Приказ књиге: ”КА СЛОВЕНСКОМ ИСТОЛИКУ”

(Приказ књиге: Небојша Кузмановић: ”КА СЛОВЕНСКОМ ИСТОЛИКУ”, ”АТОМ”, Бачка Паланка, ”КРОВОВИ”, Сремски Карловци, ”КАЛЕКОМ”, Београд, 2001; Објављен у: ”Савременик плус”, књижевни часопис, Београд 2003/2004, бр. 109/110, стр.

АУТОР: Душан Мијајловић Адски

Да бисмо били упућенији у “Списе из књижевности” како у поднаслову стоји, неопходно је да се у најкраћем упознамо са библиографским подацима аутора. Дипломирао на Филозофском факултету у Новом Саду, магистрирао на Катедри за српску и упоредну књижевност у Новом Саду. Објављени наслови: “Боје бунила “, “Кјеркегорове сфере егзистенције” и “Птоломејски обрт”. Приредио предавања владике Николаја Велимировића и постухумно текстове српског филозофа Милана Ковачевића. Од 1986. године објављује теоријске текстове у домаћој периодици и дневним листовима.

Оригиналност, разнородност интересовања, креативност, познавање дела и аутора, упућеност у мишљења релевантних имена, осветљавања последица и узрока у суштини, пред нама је одабир тесктова који не робују форми већ снажном, подстицајном садржају. Књига је интересантна за шири круг читалаца, уједно се може препоручити професионално оријентисаним особама. Аутор назначује: “Списи из књижевности настали су у последњих неколико година, када сам обновио ратом прекинуте постдипломске студије Српске и упоредне књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Они представљају избор текстова којима се на одређени начин могу дати прилози заснивању протоисторијске методе у изучавању српске књижевности.

Наслови Списа упућују на Кузмановићева проучавања: “Ка словенском истолику”, “Протоисторијски елементи у поезији Ивана В. Лалића”, “Сећајуће гледање као пут осветљавања прошлости…/у Лалићевој песми Мнемосина/”, Зов на реконструкцију монолитне слике хришћанског света / у песми Миодрага Павловића Епитаф словенског прапесника/”, “Кишова аутохерменеутика”, ”Барок – стил или епоха?”, “Маринов ванвремени стил”, “Десет теза о Едуарду Лимонову”, и “Српско – словачке везе као парадигматичан пример словенског заједништва”.

Познавајући све значајније детаље у вези одабраног интересовања, Кузмановић са завидном лакоћом и сигурношћу води читаоца кроз време настајања и време вредновања. Анализа Јакобсоновог текста ”Српски Змај Огњени и руски еп о Всеславу” буди код читаоца љубопитљивост, подстиче га на нека нова промишљања, опомиње на заборавност, одводи га у време прошло, подсећа на еп и басну, на нека друга певања и вредновања, на блискост словенских језика.

Све набројане наслове прате пажње вредни текстови. Ипак, нека овог пута буде издвојен есејестички текст о Ивану В. Лалићу (1931 – 1996), због своје свеобухватности, паралелних и упоредивих промишљања, особених, нових тумачења.

О песнику се заиста много писало, и пише, што је Кузмановића инспирисало да једним оригиналним приступом одстрани понављања: “Када се тематски погледају текстови о Лалићу, чини нам се да се о времену и историји у његовој поетици ипак и сада може говорити тако да ћемо поглед, уз дозу опреза, усмерити на проблем времена у Лалићевој поезији”. Да би се још једном указало на богатсво тема, уз овај текст треба одмах поменути наслов “Десет теза о Едуарду Лиманову”, са поднасловом “Зашто се не може веровати писцима?”. Текст је одраз ироније, револта, разголићена стварност пуна је духовне празнине, док се апсурд намеће као животна неизбежност. У коначном сагледавању јединке, зване писац, читалац може да одахне – И писци су само људи.

“Тако је Реч данас, нешто до чега се не мора држати и нешто што се може изговорати без осећања одговорности “, каже Кузмановић у поговору.

Када је у питању књига “Ка словенском истолику”, реч је (са осећањем одговорности) о текстовима који заслужују да се прочитају), али, и да се нађу при руци у нашим кућним библиотекама.