Design a site like this with WordPress.com
Get started

Tag: Nebojša Kuzmanović

ДУША СРБИЈЕ

Један од догађаја којим је српски народ осветлио своју историју, а којом је задужио европску, и то не само хришћанску, духовност јесте постојање и бивствовање владике српског Николаја Велимировића. По ко зна који пут у овом апокалиптичном времену враћамо се његовим мислима и записима, јер знамо да је реч предворје духа, који једини може да осмисли “пољску стазу”. “Пут којим се ређе иде” није проналазак модерног времена и савременог духа психологизације свега постојећег, већ је то пут који је, између осталих, осветлио и осветио владика Николај почетком прошлог века, када се спрски народ налазио у “клисурама” Првог светског рата.

Његове мисли и записи су путоказ, утеха и опомена да се не смемо предати Молоху и да Реч морамо увек читати, јер: Да ли бисмо знали себе да су наши стари продали душу свог народа разним фаустима, који су вековима опседали свету српску земљу. Наш пут је тежак, али су зато места до којих се стиже светлија, лепша и човекоугоднија.

И данас, након скоро десет година од објављивња нашег првог издања “Душе Србије” владике Николаја, показало се да потреба за оваквом књигом и даље постоји. Наиме, ово је четврто издање књиге коју смо до сада објавили у три и по хиљаде  примерака, што је за наше издавачке услове подухват. “Душа Србије” је разаслата, углавном као дар, у све српске земље и искрено се надам да се нашла у добрим рукама.

Када сам о Ђурђевдану 1994. године у јеку рата у Републици Српској писао Реч издавача, у нашој “Књижевној заједници Новог Сада”, веровао сам да ће владикина дипломатска вештина бити добар оријентир тадашњим југословенским дипломатама и министрима спољних послова и да ће они из тога нешто научити. Међутим потоње време је показало да ниједна дипломатска вештина и способност не могу да надоместе погрешну полазну позицију. За српство се не можемо борити југословенством и комунизмом, већ обрнуто српством се боримо за српство, потом за јужнословенство и ако Бог да за надолазеће “свесловенско време”,  које је и владика Николај призивао.

Као што знамо да су и данас сви српски, давнопочивши, песници са нама, исто тако знамо да је сада са нама и владика Николај, чије речи могу бити утеха, али и поука како се ваља борити за свој народ и којим путем треба ходити. Уз захвалност ономе који је речи истрајности и истине породио, ми их данас поново призивамо, зарад опстанка и славе српског народа, који душу своју чува, а Истину преноси онима који ће доћи у праскозорје “Зрелог лета”.

О Ђурђевдану, 2001. године

INDIVIDUA

(Nebojša Kuzmanović, ”Kjerkegorove sfere egzistenicje”, ”Krovovi”, Sremski Karlovci)

Autor: dr Saša Radojčić

Knjiga „Kjerkegorove sfere egzistencije“ Nebojše Kuzmanovića predstavlja doprinos domaćoj filozofskoj literaturi. U pitanju je knjiga monografskog tipa, posvećena jednom uže definisanom krugu problema vezanih za filozofske koncepcije danskog mislioca Serena Kjerkegora, rodonačelnika filozofije egzistencije i egzistencijalizma.

Kuzmanović je ispoljio poznavanje Kjerkegorovih glavnih radova, kao i sposobnost da ukazuje na bitne probleme koji proističu iz uostalom, korektno izloženih, Kjerkegorovih stavova. Ovaj učinak bi trebalo naglasiti, pošto karakter i stil tekstova danskog filozofa-umetnika (kako ga Kuzmanović tretira), objektivno otežava pojmovno obuhvatanje i izlaganje. Metaforičan, često polemički oštar, još češće eseistički otvoren, a uvek za pojmovno mišljenje nepodnošljivo ličan. Kjerkegorov govor je trebalo „prevoditi“ u pojmovno jače organizovane krugove, disciplinovati njegove slike, isticati konsekvence koje slede iz određenih Kjerkegorovih teza, a pritom ostati veran ne svom slovu, već pre svega  duhu njegove misli: zadatak koji Kuzmanović, uglavnom, dobro ispunjava.

