Приказ књиге: “Буђење парламентаризма – зора демократије”

(Приказ књиге: Небојша Кузмановић / Борислав Новаковић, ”Буђење парламентаризма – зора демократије – Књига интервјуа и осврта на увођење парламентаризма у Србију и Југославију, ”Логос”, Бачка Паланка, 2010; Објављен у: ”Сунчаник”, часопис за књижевност, културу и уметност Бачка Паланка 2009/2010, год. 10, бр 30/32, стр.

О ВУНЕНИМ ВРЕМЕНИМА И ВРЕМЕНУ ПРЕОКРЕТА

AUTOR: Драган Коковић

Одавно је уочено да сећања на прохујале догађаје могу бити записана у времену или „конфискована“ и избрисана из памћења. Књига Б. Новаковића и Н. Кузмановића би се могла окарактерисати као памћење преломних догађаја и записи у драматичним временима преокрета. Најбоље се памти оно што је емоционално обојено, при чему се у „емоционалној топографији сећања“, историјски догађаји обично стапају са личним успоменама.

Аутори књиге ”Буђење парламентаризма – зора демократије”, припремани и учени за социолошки и дијалошки начин размишљања, сведоче о свом ангажману који је забележен у разговору са људима који нису желели да пригуше сопствени и туђи глас пред налетима наших невеселих свакодневних проблема, вуненим временима која су најављивала тектонске промене и време преокрета. О томе сведоче разговори које су аутори водили са истакнутим личностима. Прилози у овој књизи подсећају нас на контекстуалну раван, референтни оквир који је више од две деценије био предмет расправа, а онда сасвим заборављен. Без патетичне носталгије, аутори су покушали да отргну од заборава проживљено искуство, начине мишљења, деловања и понашања који су били карактеристични за то време.

Књига садржи пет тематских подручја: социологија религије, зов политике, ка слободном универзитету, друга страна демократије и суочавање. Својеврсни низ ургентних проблема тога времена није случајно сконцентрисан на питања религије, „на кризу религије или религију кризе”. Једно дугогодишње неразумевање овог феномена, учинило је да су на овом подручју биле присутне „сушне године“. Многобројни ствараоци су у разговорима истицали да је то било време када религија није третирана као свака друга вредност, да није имала легитимни статус истинске људске вредности. У својим размишљањима, саговорници су раскринкавали становишта по којима религија није никаква вредност, мишљења да она подрива и штети другим, по њима, аутентичним вредностима.

Зов политике је поглавље које сведочи да се ништа није могло, нити може конституисати у великој удаљености од ње. Њена присутност, најчешће у рогобатним обрасцима, показана је на низу примера политичке цензуре која је била присутна у уметничким институцијама, на универзитету, итд.

Друга страна демократије је поглавље које се бави питањем шта је то измицало тежњи врховних силника, а и већине, да уистину заживе демократски процеси. По ауторима, то је неувиђање дубоко класно-социјалних карактеристика тога времена, као и вечито дежурни косовски проблем. Све је то утицало на раст фрустрација у свакодневном животу и незадовољства личним положајем.

Кроз духовито смишљени слоган „Славко, очи моје, додај јогурт“, на најбољи начин је осликана тадашња егзистенцијална ситуација и економска криза која је многе учеснике терала на митинге, али не и оне које стратегија преживљавања и егзистенцијална мука није дотицала.

Поглавље ”Суочавање” говори о „муци у души“, али и путу наде који још увек није пронађен. Млади људи су натерани да први пут у животу држе у рукама аутомате, „тешке и моћне справе“. Друштвена мука, нажалост, није могла да изнађе стратегије и путеве спаса.

Као већина младих људи који су желели „лет на небо“, аутори признају да су занемаривали и подценили значај и домете институционалног деловања. У Предговору истичу да је њихов интелектуални ексклузивизам резоновао на следећи начин: ако немате избора, осуђени сте на институције, када бирате и предводите онда сте авангарда, а када сте изабрани, онда сте већ дубоко у водама својеврсне мисије. Ипак истичу да су се ослањали на институције, али им нису робовали. Као социолози, знали су да институције уносе реда тамо где га нема. Неред је, сматрали су они, привременог карактера. Надали су се да је тако, али на жалост, непоштовање институција утиче да још увек чезнемо за уређеним обрасцима живљења и деловања.