Design a site like this with
Get started


One of the archival fonds kept in the Archives of Vojvodina recently raised huge public attention in Serbia. Thе fonds is F.562 or personal fonds of Slavko Odić (1915–2006). Actually, it is one dossier of that fonds in particular that received close attention. It is the dossier with archival signature F.562. While these numbers do not mean much to someone not affiliated with the archival science, it might be expected that those interested in the topic of war crimes in ISC will certainly very well remember the said signature.

Slavko Odić, born in Bihać, Bosnia and Herzegovina, was member of Partisan movement, awarded by Commemorative Medal of the Partisans of 1941. After the war, Odić, a reserve colonel, worked in the ministries of internal and external affairs and in diplomacy as the consul general in Toronto. At the same time, Odić wrote several notable historiographical books, focused mainly, but not exclusively, on subjects related to the activities of secret services in occupied Yugoslavia. His interest in secret services might be explained by the fact that during a part of his military career he was a member of the Department for People’s Protection or OZNA, the Yugoslavian intelligence agency at the time. With the background and status of a member of Yugoslavian communist elite, Odić gained access to an archive unavailable to general public.

Not long after Odić’s death, seven boxes of his personal archive found their way to the Archives of Vojvodina. Due to limited staff and resources, the archive was not arranged and processed immediately. But after one archivist had started working on it, he became amazed – archive contained a lot of interesting and valuable documents. Some of them were even originals created by the occupation authorities, among which was the dossier later marked by the archival signature F.562.

This dossier consisted of huge quantity of documents – more than 600 sheets of paper. It was titled in Serbian “Ustashe Atrocities in ISC”. By closer examination, the archivist determined that almost all of the documents in the dossier were in fact in German, dated 1941/1942: they were either made by German intelligence institutions in Croatia and Serbia, or by Serbian collaborationist government departments, mainly Commission for refugees. Some of the documents were letters or reports of individuals, prominent citizens or commanders of paramilitary units, which were translated into German. In addition to that, there were 63 photographs of inmates of ISC death camps and victims of the first massacre of Serbs in ISC, committed in the village of Gudovac near Bjelovar in April 1941. All photographs, along with brief descriptions, were attached to the paper sheets with memo and sign of the head of the Nazi security police in Serbia (Befehlshaber der Sicherheitspolizei und des Sicherheitsdienstes in Belgrad, abbr. BdS). Since there were a lot of documents with sign of or directed to BdS, the archivists assumed that the dossier was perhaps made by the institution of BdS, who might had been interested in what was happening in ISC for intelligence reasons. However, further proofs for that assumption need yet to be provided.

After the potential significance of the dossier was realized, the Archives of Vojvodina immediately applied for a grant from the Ministry of Culture. Granted funds will be used for publication of the dossier, which will be translated into Serbian. Apart from general introduction, the book will also contain articles about the documents in the dossier, written by prominent experts in the field of war crimes committed in the occupied Yugoslavia. The original documents in digital form will also be attached to the book. Regarding culture of remembrance, publication of this dossier will be of great importance for several reasons: it has already been mentioned it contains huge number of original documents made by occupation authorities and secret services; those documents are related to the same subject – atrocities in ISC; it is most likely that the majority of those documents have not been published previously, have been unknown or incomplete.

The dossier is currently unavailable to the public, in order to avoid the risk of potential damage of its valuable documents. However, digital copy has already been made and it can be browsed on the Archives’ premises. The Archives’ staff calls interested public to show patience, while complete dossier with all attachments is being published. Until then, if you have any questions related to this matter, please contact us via official email of the Archives of Vojvodina.

Говор поводом промоције књиге Дагласа Долда, Авантура на Балкану 1915

Поштована секретарко за културу, госпођице Милошевић, поштоавни покрајински секретари, Ваша екселенцијо, господине Скат, драги гости из Амбасаде САД, поштовани директори установа, драге колеге, даме и господо…

Господине амбасадоре хвала Вам што сте данас са нама и што сте прихватили нашу молбу и учинили нам част, да и Ви говорите о књизи у издању Архива Војводине, ратним успоменама Дагласа Долда, Авантура на Балкану 1915, која је јединствено сведочанство о хуманости, одговорности, братској помоћи и коначној победи Добра над силама Таме, које су захватиле цео тадашњи свет, у до тада највећем рату у историји.

Дозволите ми на почетку, само кратко подсећање.

Архиви у Републици Србији су ове, 2018, обележавајући сто година од завршетка Првог светског рата, представили стручној и широј јавности неколико тематских изложби документа која они чувају и стручно одржавају, а која откривају велико поштовање и дивљење које су Американци осећали према српском народу и која сведоче не само о искреној наклоност два народа, већ о томе да су корени пријатељства и међусобног разумевања Србије и САД веома дубоки.