Kao posebnu vrednost Kuzmanovićevog dela o sferama egzistencije kod Kjerkegora, valjalo bi istaći pažljive analize duševnih svojstava svakog od tri stupnja koji su, po Kjerkegoru, mogući kao čoveka osnovni stadijum: estetički, etički i religiozni, kao i prikaze tipičnih likova za svaki od ovih stadijuma u njegovih varijanti. U ovim delovima nalazi se i sasvim jasna informativna vrednost Kuzmanovićevog rada.

U oviru ovih analiza, najzanimljivije i najdalekosežnije čini se da su one koje se tiču religioznog životnog stadijuma: na više mesta nas Kuzmanović, sledeći tananu nit Kjerkegorove misli uvodi u sopstvena razmišljanja o religiji i, važnije čovekovoj religioznosti: „Individua mora sebi postaviti cilj i smisao kako ne bi završila u potpunoj izolovanosti, koja je beznađe i besmislenost. Za Kjerkegora to je hrišćanski lični Bog, koji je apsolutno transcendentan i iracionalan, za Hegela to je svetski duh, koji je takođe transcendentan i racionalan, za Marksa to je buduće društvo, bez protivrečnosti, koja je racionalnost, ali i transcendentnost. A za individuu, koja je oslobođena svih ovih opštosti, to je drugi čovek kao imanentnost – kao čovek koji je sada i ovde“. Ovim stavom, ali i prikazima Marksove i Kjerkegorove kritike religije, Kuzmanović pokazuje određenu bliskost sa mišljenjima kritičke teorije i njenih komunikativno teorijskih derivata.

Preporučujući knjigu Nebojše Kuzmanovića „Kjerkegorove sfere egzistencije“, ističem da je reč o radu jednog mladog filozofa, koji je uspeo da pokaže na koji način jedna misaona pozicija iz prve polovine XIX veka i danas zadržava svoju, sasvim jasno određenu, aktuelnost.


SRBI I SLOVACI

Autor: Akademik Jan Jankovič

Mi, Slovaci iz Gornje zemlje uz ostale nevrline imamo jednu koja sigurno nije mila  našoj  slovačkoj braći sa Donje zemlje  a očito i rođenim Srbima koji se zanimaju srpsko-slovačkim odnosima, da li već kao naučnici, prevodioci ili publicisti. Nevrlina (mana) ima nekoliko imena: neinformisanost, ravnodušnost, možda čak ignorancija u odnosu na stručnu, naučnu i umetničku produkciju koja ima veze sa Slovačkom i Slovacima. Ovaj članak je tanak flaster  na ovu bolest, ali autor je morao da ga napiše, jer da tako nije učinio bila bi to dvostruka greška.

U ovom tekstu je reč o publikaciji autora Nebojše Kuzmanovića (1962)  koja je štampana na slovačkom jeziku 2008. godine u  Bačkoj Palanci, Srbija. Izdavači (Matica slovačka i DNS „Logos”  – KK „Dis”) ovlastili su Pavela Matuha  da prevede Kuzmanovićevo delo  ’’Srbi i Slovaci’’. Radi se o drugom proširenom izdanju  koje je u Srbiji štampano  na srpskom i slovačkom jeziku (’’Susretanje kultura’’ 2004, ’’Stretávanie kultúr‘‘) s podnaslovom  ’’Slovačko srpske književne veze Rista Kovijanića’’, 2006). Ova činjenica govori koliko o upornosti autora toliko i o potrebi izdavanja ovakvih knjiga. Kod ovog izdanja autor je birao  komunikativniji naziv, ali prvo i drugo izdanje imaju  zajedničku suštinu: širiti saznanje i učvršćivati slovačko-srpske i srpsko-slovačke odnose na bazi prezentacije  oporuke  srpskog i crnogorskog delatnika, naučnika i pedagoga Rista Kovijanića (1895-1990), velikog prijatelja  slovačkog naroda koji je našu zajedničku istoriju  (srpsku, crnogorsku, slovačku) obogatio za mnoge  naučne i publicističke radove o uzajamnim odnosima.

