Приказ књиге: ”Сусретање култура” (Српско-словачке књижевно-културне везе Риста Ковијанића)

(Оглед о књизи: Небојша Кузмановић, ”Сусретање култура” (Српско-словачке књижевно-културне везе Риста Ковијанића), ”Логос”, ”ДИС”, ”Матица словачка”, Бачка Паланка, 2004; Објављен у: ”Кровови”, часопис за културу и уметност, Сремски Карловци 2005, год. 19, br. 59/62, стр. 40-42)

САВРЕМЕНА АКТУЕЛИЗАЦИЈА И ПРОБЛЕМАТИЗАЦИЈА ИСТОРИЈСКИХ, КУЛТУРОЛОШКИХ, КОМПАРАТИВНО – ЕСТЕТИЧКИХ И КЊИЖЕВНОИСТОРИЈСКИХ ИСТРАЖИВАЊА

АУТОР: Радомир В. Ивановић

“Истина, добро и лепо, или сазнање, срећа и праведност сједињују се у идеал снажног, пуног живота који човечанство може да оствари на земљи емпиријском спознајом, техником, уметношћу и социјалним стваралаштвом” (А. В. Луначарски)

Основни циљ или, прецизније, систем циљева, који жели да оствари монографијом мр Небојша Кузмановић (1962) наговестио је још реториком наслова – ”Сусретање култура”, односно реториком поднаслова – Српско – словачке књижевне везе Риста Ковијанића, а потом и експлицитним исказима, попут следећих: “Мотив за настанак ове књиге лежи у нашем уверењу да је потреба за одређењем културе на просторима Југославије, као српске националне културе, а потом и потреба за заснивањем словенског заједништва данас веома присутна”. Или “Тек мултикултуралност која је самостворена дугогодишњим културним везама, а не она која се државно – политичким притисцима и апстрактном идејом натура одређеним народима, јесте претпоставка за укидање културне самодовољности и самогетоизације. Учење од других и о другима нам помаже да се боље препознамо и да себе видимо у другима, јер сами не можемо опстојати. Једино се кроз различитост, а никако кроз униформисаност и једнообразност, развија самобитност и одржава виталност једне културе” (стр. 5).

По априорно одабраној и методолошки ваљано осмишљеној концепцији, аутор монографије се у првом делу бавио теоријском равни, у другом делу примењеном равни проучавања, а у трећем вредновањем и превредновањем остварених резултата у славистици, југославистици, србистици и словакистици, током XVIII, XIX и XX века. О амбициозности понуђеног издавачког подухвата сведочи најпре ауторово настојање да се, колико – толико, ускладе и уравнотеже дијахронијска и синхронијска раван проучавања; а у том контексту посматрано – да се мултидисциплинарним и интердисциплинарним приступом актуелизује и ре–актуелизује, односно да се проблематизује и ре– проблематизује раван историјских, културолошких, компаративноестетичких и књижевноисторијских истраживања. У ваљаност, осмишљеност и одрживост изабране композиционе и конструкционе схеме, као и примењивост изабраног методолошког модела, Кузмановић не сумња ни једног јединог часа, јер је он дубоко уверен да се не ради само о процесу рекапитулације (вредновању и превредновању) бројних контактних зона српског и словачког народа у прошлости, него истовремено и о подстицају будућим истраживањима, о чему сам аутор експлицитно сведочи у пасажима попут следећег: “Све ово нас уверава да наша идеја о обнављању српско – словачког заједништва није никаква апстрактна конструкција, нити само још један од бројних прилога спекулативном мишљењу, већ реална потреба на овим просторима, а дакако да је то и позив онима који долазе после нас да не дозволе да те везе угасну, већ да их и даље граде и развијају”. У овим редовима није тешко препознати отпор савременој глобализацији и унификацији култура које, сасвим сигурно, делују погубно – и као теорија и као пракса.

Да би остварио тако високо постављен циљ или систем циљева, аутор монографије је настојао да елаборирану тематику и проблематику систематизује, прикаже и протумачи у различитим контекстима духовне и материјалне културе. Као непосредан повод му је послужио богати, драгоцени, али и неуједначено остварени допринос проучавању српско – словачких историјских, културних и књижевних веза Риста Ковијанића (1895 – 1990), репрезента ове врсте компаративистике у југословенском културном и књижевном простору (поред Јана Кмећа, Михала Харпања, Љубивоја Церовића, а од сада и Небојше Кузмановића). Занимљиво је напоменути да је Ковијанић на том мучном и племенитом послу истрајавао више од шест деценија (1927 – 1990). Дијахронијска перспектива у овом случају јавља се у двоструком огледалу: прво од њих представља панорама проучавања коју је затекао Ристо Ковијанић, а друго панорама коју је затекао Небојша Кузмановић, уз напомену да је обе требало оснажити и синхроном равни проучавања. То практично значи да је аутор морао направити културолошки, естетички и књижевноисторијски “укрштај”, како би рекао Лаза Костић у естетичким радовима. Једном речи, дијахронијска раван проучавања захтевала је опис појава, процеса, идеја, писаца и дела, а синхрона раван актуелизацију и проблематизацију категорија које савремени филозофи називају “празнином бића” (француски филозоф Жил Липовецки нашу цивилизацију дефинише као “доба празнине”).