Високи државни званичници и интелектуални кругови САД-а су 1918, говорили да је српски народ 1389. године на Kосову, бранећи своју државу и слободу, бранио и Европу, а да су у Првом светском рату и Србија и САД, у до тада највећем рату у историји човечанства бранили цивилизацију. Тај историјски морални капитал, обавезује све нас и данас, сто година касније.

Желим да подсетим да се 28. јула 1918. у част Српског дана изнад Беле куће развила српска застава, што је било први пут, да се застава друге земље завијори изнад дома председника САД.

Роберт Лесинг, министар спољних послова Америке, је 1918, овако говорио у Конгресу: „Када се буде писала историја овога рата, најславнији одељак те историје носиће назив: Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке, и такво пожртвовање и истрајност не могу проћи незапажено – они се морају наградити …”

Желим да подсетим и на, широј јавности, мало познат догађај у нашој заједничкој историји, а јединствен у дипломатској пракси. Наиме, 13 година пре него што су успостављени дипломатски односи између Србије и САД-а, Луј Чепкеј, генерални конзул САД-а у Букурешту, давне, 1868. године, поверио је српском заступнику у Букурешту Константину (Kости) Магазиновићу, Србину из Руме, да он, у његовом одсуству, обавља послове америчког конзулата и заступа америчке интересе у овом делу Европе.

Бројна документа која се чувају у Архиву Србије и архивима у Србији, белодано сведоче о хуманитарним мисијама и медицинским експедицијама које су већ на самом почетку рата биле упућиване у Србију. Осим тога, архивска грађа сведочи о пријатељству, сарадњи и савезништву између Србије и Сједињених Држава, које се изграђивало кроз разне видове дипломатских, трговинских и културних веза, али и остваривању заједничких историјских циљева у Првом светском рату. Мисија Америчког црвеног крста са др Едвардом Рајаном на челу, упућена је у Србију убрзо по избијању рата, о чему сведочи оригинално писмо Михајла Пупина, српског генералног конзула у Њујорку, упућено српској Влади 8. септембра 1914. године. Копија овог писма ће се од ове године чувати у Националном архиву у Њујорку, захваљујући сарадњи Архива Србије и Амбасаде САД-а у Републици Србији.

Дајући свој допринос националном обележавању стогодишњице од завршетка Првог светског рата, Архив Војводине се определио да публикује архивску грађу из своје збирке, у форми монографског, српско-енглеског издања, које данас представљамо, а из којег је спонтано проистекла и истоимена тематска изложба архивских докумената, која су такође пред нама. За настанак једне књиге, увек су заслужни људи, не појединац, а њихова интеракција током рада на њој, увек допринесе да је јединствена. У том смислу, захваљујем Љиљани Дожић, која је приредила грађу за публиковање и Ивани Саундерсон Ђокић, преводиоцу грађе на српски језик; затим Драгани Катић, Александру Бурсаћу, Александру Димитријевићу, који су превели остале текстове и легенде на енглески језик; Татјани Цавнић, која је графички и ликовно обликовала књигу; Ивани Гојковић лекторки; Дарку Вуковићу који је потписао дизајн корица, и Весни Башић, уреднику ове књиге, која је све ове сегменте и послове уцелинила.

Kњига је посвећена хуманитарној улози једне од бројних америчких медицинских и хуманитарних мисија у Србији током Првог светског рата. На позив већ тада угледног и славног професора и научника, Србина из Идвора, Михајла Пупина, јавила су се двадесет и четири америчка студента углавном са Kолумбија универзитета да би кренули у рат, али не да ратују, већ да помажу, негују и лече. Вођени жељом да помогну српском народу у борби са епидемијама, глађу и ратним ужасима, ризикујући добровољно своје животе, доказали су да борба за идеале хуманости и правде има виши, универзални смисао. Један од њих био је и Даглас Долд, аутор књиге, која сведочи о вечитој човековој тежњи за Добром и бољитком.

Тек минули век којим се у једном сегменту бави и ова књига, обележила су два светска рата, током којих су владали јаки савезнички односи Србије и САД-а, али и два различита друштвена уређења, друштвене и шире социјалне разлике. Ипак, односи две земље били су обогаћени најважнијим и најтрајнијим, људским везама, између Американаца и Срба. Трагедију 20. века, надвисили су својим научним делима, српски великани, који су задужили цео свет, Никола Тесла и Михајло Пупин, али и Американци који су добровољно полагали испит хуманости, и положили га.

На крају, да истакнем. Овај издавачки и изложбени подухват има и васпитно-образовни карактер, јер ће доприносити новом, промењеном односу шире заједнице према књизи и архивској грађи као културном добру и спознаји, о важности заштите. Захваљујући раду на документима и посредством докумената, предузимају се целовитија, и поуздана изучавања прошлости. Архиви спречавају заборав. Откривањем и објављивањем живог и убедљивог говора докумената, дајемо допринос у подстицању и ширењу свести, о значају и важности архивских докумената, као веродостојних историјских извора, који „сведоче о нашој, људској истини“, како је увек наглашавао наш нобеловац, Иво Андрић.