Značaj ovog čoveka je za našu istoriju daleko veći nego značaj predstavnika mnogih drugih kultura i naroda, prema kojima smo davali imena ulicama – ime Rista Kovijanića  jeste simbol slovačko-srpskih i srpsko-slovačkih odnosa  jer je u svoje vreme  prezentovao zajedničku istoriju starijih vremena, stvarao osnove za nove odnose  u kojima pored emocija, romantike  i sentimenta ali i pored političke pragmatike  u prvi plan dolazi naučno saznanje. Kovijanić je tokom dužeg  perioda  (1927 – 1939) bio lektor srpskohrvatskog jezika i književnosti  na Filozofskom fakultetu  u Bratislavi, saživeo se sa Slovacima. Sve do smrti radio je u korist naših naroda i ideja slovenstva ali poput mnogih njemu sličnih ne samo da nema ulice već ni spomen ploče.

Nezahvalnost vlada svetom a posebno Slovačkom što u ovom slučaju može da znači da od vremena masovnog preimenovanja ulica slovačkih gradova ni danas se ne uzimaju u obzir  dubinski interesi  i tradicije našeg naroda i naših naroda.

Već to što je Kuzmanović u centar svog interesovanja  stavio veličanstveno delo  Rista Kovijanića  vredno je naše pažnje. Od izdavanja fundamentalnih dela Rista Kovijanića  proteklo je više od pet decenija. Mnoga su danas u Slovačkoj teško dostupna i čini mi se da slovački istoričari i politikolozi nisu posvetili  adekvatnu pažnju  ni delima koja su izašla u Slovačkoj, iako su njihove teme na svoj način aktuelne i danas. Ovde podsećam na esej  slovački i slovenski osećajućeg  publiciste Kovijanića o grobovima  6000 srpskih mučenika- vojnih zarobljenika u prvom svetskom ratu koji su umrli u koncentracionom logoru  u Slovačkoj. Kovijanić im je posvetio  publikaciju ’’Nađmeđerska Dolina smrti’’ – ’’Veľkomederské údolie smrti‘‘ (srpsko i slovačko izdanje Bratislava 1936).

Nebojša Kuzmanović je idući tragom  Rista Kovijanića 2001.  godine  inicirao proces  koji je doveo do toga  da je Vlada Slovačke republike  poništila sramnu odluku  lokalne samouprave u Velikom Međeru, prema kojoj je na mestu gde je srpsko groblje izgrađeno trkalište za pse i njihovu dresuru. Potom su stvari popravljene i to mesto s pijetetom  obeležava i spomen ploča.

Pozdravio bih pogled slovački i slovenski orijentisanog  istoričara ili politikologa koji bi istražio  da li su njegove kolege u nedavno izdatoj monografiji  pogodili tačan odnos  između evropejstva Milana Hodže i njegovih jakih vezivanja za slovenski jug, o čemu raspravlja Kovijanićeva knjiga ’’Milan Hodža i Jugosloveni’’ – ’’Milan Hodža a Juhoslovania’’.  Podvlačim da se  i u ovom slučaju radi o dve knjige štampane u Bratislavi  1938 godine. Pitaću, da li je mnogo onakvih političara  kakav je bio Hodža, u čiju su slavu pesme pevali prosti Slovaci i Srbi. I istovremeno se pitam da li su slovački književni naučnici  dovoljno pažnje posvetili delima  i studijama Rista Kovijanića koje se tiču i velikih imena  naše istorije (recimo Ljudovita Štura), a na raspolaganju su i na slovačkom jeziku (Risto Kovijanić: “Štúdie  z dejín juhoslovansko-slovenských vzťahov‘‘, Martin  1976).

