Eseji – Dr Nebojša Kuzmanović

ДУША СРБИЈЕ

Један од догађаја којим је српски народ осветлио своју историју, а којом је задужио европску, и то не само хришћанску, духовност јесте постојање и бивствовање владике српског Николаја Велимировића. По ко зна који пут у овом апокалиптичном времену враћамо се његовим мислима и записима, јер знамо да је реч предворје духа, који једини може да осмисли “пољску стазу”. “Пут којим се ређе иде” није проналазак модерног времена и савременог духа психологизације свега постојећег, већ је то пут који је, између осталих, осветлио и осветио владика Николај почетком прошлог века, када се спрски народ налазио у “клисурама” Првог светског рата.

Његове мисли и записи су путоказ, утеха и опомена да се не смемо предати Молоху и да Реч морамо увек читати, јер: Да ли бисмо знали себе да су наши стари продали душу свог народа разним фаустима, који су вековима опседали свету српску земљу. Наш пут је тежак, али су зато места до којих се стиже светлија, лепша и човекоугоднија.

И данас, након скоро десет година од објављивња нашег првог издања “Душе Србије” владике Николаја, показало се да потреба за оваквом књигом и даље постоји. Наиме, ово је четврто издање књиге коју смо до сада објавили у три и по хиљаде примерака, што је за наше издавачке услове подухват. “Душа Србије” је разаслата, углавном као дар, у све српске земље и искрено се надам да се нашла у добрим рукама.

Када сам о Ђурђевдану 1994. године у јеку рата у Републици Српској писао Реч издавача, у нашој “Књижевној заједници Новог Сада”, веровао сам да ће владикина дипломатска вештина бити добар оријентир тадашњим југословенским дипломатама и министрима спољних послова и да ће они из тога нешто научити. Међутим потоње време је показало да ниједна дипломатска вештина и способност не могу да надоместе погрешну полазну позицију. За српство се не можемо борити југословенством и комунизмом, већ обрнуто српством се боримо за српство, потом за јужнословенство и ако Бог да за надолазеће “свесловенско време”, које је и владика Николај призивао.

Као што знамо да су и данас сви српски, давнопочивши, песници са нама, исто тако знамо да је сада са нама и владика Николај, чије речи могу бити утеха, али и поука како се ваља борити за свој народ и којим путем треба ходити. Уз захвалност ономе који је речи истрајности и истине породио, ми их данас поново призивамо, зарад опстанка и славе српског народа, који душу своју чува, а Истину преноси онима који ће доћи у праскозорје “Зрелог лета”.

О Ђурђевдану, 2001. године

INDIVIDUA

(Nebojša Kuzmanović, ”Kjerkegorove sfere egzistenicje”, ”Krovovi”, Sremski Karlovci)

Autor: dr Saša Radojčić

Knjiga „Kjerkegorove sfere egzistencije“ Nebojše Kuzmanovića predstavlja doprinos domaćoj filozofskoj literaturi. U pitanju je knjiga monografskog tipa, posvećena jednom uže definisanom krugu problema vezanih za filozofske koncepcije danskog mislioca Serena Kjerkegora, rodonačelnika filozofije egzistencije i egzistencijalizma.

Kuzmanović je ispoljio poznavanje Kjerkegorovih glavnih radova, kao i sposobnost da ukazuje na bitne probleme koji proističu iz uostalom, korektno izloženih, Kjerkegorovih stavova. Ovaj učinak bi trebalo naglasiti, pošto karakter i stil tekstova danskog filozofa-umetnika (kako ga Kuzmanović tretira), objektivno otežava pojmovno obuhvatanje i izlaganje. Metaforičan, često polemički oštar, još češće eseistički otvoren, a uvek za pojmovno mišljenje nepodnošljivo ličan. Kjerkegorov govor je trebalo „prevoditi“ u pojmovno jače organizovane krugove, disciplinovati njegove slike, isticati konsekvence koje slede iz određenih Kjerkegorovih teza, a pritom ostati veran ne svom slovu, već pre svega duhu njegove misli: zadatak koji Kuzmanović, uglavnom, dobro ispunjava.

