Доситеј и Словаци

Просветитељство се јавља као покрет грађанске класе и грађанске свести против средњовековних догми. Просветитељи се залажу за моралну и социјалну једнакост свих људи. Оно настаје у Енглеској, крајем XVII века, па се нагло развија у Француској са Монтескјеом, Дидроом, Холбахом, Хелвецијусом, Кондијаком, а зенит достиже са Русоом и Волтером. За просветитеље човеком ум је органон света, којим се надвладавају све догме, веровања и, по њима, теолошке и религијске заблуде. Култови разума, знања, слободе и рада су увелико смањили улогу и утицај, како религије и цркве, тако и аристократије на људе оног доба. На овај начин просветитељи припремају плодно тло за идеје слободе, братства и једнакости које прокламује Француска буржоаска револуција.

Павле Јулинац, Захарија Орфелин, Јован Мушкатировић, Јован Рајић, Симеон Пишчевић, Доситеј Обрадовић и многи други, знани и незнани, српски просветитељи и рационалисти су својим знањима, напредним идејама, преводима европских писаца – у српску културу, крупним корацима, унели идеје просветитељства и дух рационализма. Они су српског човека упознали са античким и римским писцима, али и са Петрарком, Милтоном, Гетеом и Шилером. Познавање страних језика: латинског, грчког, немачког, француског, енглеског, па и Србима блиског руског језика, нам данас изгледа као божји дар који су поседовали, а којим су међу Србе оног времена уносили напредне идеје.

Иако код Срба почетком XVIII века није било писмених људи, осим у црквама и манастирима, писменост се почиње јављати доласком страних учитеља у српске земље, међу којима се посебно истичу руски, али и словачки просветитељи. Српски питомци слушају наставу током XVIII века у Пешти, Халеу, Лајпцигу и Гетингену, али и по евангеличким училиштима Словачке, у којима су наставни програми били под утицајем немачког просветитељства, тако да је Доситеј у Модри приватне часове узимао на немачком.

Срби прво читају у оригиналу Лесинга, Виланда, Хердера, Клопштока, Шилера и Гетеа, а потом их преводе на славеносербски језик.

Доситеј Обрадовић (по рођењу Димитрије) био je највећи српски просветитељ и реформатор. Рођен је у румунском делу Баната, у месту Чаково 1739. године. Школовао се за калуђера, али је напустио тај позив и кренуо на путовања по Малој Азији и целој Европи, где је прихватио идеје европског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама он ради на просвећивању свог народа. Преводио је разне књиге, а потом је и сам писао дела првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије ”Живот и прикљученија”. Доситеј је подстакао културно буђење српског народа, са дубоком вером у борбу против догми и предрасуда, а у томе су му помагале вредности европског просветитељства и рационализма, које је свим срцем прихватио.

Словачки просветитељи, педагози и рационалисти Матеј Бел, Јан Томка Саски и Јозеф Бенцур имали су веома велики утицај на српску омладину, али и одрасле, који су се у XVIII веку школовали у Словачкој, пре свега на Павла Јулинцa, Теодора Миријевскoг и Јована Мушкатировића, те Доситеја, Јоакима Вујића и Атанасија Стојковића.

Модранска гимназија – полулицеј – била је веома угледна школа, позната у целој Угарској. ”Поред Братиславског лицеја, послужила је за узор при организовању Карловачке гимназије” – каже Ристо Ковијанић. Зачеци Модранске гимназије сежу у 1501. годину, када је настала као ”латинска граматикална школа”. Од Срба Модранску гимназију су похађали Јован Јовановић Змај и Доситеј Обрадовић, да би се преко 1.100 Срба, између 1730. и 1830. године, ”током сто година рационалистичке мисли и књижевног рационалистичког покрета”, школовало у Словачкој.

О Доситеју Обрадовићу највећем српском интелектуалцу доба просвећености – филозофу и педагогу, првом министру просвете у ослобођеној Србији, и оснивачу прве високе школе у нововековној Србији – Београдског лицеја, из које је настао Београдски универзитет – код нас је писано веома много. Од Јована Скерлића и Николе Радојчића до Милорада Павића, Петра Милосављевића и Риста Ковијанића, који нас понајбоље упознаје са Доситејевим двогодишњим боравком у Модри 1776/7. и Братислави 1778/9, које су по Ковијанићу биле досад неосветљене.

Као велики путник, зналац језика и ”путујући учитељ” Доситеј је након Чакова, Хопова, Загреба, Даламације, Смирне, Албаније, Крфа, Плавна, Скрадина, Задра, Венеције, Трста и шестогодишњег живота у Бечу 1771-76, а пре него што ће отићи у Немачку, стигао у Модру где је био учитељ и васпитач браћи Видак – митрополитовим нећацима. Тамо је Доститеј приватно слушао течај филозофије по Баумајстеру. Упознао се са Јурајем Рибаром – словачким просветитељем на кога је, по Ковијанићу, Доситеј ”могао имати извесни утицај”, јер је од њега био старији двадесетак година.