Kad sam već kod pitanja nastaviću s njima.  Ali najpre ću potsetiti  da sam pre nekoliko godina  ronio suze u ’’Literárnom týždenníku‘‘ i u ‚‘Knižnej revue‘‘ nad time  da nema ko da dovede u slovačke knjižare  slovačko hrvatske i hrvatsko slovačke rečnike koji su tada štampani u Hrvatskoj. Suze lijem do sada jer nemam saznanje da je u međuvremenu nastala neka specijalizovana knjižara  (knjižare) koje bi ponudile i takve knjige kakva je Kuzmanovićeva, ali takođe recimo  i knjige i časopise Donjozemskih Slovaka i uopšte knjige  slovačkog i slavističkog usmerenja. Možda će svoj program u ovom pravcu konkretizovati  neka od  slovačkih organizacija koja ima u nazivu slovenstvo. Konačno, u današnje vreme  ne bi više trebao biti problem  ovakve knjige i časopise  bar  „okačiti”  na internet stranicama – uzgred, samo zahvaljujući internetu nećemo slomiti noge prilikom traženja  ’’Slovenských národných novín’’.  Možda bi bilo dobro ubrzano proširiti internet stranicu  Matice slovačke (Ponuda/Štampane stvari Slovaka u inostranstvu) bar sa informacijom da novosadski ’’Hlas ľudu’’ ima vlastitu stranicu (www.hlasludu.com). Mogu da zamislim i to, da bi stranica na kojoj se propagiraju časopisi Matice  mogla da ima  sličnu „potstranicu” budući da  su matičarske ’’Slovenské pohľady‘‘ za slovački književni život podjednako bitne  kao i novosadski ’’Nový život’’.

Kao zaključak ovom delu priloga formulisaću dva pitanja:

Ko će se založiti da  Risto Kovijanić  ima u Slovačkoj ulicu i spomen ploču?

Ko će se založiti  da knjige i časopisi Donjozemskih Slovaka i strane knjige slovenske orijentacije  imaju u Slovačkoj svoju  prodavnicu (prodavnice) ili da budu dostupne na srodnim  slovačkim  internet stranicama?

Nebojša Kuzmanović nasledstvo Rista Kovijanića  unapređuje, aktualizuje, donosi svoje poglede na slovačko-srpske odnose i na slovenstvo danas.  Autor se u detalje posvećuje  životu i delu Rista Kovijanića  u nekoliko tematskih okruga ograničenih njegovim  profesionalnim i životnim sudbinama. U svim oblastima pouzdano barata arhivskim materijalima  i stručnom literaturom (slovačkom i srpskom). Na kompletnu bibliografiju nadovezuje  poglavlje Bibliografski pregled i komentari  Kovijanićevih knjiga koje se odnose  na srpsko-slovačke književne veze. Kuzmanović u ovom poglavlju demonstrira ne samo vrsno poznavanje dela (i njegovog aktuelnog  i istorijskog značaja) R. Kovijanića, već i prisno poznavanje problematike slovačko-srpskih odnosa  kao i odnosa između slovenskih naroda pri čemu problematiku vidi na pozadini odnosa  Slovena iz regiona  srednje i jugoistočne Evrope  prema ostalom svetu.

Autor se dobro orijentiše  u opširnoj stručnoj literaturi. Za slovačke književne i opšte istoričare može biti korisno  već i to, što upozorava na imena i dela srpskih naučnika – u proteklim decenijama bilo je nekoliko diskontinuitetnih faza  za vreme kojih  u Slovačku nije stizala  stručna i naučna literatura  iz bivše Jugoslavije. Za ovo poglavlje karakterističan je  autohton autorski pristup  koji aforistički može da se označi  kao Kuzmanovićevo reagovanje na reakcije  drugih i stvaranje vlastitog pogleda koji ne samo da prezentira širokoj javnosti ali za koji i agituje. Namerno sam upotrebio reč  koja u ovom  slučaju nema  ništa zajedničko s publicistikom već sa dubokim  unutrašnjim ubeđenjem autora i koja ima podršku u njegovoj erudiciji. Kuzmanović od prve do poslednje stranice  svoje knjige  demonstrira  svoju osnovnu idejnu liniju – gledati na problematiku kroz modernu  optiku  multikulturalnosti ali ne zaboravljati da su za naše nacionalno biće  imali, imaju i imaće ključni značaj  uzajamni odnosi  i ideje slovenstva.  Autoru njegova „agitacija” uspeva već i zato, što je aktivnost njegovog velikog prethodnika, doduše stajala na bazi  književnih  i kulturnih odnosa ali je Kovijanić ovu problematiku video u  društvenoistorijskom kontekstu, posvetio se prošlosti sa pogledom uperenim u budućnost. Zato je i za delo ovog savremenog srpskog autora  prirodna, čak zakonita  ova janusovska suština istorije.