Kao posebnu vrednost Kuzmanovićevog dela o sferama egzistencije kod Kjerkegora, valjalo bi istaći pažljive analize duševnih svojstava svakog od tri stupnja koji su, po Kjerkegoru, mogući kao čoveka osnovni stadijum: estetički, etički i religiozni, kao i prikaze tipičnih likova za svaki od ovih stadijuma u njegovih varijanti. U ovim delovima nalazi se i sasvim jasna informativna vrednost Kuzmanovićevog rada.

U oviru ovih analiza, najzanimljivije i najdalekosežnije čini se da su one koje se tiču religioznog životnog stadijuma: na više mesta nas Kuzmanović, sledeći tananu nit Kjerkegorove misli uvodi u sopstvena razmišljanja o religiji i, važnije čovekovoj religioznosti: „Individua mora sebi postaviti cilj i smisao kako ne bi završila u potpunoj izolovanosti, koja je beznađe i besmislenost. Za Kjerkegora to je hrišćanski lični Bog, koji je apsolutno transcendentan i iracionalan, za Hegela to je svetski duh, koji je takođe transcendentan i racionalan, za Marksa to je buduće društvo, bez protivrečnosti, koja je racionalnost, ali i transcendentnost. A za individuu, koja je oslobođena svih ovih opštosti, to je drugi čovek kao imanentnost – kao čovek koji je sada i ovde“. Ovim stavom, ali i prikazima Marksove i Kjerkegorove kritike religije, Kuzmanović pokazuje određenu bliskost sa mišljenjima kritičke teorije i njenih komunikativno teorijskih derivata.

Preporučujući knjigu Nebojše Kuzmanovića „Kjerkegorove sfere egzistencije“, ističem da je reč o radu jednog mladog filozofa, koji je uspeo da pokaže na koji način jedna misaona pozicija iz prve polovine XIX veka i danas zadržava svoju, sasvim jasno određenu, aktuelnost.

Херстова светлост света

Велика снага, и при томе велики напор, су потребни да се не подлегне искушењима световног света, искушењима која успављују чула и ум. Онима којима су богиње уметности водиље могу да рачунају на благодат да ће препознати ЛЕПОТУ тамо где је она зарасла у коприву, а само одабране можемо видети као победнике над пролазношћу света, јер они лепоту и љубав виде посвуда. Лепота и љубав су у њима и они сами су ЉУБАВ. Tакво стање је ретка привилегија у коме се мало ко од нас налази.

Један од оних људи који се винуо преко хоризонта очекивања јесте чудесни британски уметник Дејмијан Херст, који нам је помогао да уз помоћ религије, љубави, уметности и науке у мраку проналазимо пут. Херст од уметности прави нову религију којом попуњава егзистенцијалну празнину у нама. Различитост и шок су његове методе уз помоћ којих производи страх и дрхтање, али нас тако и разбуђује. Многи међу нама ће се уплашити, али ће многи и кренути за њим, верујући да Херстова уметност води у светлост света.

Слутим да је управо у тој интеракцији страха, збуњености, вере и наде управо она снага која Херстовој уметности даје spiritus movens.

ELITIZÁCIA MÁS

„Jeden je mi za desať tisíc, ak je najlepší.“
Hérakleitos

V dnešnej dobe, keď sa človek viac ako kedykoľvek v minulosti zapája do spoločenských organizácií (politických strán, nevládnych združení, fanúškovských skupín…), svojou nadrozmernosťou, masovosťou a neúčinnosťou podobných dynosaurom, uvažovanie o masovej spoločnosti a masovom človekovi nie je zbytočné, dokonca je to vo veľkej miere nevyhnutné. Masifikácia spoločnosti je proces, ktorý po Francúzskej buržoáznej revolúcii zasiahol ekonomiku, vedu, kultúru, politiku a vplýval tým na kvalitatívne zlepšenie človekových schopností, ale ich kvantitatívne zredukoval. Veľkému počtu ľudí sa zdostupnili práva na poznatky, ktoré dovtedy boli vyhradené len pre vyvolených, resp. pre elitu. Vtedy sa začal formovať názor, že masa vie veľa, dokonca že vie všetko. Inými slovami že všetci všetko vedia.

