике“, „Ка слободном универзитету“, „Друга страна демократије“ и „Суочавање“ она се за пажљивог читаоца отвара као вансеријско промишљање једног времена обележеног кризом, времена у коме су све темељне вредности и институције биле на удару површинске позорности, када се једно друштво и народи суочавају на болан начин са реалношћу и трагају за властитим одређењем и идентитетом.

О том болном путу трагања из различитих аспеката прича, кроз промишљања ондашње ситуације, ова књига која се мора читати не само као сведочанство и документ једног времена, већ и као својеврсна студија, релевантан актер и учесник, слободно казано, година које су означиле крај једне епохе и мукотрпно успостављање нове.

У наше сећање она ће поново вратити низ значајних појмова, начин њиховог промишљања и постулирања, али и низ потрошивих једнократних појмова који су нам у оно време, на известан начин, представљали и релевантну и незаобилазну категорију.

У комплексни свет социјалне и друштвене стварности, у наш доживљај света у том времену уведен је говор кризе. Али, истовремено јављали су се и наговештаји постојања могућности успоставе демократског поретка, обиље демократских иницијатива, сва-њивала је скромна зора партијског организовања и оцртавали су се обриси политичког парламентаризма.

Међутим, то су и године тврдог идеолошког мишљења, својеврсног аутизма који се опире променама, бирократизованих републичких центара моћи који спречавају продуктивни дијалог. У то време још увек је било могуће стварност кризе, крах политичког система, и појаву вишестраначја осуђивати. Читаву кризу и све наговештаје подводити под појам борбе за власт. „Коме требају нове странке и партије? Онима који хоће да поделе власт. А ми кажемо да нема поделе власти. Једном смо се борили за слободу и добили је, из-војевали власт и не дамо је никоме.“ Ова врста исказа није представљала у тим годинама тек неку спорадичну чињеницу, или врсту усамљеног и издвојеног мишљења.

У тренутку и времену када се озбиљан социолошки и научни приступ није реализовао кроз истраживачки рад, књиге и стручне часописе, него кроз трибине, полемике, јавне телевизијске наступе и „округле“ столове, Небојша Кузмановић и Борислав Новаковић су кренули да серијом релевантних разговора, са готово темељно социолошким приступом, истраживачки упорно, покушају да на низ горућих питања потраже и понуде одговоре.

Читани двадесет година касније, питања и одговори на актуелни тренутак, нису изгубили од своје важности и релевантности. Многи од саговорника су током протекле две деценије вероватно исказивали или мењали своја становишта дајући низ нових одговора, али ови одговори који су настали у тренутку буђења демократских иницијатива садрже и показују интелектуални, морални и политички став, који доказује да су сви заједно трагали за задовољавајућим аспектом суочавања са кризним тренутком.

Од самог аспекта трагања, самог чина промишљања тренутка, мање се релевантним чини низ евентуалних понуђених решења. Зато ова књига и представља ону врсту драгоцености, јер није инсистирала на чврстим решењима већ на начину и смислу трагања, на дијалогу као кључном цивилизацијском достигнућу, на атмосфери недоумице и проблематизовања окошталог мишљења.

Данас, двадесет година касније, могло би се рећи да је успостављен парламентаризам и да смо пуним кораком ушли у демократско уређење. Међутим, на многа питања још увек тражимо одговоре, или их избегавамо поставити.

Било како било, на том путу трагања за одговорима, на суочавање са различитим кризама света, књига Небојше Кузмановића и Борислава Новаковића представљаће драгоценог сапутника и саговорника.

У Сланкамену, 16. новембра 2009. године

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s