Već kod prvog izdanja  Kuzmanovićeve knjige  srpski i slovački  (posebno sa Donje zemlje) recenzenti delo su ocenili i ukazali  na njegov širi  i aktuelni značaj. Mogao bih doprineti i svojim glasom ali ću radije slobodno  citirati srpskog autora koji govori i slovačkim ustima:

„Savremena ideja i praksa globalizacije  svetski su procesi tako da se danas nameće  pitanje kako se prema njima postavlja naša kultura. Ako se ovaj proces prihvata  nekritično  postoji opasnost  da će narodni subjektivitet sam sebe anulirati (jezik, tradicija, vera, narodna književnost) i u tom slučaju neće postojati stvaralaštvo po meri čoveka jer stvaranje proizilazi iz različitosti. Kada tome dodamo kulturni hegemonizam u kome tzv. „velike” kulture  (danas je to samo zapadoevropska) potpuno potiskuju  tzv. „male” odnosno trebaju ih samo kao  „fusnote” – dolazimo u situaciju  u kojoj se pred našim očima ponovo gradi Vavilonska kula…

…Jedan od mogućih puteva rešavanja opasnosti neopstanka naše prošlosti  a istovremeno rešenje nesigurne budućnosti  mogao bi biti put slovenske uzajamnosti. Nekog će ovaj put možda potsećati  na istorijski anahronizam ili, neoromantičarsku zabludu, ali nije zgoreg potsetiti da se istorija ne završava XX vekom  niti atlantskom kulturom. Dosadašnja istorija svedoči  o smenjivanju različitih civilizacija  a  prema Špenglerovoj periodizaciji ona slovenska još ni danas nije doživela svoj vrhunac.”

Pažnju zaslužuje i prilog ’’Fotografije i dokumenta o srpsko slovačkim vezama’’  koji ima dokumentarni ali i inspirativni  značaj – dok se u prvom izdanju nalazio veliki broj  originalnih fotografija Rista Kovijanića  iz 20-tih i 30-tih godina XX veka koje je autor otkrio u njegovoj zaostavštini i približio javnosti; u recenziranoj publikaciji Kuzmanović  fotografijama i reprodukcijama  dokumenata ukazuje  na činjenice iz bliske prošlosti: upozorava  na značajna naučna i društvena događanja, na najvažnije publikacije  i napise  ali i na reakcije  koje su izazvala – bolno se potvrđuje konstatacija  iz prve rečenice članka:  slovačku reputaciju spašavaju tekstovi  iz „Donjozemske” slovačke štampe budući da tih što su objavljeni  u Slovačkoj  stvarno nema mnogo i većinom se vežu  za periodične časopise koji su u međuvremenu nestali.  Iako autor ne ukazuje na sve slovačke napise  na temu slovačko-srpskih odnosa prilog pruža istinitu sliku o tome da tradicionalno slovačko-srpsko i srpsko-slovačko prijateljstvo danas više rezonira  na slovenskom jugu  nego u Slovačkoj.

U savremenom veličanstvenom koncertu  našeg bratstva  Nebojša Kuzmanović  spada među značajne soliste – ne sumnjam  (bez obzira da li će postati  ili ne Počasni konzul Slovačke republike u Srbiji) da će nastaviti u kulturnoj diplomatiji, šta više, da će uzeti u ruke dirigentsku palicu  da bi kod nas i u Srbiji energično  inicirao nazivanje ulica  i postavljanje spomen ploča  u čast nezaboravnog Rista Kovijanića koji je jedan od simbola naših uzajamnih odnosa.

