ИСТОСТ ЛИКА СЛОВЕНСКЕ УЗАЈАМНОСТИ У ДЕЛУ НЕБОЈШЕ КУЗМАНОВИЋА

(Оглед поводом књиге: Небојша Кузмановић: ”КА СЛОВЕНСКОМ ИСТОЛИКУ”, ”АТОМ”, Бачка Паланка, ”КРОВОВИ”, Сремски Карловци, ”КАЛЕКОМ”, Београд, 2001; Објављен у: ”Кровови”, часопис за културу и уметност, Сремски Карловци 2002/2003, год. 17/18, br. 54/55/56, стр. 140-141)

АУТОР: Александар М. Петровић

Поезијa повученог песника и надахнутог преводиоца Хелдерлина и Гетеа, Ивана В. Лалића, привукла је флуктуациону пажњу Небојше Кузмановића, с тиме да када је већина мотива за расправљање о њој исцрпљена, он је нашао свој угао да понови непоновљиво или додирне стваралачки извор његовог духа. Он се осмелио да је сагледава из правца духа који нуди богатство православне културе, повезано са сагледавањем оних књижних струјања, која сежу све до протокултура Подунавља, Винчанске писмености и цивилизације Лепенског Вира. То, међутим, није кренуло трагом обнављања слепила идеолошких ортодоксних ставова, већ окрет ка веровању које претпоставља стављање линије националних и политичких сукобљавања у други план. Истичући изворност духовне инспирације у разумевању светиња повесно трасираних.

Будући да је дуги низ година посветио изучавању Кјеркегоровске верске радикалности на путу ка утемељивању естетске, етичке, и религиозне позитивности егзистенције, управо традиција преноса духа у широким рукавицама разливене богате токовима идеја православне реке, подстакла је Кузмановића да купањем у њој пробуди доживљај и интерпретацију дискретног излагања и властитог верског становишта. Оно је подразумевало поетичким теологуменама прожету дијалектичку прагматику самог искуства спонтаног доживљавања вере, и носи нешто од духа крхотина и фрагментарности постмодерних становишта, из позадине бивајући подупрто континуираношћу увида у изворност смисла објаве Сина Божијега на дар искупљењу људима и спас народима.

Оно што у овој књизи говори као арома изузетног Лалићевог напора да осведочи висину посланства човековог бивствовања на планети Земљи – ”Спавајте згрчени (као шамани на Лепенском Виру), у нашем последнњем сну / У ноћи покренутих полуга”, што је цитат са 27. стране ”Протоисторијских елемената у поезији Ивана В. Лалића”, тако што и постојимо и у онима пре нас као и у онима који ће доћи после нас да избегнемо падања у поновљивости и осмелимо се на понављање онога што је непоновљиво, на опажање енергије која слободне тече свемиром. Јер све и јесте енергија, низови Божијих енергија које смо више или мање у стању да опазимо. Овакво становиште потрудио се да докучи дубокоумни Морис Мерло – Понти, медитирајући над смислом простора и простирања с обзиром на његово место у самосвесној егзистенцији.

Тешко је одолети и не наставити у истом подстицајном хоризонту претраживања карактера давања врементиости изручивог јестовања, али ипак не могу да одолим, а да не напишем нешто и о књизи коју Небојша Кузмановић није наводио у својим огледима, али је присутна у атмосфери дијалошлке конфигурације: ”Као што сакрамент не само да симболизира под осјетним приликама дјеловање милости, него и збиљску псисутност Бога смјешта у фрагмент простора и преноси је онима који једу посвећени крух ако су у души припремљени, исто тако оно осјетно има не само једно мотрилачко и витално значење, него није друго него ли један извјестан начин битка у свијету који нам се нуди с једне точке простора, који наше тијело преузима и прихваћа ако је за њ способно, а осјет је дословно причест. С ове точке гледишта, постаје могуће да се појму ”смисао” врати вриједност коју му интелектуализам ускраћује… Ја кажем да моје очи виде, да моја рука дотиче, да моја нога боли, али ови наивни изрази не изричу моје истинско искуство. Они ми дају о њему већ једно тумачење које га одваја од његова изворног субјекта… Осјет је интенционалан, јер ја у осјетном налазим пропозицију једног извјесног ритма егзистенције – абдукцију и аддукцију – и јер, удовољавајући овој пропозицији, крадом улазећи у облик који ми је тако сугериран, односим се према извањском битку, било то да му се отворим или да му се затворим. Тако да бих, када бих хтио точно изразити перцептивно искуство, морао рећи да се перципира у мени, а не да ја перципирам. Сваки осјет повлачи за собом клицу сна или деперсонализације, као што је осјећамо кроз ону врсту ступора у који нас он доводи када живимо заиста на његовој разини.” (Moris Merlo Ponti, Fenomenologija percepcije, Sarajevo – preveo A. Rabuzin, 1978, str 226-229).