Према Ковијанићевом мишљењу Доситеј је ”у Модри почео да пише своје успомене Живот и прикљученија”, 1777. године, а у Братислави је пратио курс филозофије. У Братислави је одлазио у евангеличке цркве, где је, према Ковијанићу, упознао протестантске проповеднике, ”ради духовног продубљивања и ради језика”.

Иако је, по Доситејевом сведочењу, његова жеља била да што пре из Братиславе оде на универзитет у Хале Ковијанић сматра да је ”бављење” у Словачкој много користило Доситеју, јер се у ”Бечу, Модри и Братислави оспособио за универзитетске студије и определио за народно просвећивање путем књиге”, ту је ”добро овладао и немачким језиком” и добро се упознао са протестантском културом и идејама.

Доситејев значај за српску културу не лежи само у његовом просветитељству, већ и у његовом доприносу почецима српске филологије. Петар Милосављевић сматра да се Доситеј ”национално декларише као српски писац, и пре Вука, али и пре осталих слависта, истиче становиште о разликовању народа по језику а не по вери”. Доситеј у ”Писму Харалампију” каже: ”ја ћу писати за ум, за срце и за нарави чловеческе, за браћу Србље, којега су год они закона и вере”.

Милосављевић, оправдано, заступа идеју о континуитету српске културе, књижевности и писмености од средњег века, континуитету који чини и Доситеј јер: ”Изабравши да пише на српском народном језику Доситеј је наставио једну од традиција писмености Срба православаца која се у континуитету неговала од средњег века. Доситеј није био први ни међу православним Србима који су народним језиком писали текст верске садржине. Пре њега је то чинио и Венцловић.”

Ковијанићево истраживање и потенцирање значаја Доситејевог боравка у Словачкој пружа допринос склапању мозаика о Доситејевом образовању, а свакако и потврђује српско-словачке књижевно-културне везе, јер је Доситеј у Братислави и Модри, како сарађивао, тако и гајио пријатељске везе са истакнутим Словацима. О угледу који је Доситеј оставио на Словаке говори и чињеница да га је заједно са Вуком Караџићем и Атанасијем Стојковићем, Јан Колар опевао у својој ”Кћери Славије” (”Slavy dcera”1824.)

То значи да смо средином XVIII века имали научнике који су припадали, тада савременим, европским научним круговима. Постојање песника, писаца, научника, историчара у XVIII веку сведочи о континуитету српске културе, на просторима Подунавља. A то је прилог тези да у нашој култури не постоји дисконтинуитет са ”сјајном” средњевековном српском културом.

Настојања и борба српских писаца тог времена није била апстрактна и саможива прича зарад задовољења приземних потреба, већ је имала дубок егзистенцијални мотив. Наиме, српски просветитељи су увидели да се шири слојеви народа морају образовати, како се не би асимиловали у мору других народа и култура. Потврду томе налазимо код Стојана Новаковића, који 1911. године у свом тексту ”Доситеј Обрадовић и српска култура” наглашава потребу „да се та стара, византијска култура помири и доведе у склад са западноевропском, те да народ има чим борити се даље за свој опстанак међу народима“. Стојан Новаковић је добро увидео да се култура и просвећеност не могу саме од себе развијати. Наиме, тек по одлуци цара Јосифа II да се у царству почне искорењивати празноверје и све врсте лицемерја, па и оно религиозно отворен је простор за појаву и делатност просветитеља, па тако и нашег Доситеја. Тако је Доситеј испевао у својим ”Писмима Харалампију” читаву песму цару Јосифу. Доситеју су Јосифове религиозне реформе послужиле да срочи свој план развоја српске просвете. Тај план је Новаковић срочио у седам тачака. А оне се могу свести на развој народног језика, на верску толеранцију и на слободу мишљења.

Чини нам се упутним на овом месту навести мисао нашег истакнутог мислиоца Владете Јеротића, који поводом Доситејевог живота и мисли каже следеће: ”У Доситејево време, већина балканских земаља под Турцима гајила је не само силну жељу за ослобођењем већ и за тековинама европске просвећености. Проблем је био и, чини се до данас остао, у томе како примити европску цивилизацију а задржати самосвојност, што значи, када је реч о Србима, своју хришћанску, православну веру, своју историју и позитивне духовне особине српског народа: частољубивост, правдољубивост, великодушност, дух слободе, чисто срце, трезвеност. Не треба заборавити да Доситеј Обрадовић није био само критичар народног живота и обичаја већ је у свакој прилици истицао оне добре стране српске народне културе.”

Доситеј Обрадовић је својим животом и делом поставио темеље савремене српске културе, а у томе су му у великој мери помогли словачки рационалисти на чему смо им, ево и сада након више од двеста година, и те како захвални.

Модра, 21. март 2019. године