Разматрање смисла веровања и бивствовања

/Оглед поводом књиге Небојша Кузмановић, Кјеркегорове сфере егзистенције, Бачка Паланка, 2003./

Аутор: Алексаднар М. Петровић

Са дијагностификовањем «пустопољних времена», у атмосфери наметања катастрофалних људи који су такви јер катастрофално мисле, обнова расправе са «Данским Соократом» има за циљ да допре до смисла мање познатог Кантовог аподиктичког налога да у дужност човека самог према себи спада то да има религију. Своју расправу са Кјеркегоровом философијом Небојша Кузмановић је започео са питањем његовог имена и личности кроз филозофску артикулацију питања субјективитета као аутентичности његових рефлексија. Већ на самом почетку отклоњена су психопатолошка тумачења са којима се у наше време мути вода да се не би видело како се стоји у плићаку, премда се свакако ради о осећајности. Провидна тумачећа застрањивања психолога иду заједно са модом фабрикације мозгова у технолошким пројектима и идеолошким омамљивањима, а њихова популарност расте сразмерно сиромаштву духа које постаје све очитије. Сасвим је приметно како је Кузмановић одлично приметио и издвојио ствар око које истрајава та философија, а то је изворно хришћанско живљење које се састоји у развијеном схватању чињенице да прави човек «јесте распет». Желећи безнађу да нађе слабу тачку на коју ваља притиснути да би се преокренуло, уз сав респект према естетском становишту (без трансценденталне естетике нема садржајности појмова), као и етичком, које тек заснива натчулни основ и улива смисао животне борбе, верски однос према стварности као онај који се носи са смислом рационалности налази истину сваке суштине и постављајући границу разуму у његовим несувислим претензијама, допушта успостављање живог и аподиктичког односа веровања кроз унутрашњу сврху бивствовања. Његова борба за религијску обнову је уједно борба за оно «индивидуално људско», поново обраћајући пажњу на упосебљеност у којој се збива игра око јединства есенције и егзистенције. Опште се у устаљеним поимањима одређује као штаство (quidditas), те испољава у појединачном преко његове «сингуларности», тј. индивидуалности и својствености (haecceitas, Дунс Скот), са чиме оно појединачно бива учлањено у развијеније отворену целину. На тај начин реално постоје посебности или окупљене индивидуалне својствености, а оно што се именује идејама и супстанцијалним формама и суштинама, постоји на другачији начин, јер су то објекти божанског интелекта. Те су хипостазе или супстанције унапред сваком постојању општег и посебног, те као пререфлексиван супстрат бивају као субјекат приступачне тек вишем разуму који освећује вера и опуномоћава непосредно присуствовање у самим стварима, као учинак намере суделовања на Божијем архетипском интелекту. У том смислу философија личности заснована на хришћанском предању дубински бива различита од модерне психологије личности, која напросто губи из вида онтолошки супстрат који подразумева њену конституцију. Наше сазнање почињемо чулним стварима, а природно појмовно сазнање Бога достижемо преко рефлексије о предметима искуства. Према следбеницима хјумовског скептицизма, то  је схватање неразговетно јер није непосредно предочено разуму у његовој суштини. Створена бића које утискују идеје о самима себи у разум, могу да утисну и идеје о трансценденталним атрибутима који припадају и њима и Богу, мада људски разум о Њему може да зна само онолико колико може да апстрахује из чулних датости присутних у коначним стварима, а не сам по себи. Ова природна ограниченост налаже да га тако ваља разграничити као резултат демонстративног процеса у коме философија има свој предмет и методологију, те подразумева довољност нижих равни суђења и закључивања, а које теологија не може да присвоји у бављењима по питању вере, макар и свако савршенство имало своју формалну савршеност у бесконачности Божије суштине као свом корену и основи.