Као што је добро познато проучаваоцима историјата идеја на крају XX века ради се о познатој и доминантној филозофској категорији – антрополошки песимизам, који осим Липовецког у својим књигама заступају још и Лиотар, Бодријар и многи други филозофи. Наведеној категорији егзистенцијални филозофи (Жан Бофре, на пример) супсротстављају “пунину бића”, односно доминантну филозофску категорију – стоички оптимизам, тако карактеристичну за филозофију тзв. малих или недржавних народа. Прецизније речено, ради се о процесима културације и акултурације или сусретима различитих модела културе (Истока као аморфне цивилизације и Запада као кристалне цивилизације). Кузмановић на примерима показује дејство оба процеса, почевши од дејствености коларовски схваћене доминантне идеје тога времена – “словенске узајамности”, преко словенофилства, панславизма, аустрославизма и илиризма, до остваривања ових XIX – вековних идеја у XX веку. Сам Кузмановић овај познати егзистенцијални, идеолошки, политички, социјални, културолошки, етички и уметнички покрет дефинише као “Југословенску идеју сагласја и разумевања”, илуструјући то настојање обиљем примера током три протекла века (нарочито у доба класицизма, предромантизма и романтизма), а запостављајући савремене тенденције, које крајем XX и почетком XXI века увелико противрече пређашњим идејама.

Условљен одабраном концепцијом и композицијом монографије, Кузмановић је основно аналитичко интересовање усмерио на међусобне утицаје, подстицаје и дотицаје (на област имагологије, дакле), истичући у први план идеје које се превасходно налазе у делима Јана Колара, Павела Јозефа Шафарика и Људевита Штура, као и опису бројних контактних веза српске и словачке културе и уметности, с обзиром на међусобне контакте. И на то да су у Словачкој школовани неки од најеминентнијих интелектуалаца и стваралаца тога доба (Доситеј Обрадовић, Ђура Даничић, Светозар Милетић, Јован Јовановић Змај, Јован Грчић Миленко и многи други). У средишту ауторовог интересовања, у најширем концентричном кругу, налази се – историјат одређених идеја и начин њихове дуговеке реализације, посебно оних које припадају аустрославизму, панславизму и словенској узајамности. Целокупну тематику и проблематику усложњавају описи супротстављања овим идејама (видни у идејама германизације, хунгаризације или исламизације словенског живља, које живи у различитим државама и различитим државно – правним уређењима). Да би се тако комплексна тематика и проблематика савладала у најнужнијој мери аутор је неминовно морао прибећи полиграфији или полихисторији.

Кузмановић се отуда истовремено или наизменично бавио проучавањем историје, историје идеја, културологијом, антропологијом, етнологијом, социологијом, социјалном психологијом, педагогијом (нарочито историјом школства), идеологијом, политиком, филозофијом, етиком, естетиком, уметношћу (нарочито књижевном, и науком у њој), лингвистиком, фолклористиком, компаративистиком итд. Тако широко постављену интелектуалну радозналост морао је Кузмановић задовољавати на различите начине и у неједнакој мери, чиме тумачимо и неуједначеност појединих делова монографије, што је разумљиво само по себи. Она се превасходно односи на широко схваћену идеографску слику света коју нуди Ристо Ковијанић, било својим књигама (”Нађмеђерска долина смрти”, 1936, ”Југословенска државна идеја”, 1938, ”Милан Хоџа и Југословени”, 1938, ”Српски писци у Братислави и Модри XVIII века”, 1973, ”Српски романтичари у Словачкој”, 1979 и ”Студије о историји југословенско – словачких веза”, 1976; које су објављене на српскохрватском, словачком и чешком језику); било појединим сепаратима (од који су најзанимљивији у књизи: “Бранко и Штур”, “Вук и Штур” и “Његош и Штур”); као и појединиим радовима посвећеним овој грани компаративистике (с тим у вези није на одмет напоменути да је Ковијанић од 412 објављених радова, чак 230 посветио културној историји).

Кузмановић, међутим, не прати помно и савесно само продукциони, него истовремено и рецептивни модел. Тако, на пример, наводи на десетине приказа најзанимљивијих Ковијанићевих књига ове провенијенције: ”Српски писци у Братислави и Модри XVIII века”, у којој је остварио портрете седам српских стваралаца: Ђуре Даничића, Светозара Милетића, Јована Бошковића, Јована Јовановића Змаја, Симе Поповића, Јована Грчића Миленка и Косте Трифковића, често рађених и на основу сопствених архивских истраживања, а најчешће уз коришћење проверених позитивистичких метода.