Erich Fromm napísal, že sa ukázalo, že na kumulovanie poznatkov nie je potrebné mať vlastnú mienku, ale stačí pseudonázor a uvádza k tomu presvedčivý príklad. Keď sa, napríklad, priemerného čitateľa novín opýtate, čo si myslí o určitom polickom probléme, on vám ako svoj názor prednesie viac-menej presnú správu, ktorú prečítal v novinách a pritom je úplne presvedčený, že je to jeho vlastná mienka (Útek od slobody). Ten proces, v ktorom si každý o sebe myslí, že je mysliteľom, môžeme nazvať elitizmom más. Zelitnením sa masa nestala vedomejšia svojich kreatívnych schopností a zručností, ale len to vedomie o sebe a o svete, po ktoré sa nedostali vlastným uvažovaním, vyzdvihli na vyššiu úroveň – ktorá nie je kvalitatívne nová. Človekovi sa otvorili všetky horizonty, ale on nevynaložil úsilie, aby sa im priblížil, ale aj naďalej zostal v poli nevyužitých možností.

Masa veľmi ľahko podľahne afektom. Submisívnosť silnie spolu s pocitom sily, nepremožiteľnosti a moci, ktorá priamoúmerne rastie s fyzickou veľkosťou masy.

Rozšírený je názor, že široké národné masy predstavujú silu, ktorá mení a vytvára dejiny, ale či je to naozaj tak? V obdobiach keď nie sú výrazné spoločenské nepokoje, od masy sa očakáva, že sa bude správať ako masa. Teda že bude inertná a že bude mať nižšie požiadavky. Ak sa takýto stav podarí zachovať a ak sa jestvujúci stav podarí zobrazovať či prezentovať ako jedine správny, masa sa veľmi dlho môže držať v pokore. V takýchto obdobiach masa nevlastní žiadnu mocu. Sila jej pôsobenia v takých obdobiach má nízke nároky a zameriava sa na bežný život.

Oproti tomu v obdobiach výrazných spoločenských konfliktov a zmien, (ktorých je v našich dejinách veľa) masy dvojakým spôsobom si privlastňujú moc. Po prvé prostredníctvom masovo-spontánnej živelnej vzbury, v ktorej nepôsobí vedúca organizovaná spoločenská skupina. V takom prípade masy majú moc, ktorá trvá len kým trvá vzbura, revolúcia, hlasovanie na volebných miestach. Akonáhle sa tieto procesy ukončia, zaniká aj moc, ktorú jednotlivci v mase cítia, že majú. Druhý spôsob je, aby masy viedla organizovaná spoločenská skupina. V takom prípade masa má moc, ale jej táto neustále uniká, pretože po ukončení konfliktov a príchode na moc, skutočnú moc preberá tá organizovaná skupina, ktorá masu viedla. Rovnosť, ktorá jestvovala v priebehu boja, vyčerpáva sa jej zánikom, v dôsledku upevnenia oligarchických štruktúr, ktoré spoločne vytvorili železný zákon oligarchie Roberta Michelsa.

Masy nemôžu mať moc. Nebudú ju mať, až kým nepochopia, že obsah politickej moci nepozostáva z vydobíjania politickej moci, ktorá sa vždy prejavuje ako vládnutie, dokonca ako násilie nad jednotlivcom. Moc je vždy zmocnenie sa niekoho bez ohľadu či je to menšina alebo väčšina, to znamená, že vždy niekto nad niekým vládne a výdy je niekto, kto nemá moc. Keď súčasný masový človek začne vydobíjať moc s úmyslom, že ju použije, nie na a vladnutie nad inými, ale na úplne iné ciele ako je budovanie chrámu v sebe, k poznaniu a rozvíjaniu vlastných potlačených možností, vtedy už nebude človekom masy alebo masovým človekom, ale skutočným individuuom, ktoré istými krokmi zamierilo Heideggerovou „poľnou cestou“ k Svetlu.