(Приказ књиге: Nebojša Kuzmanović, ”Stretávanie kultúr”, Srbsko-slovenské literárne styky Rista Kovijanića; preložil Pavel Matúch, Miestny odbor Matice slovenskej, Društvo za nauku i stvaralaštvo ”Logos”, Književni klub “Dis”, Báčska Palanka 2006; Објављен у: ”Кровови”, часопис за културу и уметност, Сремски Карловци 2007, год. 21, бр. 67/70, стр.
АУТОР: Емил Хорак
Српско словачким културним односима у прошлом веку сигурно најизразитији печат ставио је професор Ристо Ковијанић. Он је био, наиме, не само ватрени проучавалац културних односа наших двају народа у току последња два века, него и својим деловањем у Словачкој, где је радио као високошколски учитељ, мноштвом публикованих чланака, у српској и словачкој штампи, као и актуелним књижевним публикацијама био је директан чинилац тих књижевних и културних веза читавих седам деценија прошлог века. И не само то. Читаво дело Риста Ковијанића својим невероватно топлим односом према словачкој култури, великим даром да приближи резултате научног истраживања приступачно и занимљиво, особито инспиративно делује на формирање позитивног односа према плодном развијању ових књижевних и културних односа, не само на њихове реализаторе него и на њихове истраживаче. Зато с правом сматрамо Риста Ковијанића као стварни симбол српско – словачких, односно словачко српских културних веза. У то нас убеђује публикација ”Сусретање култура”, у којој њен аутор Небојша Кузмановић ”илуструје” сусретање култура управо и једино животним делом Риста Ковијанића, о чему и сведочи поднаслов ове публикације ”Српско словачке књижевне везе Риста Ковијанића”.
Дугом и плодном животу Риста Ковијанића као да беше Словачка судбински предодређена. Три године проживео је на данашњој словачкој пограничној територији већ као 17–годишњак, када су га као српског добровољца из Првог светског рата, још гимназијалца, овамо довукли у аустро-угарски логор смрти у Великом Међеру, где је био сведок умирања неколико хиљада заробљених Срба.
Десет година касније, када му је професор Павле Поповић дао да бира – између лектора српскохрватског језика у Енглеској или у Словачкој, Ристо Ковијанић без оклевања се определио за Словачку. Након тога пуних 12 година посветио се не само педагошком раду, него активно започео и проучавање српско – словачких културних и књижевних веза. И то са значајним резултатима. Но, када је Словачкој запретила озбиљна опасност од фашизма он напушта, у средини семестра 1939. године, своје бројне пријатеље и ђаке. Враћа се у Југославију, јер није хтео да гледа ”своју другу отаџбину – Словачку” под фашистичком дикататуром. Наравно, пред нацистичком звери није могао да побегне ни код куће. А онда поново затвор за време Другог светског рата. Ни године после рата није могао Ристо Ковијанић да остави проучавање српско – словачких књижевних односа. Стога се потпуно посоветио историјском проучавању града Котора, где је живео. Наравно у оквиру својих могућности писао је и даље о српско-словачким везама, барем публицистички.
У Словачкој је високо цењено дело Риста Ковијанића. Сведочи о томе десетак публикованих чланака, али и јавна признања. Златну медаљу Словачке академије наука 1968. му је донела у Котор делегација Академије, вођена њеним председником. Матица словачка му је 1976. године издала књигу о српским романтичарима у Словачкој на словачком језику ’’Štúdie z dejín juhoslovansko-slovenských vztahov’’.
Ристо Ковијанић је живео и саосећао са словачким народом до последњега дана свог дугог живота. Сећам се када смо га 1987. године посетили у стану његове кћерке у Београду, заједно са колегиницом мр Милицом Лађевић – тадашњом лекторком српског, односно српскохрватског језика на Катедри словенских филологија – тада у ствари његовом наследницом након 60 година. Иако је био већ 92-годишњак још увек са добрим памћењем сећао се година проживљених са породицом у Братислави и многих својих пријатеља и ђака и врло му је било жао што није мога да присуствује на симпозијуму, који смо приредили управо поводом 60-тогодишњице почетка србокроатистике на Филозофском факултету Универзитета Коменског у Братислави, на коме смо оценили и његово оснивачко залагање доделивањем му трију златних медаља Универзитеата ”Ј. А. Коменског, Филозофског факултета и Музеја ”Људевита Штура” у Модри.
Са Словачке стране, до сада нема целовите монографије о Ристу Ковијанићу, као истраживачу српско-словачких културних односа. Наравно, ни књига Небојше Кузмановића не представаља још синтезу о животу и делу Ристе Ковијанића. То је пре свега поглед на његово дело кроз призму сусретања култура. У таквом облику: описом и репродуковањем његових појединих дела, документарним материјалом – неколико десетака фотографија, али пре свега, подробном библиографиијом, ова публикације је прикладна основа за будућу синтезу.
Најзад књига Небојше Кузмановића у оваквом облику сигурно може постати изврсним приручником за студије српско словачких културних и књижевних веза. Зато је свесрдно препоручујемо студентима славистике, а посебно нашим студентима словакистике.
(Са словачкој језика на српски прево Емил Хорак)
Dr Nebojša Kuzmanović 