На модел композиције и конструкције монографије утицале су, по нашем мишљењу, две важне категорије. Прва од њих се односи на Ковијанићеву полиграфију (он је песник, прозаист, преводилац, литературолог, лингвист, фолклорист, педагог, компаративист, историчар, историчар поморства, медицине и архитектуре, полемичар, критичар, епистограф, уредник итд.), а друга на Кузмановићеву полиграфију (он је песник, аутор збирке ”Боје бунила”, 1989; бави се филозофијом, што се види по књигама – ”Кјеркегорове сфере егзистенције”, 1997, 2003; ”Имитације”, избор радова Милана Ковачевића, 1998, и ”Птоломејски обрт”, 1999; реториком, што се види по књизи ”Душа Србије”, 1993, 1995, 2000, која представља избор беседа Николаја Велимировића; науком о књижевности, што се види по књигама ”Ка словенском истолику”, 2000 и ”Сусретање култура”, 2003.) То све заједно потврђује констатацију да се ради о ствараоцу и истраживачу који поседује велику радну, интелектуалну и креативну енергију. Осим тога, приметан је његов занос у свакој врсти делатности којом се бави (издавачкој делатности, културној делатности, уређивању часописа и специјалистичких публикација, организаовању стручних, научних и културних манифестација, итд). Све те делатности прати евидентан занос, а без заноса, како би рекао с правом Добрица Ћосић, ништа велико није могуће остварити.

Посебан допринос нашој науци и култури Кузмановић је остварио архивским истраживањима, проучавајући елаборирану тематику и проблематику по словачким и српским архивима, приватним архивским збиркама и, нарочито, заоставштини Риста Ковијанића, чиме је несумњиво допринео стварању прве целовите слике о овом аутору. Веома литерарно, на занимљив начин, аутор монографије мање познате и новооткривене детаље уграђује у мозаик познатих целина, те на тај начин или ствара нову слику или стару слику иновира не само новим детаљима него и новим начином интерпретирања. Ту, пре свега, мислимо на Ковијанићеву књигу – часопис ”Преза”, насталу за време тамновања у логору у Албанији (1941 – 1942), као и на збирку песама – ”Чојске руже” (Нарциси), насталу за време тамновања у подгоричком затвору (1945 – 1946). Будући да су обе до данас необјављене, јер је много времена Ковијанић био проскрибован писац, оне пружају додатно, “Бочно осветљење” и на писца и на његовог пажљивог и преданог аналитичара. Аналитички модел Н. Кузмановића састоји се у саопштавању свих познатих података (“без остатка”, како би рекао филозоф и естетичар Ђерђ Лукач), уколико је то уопште могуће у књигама овакве провенијенције. На то указује и необјављена Ковијанићева ”Аутобиографија”, исписана старачком руком у два роковника и притом незавршена.

Како смо овај осврт на Кузмановићеву монографију ”Сусретање култура” започели експлицитним исказима у интенционалној фази, то је схватљиво, природно и логично да га завршимо истом врстом исказа, али овог пута са краја монографије, да бисмо установили у којој мери постоји хармонија између ауторових жеља и могућности. Сумирајући сопствена искуства и сазнања, Кузмановић у завршном одељку монографије – “Вредност и границе Ковијанићевих истраживања српско – словачких књижевних веза” и “Ковијанићев допринос мултикултуралности” најпре резултно тврди: “Ковијанићев допринос истраживању српско – словачких књижевних веза је велик и незаобилазан за сваког слависту и компаративисту који се бави овим питањима”, потом да “Управо тако инсистирање на детаљу и свакој чињеници, везаној за српско – словачке књижевне везе које је спроводио Ковијанић, оставило нам је у наслеђе неисрпни књижевни фонд, који је право богатство за српску и словачку књижевност”; да би, на крају, рекао: “Закључак који нам се намеће лежи у чињеници да је дело Риста Ковијанића незобилазни беочуг за истраживање српско – словачких књижевних веза и прави оријентир за стварање словенског заједништва, које нам је данас потребније него у време када су га Шафарик, Колар, Штур, Бранко, Даничић, Змај и Милетић најпреданије плели” (стр. 145 – 147).

Другу половину монографије чине неопходни прилози: Ковијанићева био – библиографија са коментарима, резимеи на српском, словачком и енглеском језику и бројни документи и илустрације. Недостаје још “Регистар имена” и “Предметни регистар” да би се заинтересовани читалац лакше и брже сналазио у обиљу понуђене анализе и грађе. На крају, без икаквих резерви може се закључити да је мр Небојша Кузмановић монографијом ”Сусретање култура” дао видан допринос многим сферама духовних делатности којима се у њој бавио, особито уколико имамо у виду друштвене науке, у ширем, односно културно – историјске науке, у ужем контексту посматрано. Такође се може поуздано закључити да су књиге ове провенијенције у нашој културологији, литературологији и комаративистици веома ретке, те је утолико њихов значај већи, било да је реч о релацијској, било о супстанцијалној теорији културе и литературе.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s