Ова наводна уступљеност заправо је дигнута брана ”унутрашњем дијалогу” који је уступио своје место перцептивној динамици упуштања у ишчитавању знакова духа и упућивању у препознавање исконски сјајећих (толико да затамњују уобичајен ефекат светлења), енергетских конфигурација. То не мора да буде као нерадничка активност ништа неосветљено, или ни на који начин приступачно нашој свести, већ спонтано разумевање као једна посебна врста њене активности (по свему судећи, оно Schellingovsko интелектуално опажање, које је свакако наследио скупљајући га са високих хоризоната разумевања Kierkegaarda, а које не мари за то да ли ће конструкција система који га опкољава самим тим бити пробијена и остављена иза себе.)

У огледу о Јакобсеновом тексту ”Српски змај Огњени Вук и руски еп о Всеславу” Кузмановић је приметио како Јакобсеново тумачњење вука као митског демонолошког бића – вукодлака – исказује једностраност, те предлаже да се убудуће поведе рачуна и о димензији старе српске религије (која се да реконструисати на основу истраживања Милана Будимира и Веселина Чајкановића буз сувше натезања), а вук је ту териоморфни симбол соларног старобожанства Свароговог детета Дабога. Он то недвосмислено јасно саопштава, што сматрамо умесним и плодним: ”Видљиво је да Јакобсеново свођење Вука и Всеслава само на супстрат вукодлака као митолошких бића, није довољно за ову анализу. Архетип епске песме треба тражити у паганској словенској религији – Дабог, пре него у словенској митологији – вукодлак.” (тамо стр. 34).

Управо анализа поезије већ апострофираног Ивана В. Лалића (1931-1996) служи као замајац за упућивање ка рестаураторском послу оживљавања историјских камичака који баш и нису најсрећније поредани у савременим историјским мозаицима. Из препоруке да се сагледава видљиво у невидљивом (да нешто у њима перципира стварност и нас саме), као прелогичке конституције тзв сећајућег гледања поруке протоцивилизација Лепенског Вира и Винче, са својим силабаријумом поетске граматологије (један дешифровани натпис са амулета из Предионице од др Радивоја Пешића, рецимо 1.200 г. п.н.е., каже живот је љубав) узима далеко озбиљније. Златне плочице етрурских записа из Пирђиа, које су привукле ауторову пажњу, уочава молитву ”Оче наш”, тако да је она ”постојала у Етрурској (Рашанској) култури вековима пре Христа”. Етрурски: Оче наш, нека си Бог велики / У нас Отац, ако се целива је и најчаснији / И то небо и зашла земља; / коју је обезвољио, звати ће је жртва силазна / Ја ако што утајим оче, нека буде Боже заповеди на нас зло” /, упоредио са познатом најузвишенијом хришћанском молитвом”. Српски: ”Оче наш, који си на небу / Свети се име твоје / Како на небу, тако и на земљи, / Нека буде воља твоја, / Нека дође краљевство твоје.” (тамо стр. 34).

Сасвим у духу ових навода фенемонологије перцепције, Небојша Кузмановић каже ”Песнички субјект нам сугерише да се понекад и понекоме може догодити ”откровење” божанске и космичке светлости која даје милост и смисао, која представљају право оспољење задатости и тренутак присутности у вртовима”, али и тада даје песнички субјект: ”ал’ основа се сети / Винчанско писмо, жиг у иловачи… / Зима је време да се мудраци повуку / у круг затамњења, у дисциплину тајне, / свако са својим столом да слуша из даљине / музику азбуке помоћу које је стстворен.” (тамо, стр 35-36).

Осветљавајуће гледање као пут обнављања сећања на бивстовање дугог трајања времена, исходи с хоризонта битке џинова као питање шта уопште и јесте, јер ”Онај који са анђелима се рвао, обавио је / Историју за једну ноћ” и снео аутентично мњење-славу која је исправан (ортодоксан) у самозаданости увида да су лепота и љубав одасвуд присутне, да су присуство лепоте и љубави сјај истине у нама, тј. да смо и сами лепота и љубав. (тамо, стр 42).

У том је смислу вредна претреса и поетика Данила Киша као аутохерменеутика, у којој ваља пажљивије ослушнути онај вапај за превазилажењем егоизма у националистичким ставовима који резултују деструкциијом и самољубивом самодовољношћу, што ратује против свега другог, јер је слепа за оцену властитог положаја ваљушкања по плићацима деструктивних порицања свега сем самоважности (тамо стр 53).

И тако се разматрање наставља до краја књиге, али ваља оставити места и за неке друге наводе, други пут.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s