Tag: Milan Orlić

AУТОР: Др Милан Орлић

Посматрано из историјске перспективе, разумевање статуса филозофије и судбина филозофа, нужно подразумева дијалошки однос филозофије не само према самој себи, властитој традицији и будућности, него и темељни критички однос према другим облицима са/знања, као и према стварности или с историјском контексту у којем настаје и развија се као епохална мисао времена. Својим стваралаштвом, интелектуалним и друштвеним ангажманом, Небојша Кузмановић потврђује ову тезу.

Филозоф по образовању и начину размишљања, овај песник по унутарњој вокацији, у јавни живот се укључује поетском збирком „Боје бунила“ (1989) у којој укрштај ерудитивног и лирског као да наговештава будући развојни пут интелектуалног ангажовања у времену у којем историја проговара из својих онтолошких дубина. Целокупна Кузмановићева интелектуална биографија и самосвесни друштвени активизам управо и настаје из јасне аксиолошке представе о времену, његовим ћудима и менама, изазовима и могућностима.

Полазаћи од оваквих претпоставки – било да теоријски промшља историју филозофске мисли (на пример, анализира филозофски идиом Серена Кјеркегора, родоначелника филозофије егзистенције и егзистенцијализма, тачније његов идиоматски дискурс персонализма, било да испитује аксиоме Сартрове филозофске антропологије или преиспитује Хегелове или Марксове доктринарне ставове или учење критичке теорије друштва, било да се бави компаративним истраживањима различитих филозофских и система мишљења и вредновања (на пример, проучавањем ставова Игнација Лојоле и Светог Августина, Макијавелија и Бакуњина) – осим што филозофски проблематизује стварност, Кузмановић показује не једино ширину образовања и зрелост методолошког приступа, него и отвореност истраживачког духа и (у кантовском смислу) категоричку императивност властитог филозофског, уметничког и културолошког погледа на свет и живот.

Стога у опсег Кузмановићеве сталне критичке упитаности према окружењу улази, укратко, интегрални фонд наслеђа човечанства и, у складу са таквим полазиштем, критички се самеравају религијске (видети, на пример, зборник беседа Николаја Велимировића „Душа Србије“), филозофске и социлошке, историјске, књижевне, културолошке и друге теме и питања која имају пресудан значај за стварање и постојање. У том смислу, књига антрополошко-филозофских есеја „Птоломејски обрт“ (1999), после „Кјеркегових сфера егзистенције“ (1997) а пре „Филозофских мрвица“ (2016) јесте врхунски израз Кузмановићевих настојања да се превреднује „крај века“ и, самим тим, укрштај двадесетог и двадесетпрвог столећа, нарочито у светлости негативног етичког, политичког и укупног резултата тог укрштаја, препознатљивог по разградњи и потрошености цивилизацијских достигнућа и вредности.

Назирући се и кристалишући у претходним књигама, идеја потрошености па чак и обесмишљености највиших вредности човечанства – а коју добро илуструје наслов књиге француског филозофа Жила Липовецког „доба празнине“ (иначе јасно препознатљива и у делима не тако малог броја мислилаца какав је, на пример, холандско-немачки филозоф Петер Слотердијк) – по Кузмановићевом разумевању прераста у замисао својеврсног „новог конзервативизма“ схваћеног као повратак старим вредностима које су омогућиле тзв. звездане тренутке човечанства. Поједностављено говорећи, у свету у којем је човек протеран из рајског врта а Бог усмрћен, препород је могућ управо кроз повратак исконској људској природи и, наравно, Богу (изнад којег, као највиши аксиолошки критеријум, Кузмановић ставља Слободу!)