 Хегелов онто-теолошки систем управо ове могућности које су истакнуте није стварно препознао, те је грубо повезао есенцију и егзистенцију игноришући хипостазу или супстрат на коме уопште и почива као суштински елемент приказа. Оно личносно није само «оруђе светског ума», већ могућност самореализације човека и освајање слободе кроз «унутрашњу делатност», будући местом и поприштем изворне борбе за слободу: «Људски род није изнад појединца, односно индивидуе. По њему (Кјеркегору), друштвено биће човека јесте апстракција» /Н. Кузмановић, Кјеркегорове сфере егзистенције, Б. Паланка, 2003., стр. 13/. У том смислу је слушање Шелингових позних предавања у Берлину 1841., било добродошла подршка која је указала на повољан смер трегањима са прибежиштем у вери према «личносном Богу», а што претпоставља да човекови реални проблеми нису самим тим идеалистички минимализовани и фактички објективно пресвођени и «оправдано превиђени». Враћање онтолошких тема у сферу религиозности кроз демистификацију метафизичке потенције стварања неких посебних апсолута, свакако да су Шелингов плодотворан утицај на његову философију.

Стога је потребно укратко се подсетити и на централна места у којима се Шелингова философија изборила за властити пут. Са истицањем претпоставки, према којима би Хегелово становиште логичке еманципације од природе било битно ретерирајућа прошлост философије на аксиолошку аподиктичност без садржаја (нарочито оних датих у појмовном опажању), типологије која би у критичком погледу изгледала амфиболично, била би погођена баш формална страна извођења те философије. У својој философији откровења позни Шелинг је код Хегела приметио да је појам као егзистенцијална идеја испражњен. Као бивствовање могућности природа је за њега огољена материја, а као увођење реалности (реалне стране појма зрења, посматрања), предкантовска метафизика која за опште утемељење у науци има такву онтологију којој се свако значење губи, а где је појам узет спрам његовог садржаја обична натурфилософија. Тако је Хегел помирио логику са мишљењем без чулног супстрата, што је повлађивање које није схватљиво за саму позицију, јер то натурфилософија никада не би одобрила, већ би држала да је за поправљање. (“Der Beifall war begreiflich, aber die Naturphilosophie kann dies nicht billigen, noch es für eine Verbesserung halten.” /F. W. J. Schelling, Die endlich offenbar gewordene positive Philosophie derOffenbarung...über Philosophie überhaupt, Mythologie und Offenbarung des dogmatischen Christentums im berliner Wintercursus von 1841-42., Darmstadt, 1843  /Fr. am Main: Suhrkamp, Herausgegeben und eingleitet von Manfred Frank, 1983., s. 128) У односу на насталу идеју као резултат она је празна објективација, преостала као емпиријска природа дата као нешто спољашње /”отпад од идеје”/, нешто недовршено што није појмљено у разјашњавању /тамо, стр.130/. Као себе несвесно покрећућа а неопходна субјект-објект идеја, која је на идеалан начин априористично реална у бивању, она подсећа на неку пасивну еманацију, у којој је затамњен прелаз са науке логике на натурфилософију, што је само рационалистички петрификована супстанцијализација финалног узрока, јер јој недостаје садржај могућности целине стварног света, тј. опажања која удахњују живот и чине позитиван основ сагледавања ствари. Појединачна се воља одваја од опште захваљујући “тамном праоснову” /Ungrund in Gott/, несвесном хтењу потребе самоиспољавања. Сасвим добро Шелинг захтева преображавање егзистирајућег и темеља егзистенције, где животно јединство сила као личност повезује независан темељ реалности са свесном вољом, а што он зове још и “безданом љубављу”. Постојање зла он не одређује позивајући се на стару природу, него из ексцентричног хоризонта “подређивања Бога судбини”, да би постао личан (отпочетка у разлици светла и таме). Преко светлости појављује се реч или стваралачки испољен свет светлости, а с њом дух као обједињавајуће начело светла и таме, што има за сврху да оствари личност. «Тек пошто вољу за темељом опажа као