А да овакав поглед на најважнија онтолошка и онтичка питања не би био схваћен као још једна есхатолошка бајка у историји теозофских идеја, Кузмановић се усредређује на стрпљиво промишљање сложених изазова пост-индустријског друштва и његове декадентне и аутодеструктивне појаве (нпр. отуђење или конзумеризам) које доминирају политичким и друштвеним системима такозваних либералних демократија. Подразумева се да ова испитивања омогућују и увид у друга, другачија и повезана истраживачка питања као што су однос индивиде, масе и елите.) Инситирајући на свом становишту као индивидуалном сведочанству, Кузмановић не подлеже наивном уопштавању и формалистичкој генерализацији горе поменутих, драгоцених теолошко-филозофских увида. Захваљујући естетички самодовољној отворености духа, вредности по себи, Кузмановић не остаје ума заробљеног „великим темама“ него источник својих мотивација за сазнање изнова налази у поезији (нпр. у спису „Протоисторијски елементи у поезији Ивана В. Лалића“), али и у проширивању тематског круга истраживања.

Проширујћи ову тематику, Кузмановић се усмерава ка пажљивијем и продубљенијем испитивању православене културе коју доводи у везу са књижевним струјањима протокултура Подунавља, Винчанске словесности и цивилизацијским устројством Лепенског Вира. Отуда настаје и његова потреба за заснивањем протоисторијске методе у изучавању српске књижевности. А то изучавање сматра, у компаративном смислу, неодвојиво од других словенских књижевности и култура. Такав је случај са словачкм књижевности и културом (видети, између осталих, спис „Српско-словачке везе као парадигматичан пример словенског заједништва“). У Кузмановићевом подухвату она има посебно место, као што у српско-словачким односима нарочита улога припада Ристи Ковијанићу, првом лектору Краљевине СХС у Братислави, коме посвећује монографију „Сусретање култура“. Јер за све словенске књижевости и културе постоји формално-моделска и историјско-садржинска матрица, истиче Кузмановић, „словенског истолика“ која их суштински и неодвојиво повезује. У том мотивском оквиру су несумњиво постављени и други Кузмановићеви радови, за шта као узоран пример може послужити оглед о Јакобсоновом тексту „Српски змај Огњени Вук и руски еп о Всеславу“.

„Словенски истолик“ (замишљен као вишезначан а не као једнозначан појам богатства разлика) или комплементарна идеја (да се послужимо синтагмом Јана Кмећа и Јана Колара) „словенске узајамности“, подразумева процват и препород словенског заједништва као алтернативе глобализму и постнеоколонијализму либералне демократуре. Методолошки и формативно, практиковање у претходној реченици укратко описаних идејних аксиома, обезбеђује превазилажење Бодријаровог „аксиолошког песимизма“ (у погледу којег су са њим сагласни и други филозофи, на пример, Липовецки и Лиотар).

То је прави начин да се, уместо „доба празнине“, успостави „пунина бића“ (како би рекао Жан Бофре) и отвори простор за „стоички оптимизам“ такозваних малих народа (које је Исидора Секулић називала „шодером историје“, дакле, њеним градивним материјалом а не креаторским елементом). То је лек против даље „аморфизације“ народног карактера „недржавних народа“ у суочавању са „кристализацијском“ моћи западне цивилизације.

И проширени круг истраживачког настојања (видети, на пример, „Буђење парламентаризма – зора демократије“, књигу разговора са истакнутим личностима), развија се у оквирима овако постављеног формалног-историјског и дневно-политичког оквира. Неупитан у погледу националног и политичког става, јасних координата аксиолошког система, огашавајући се као (путописац и) новинар, Кузмановић у ову мозаичну слику савремене стварности уклапа и судбину Жулијана Асанжа (у тексту „Империја и слобода“), али и друге фракталне садржаје (на пример, статус и проблем Косова и Метохије или НАТО бомбардовања као политичко-правна и надасве морална питања).

Настало на основу значајних увида у теоријску и световну структуру стварности, осим радозналости и ширине погледа, чистоте срца и интелекта, стваралаштво Небојше Кузмановића, осим препознатљивог става, препоручује и стилска једноставност.

Панчево, 1. децембар 2016.