вољу да се отктије, и пошто је сам сазнао да мора постојати један темељ егзистенције који је независан од њега (као духа), Бог допушта да темељ делује у својој независности или, другачије речено, он се покреће само сагласно својој природи и не поводи се за својом љубави или срцем. Пошто темељ у себи садржи такође свеколико божански биће – само не као јединство – могле су да постоје само појединачне божанске суштине које су прожимале ово деловање темеља за себе. То прастаро време зато почиње златним добом, које је садашњем људском поколењу остало само као бледо сечање у казивању; то је време неодлучности душе, где је свако добро истовремено било зло; затим је следило време у ком су владали богови и хероји, или време свемоћи природе, у коме је темељ испољавао оно што му је било могућно као таквом. Тада су човеку разум и мудрост долазили из дубине; моћ пророчишта која је жуборила из земље пратила је и обликовала њихов живот: све божанске силе темеља су владале земљом и сеђаху као моћни кнежеви на својим престољима…Тек јасним иступањем добра, такође сасвим одрешито иступа и зло и као такво (не зато што настаје први пут, него зато што је први пут дата супротност у којој се оно појављује сада сасвим и као такво); тако је овде моменат у коме је земља по други пут пуста и празна истовремено и моменат рођења највише светлости духа, духа који је од почетка постојао у свету, али несхваћен од таме која делује за себе у оном још затвореном и ограниченом откривењу; а ипак он се појављује да би се супроставио личном и духовном злу, дакако, у личном, људском облику и као искупитељ, и тиме поново са Богом успоставио однос стварања на највишем степену. Јер, на личност благотворно може утицати само нешто лично и, да би човек опет могао да доспе до Бога, Бог мора опет да постане човек. Успостављеним односом темељња према Богу поново је дата могућност оздрављења (спасења)…настаје ново царство у коме жива реч као чврсто и постојано средиште иступа у борби против хаоса и почиње отворена борба добра и зла, која се наставља доданашњег времена и у којој се Бог открива као дух, тј. као нешто стварно, actu…Ако се у првом стварању буди зло, и развија се у деловању темеља све док, коначно, не постане општи принцип, онда изгледа да се човекова природна склоност злу може објаснити тиме што му се неред сила – неред који наступа буђењем сопствене воље у створењу – додељује већ при рођењу. Само, темељ и даље непрекидно делује у појединачном човеку побуђујући властитост и посебну вољу те управо у супротности са њима може да се појави воља за љубав. Божија воља се састоји у томе да све универзализује, да све уздигне до јединства са светлошћу или да га у томе очува; воља темеља, међутим, састоји се у томе да све партикуларизује или учини подобним створењу. Она хоће неједнакост само зато да би једнакост била осетљива према себи и према њој самој. Отуда ова воља нужно реагује против слободе као нечег што стоји изнад оног стварног и у њој, према оном што је ствпорено буди наклоност као према неком кога на стрмом и високом врху хвата вртоглавица и кога неки тајанствени глас мами да сиђе…» Ф. В. Ј. Шелинг, Филозофска истраживања о суштини људске слободе и о предметима који су с тим повезани, Београд, 1990./прев. М. Станисавац/, стр. 51-54.

Ово је заиста свеж и прекретнички хришћанско-теолошки став који је значајно утицао на Кјеркегорове рефлексије, будући да се добро појављује преко темеља егзистенције (и као потенцијално зло); долазећи до себе кроз постојање, спајајући реално и идеално у бездану. Као уметност мишљења телолико извојштеним органом то се разоткрива у Откривењу, посматрајући тако васкрсавање Сина Божијег Исуса Христа као повесни акт спасавања од ситуационих избављања /у позном периоду/, на живом путу истине и љубави. Господ Исус Христос у својој појави, утолико је крај откровењу божанског јер уклања оно што отуђује Бога и пружа могућност реалног односа људске свести према њему, а не тек да се зна једино о религији ума и једино о рационалном односу према Богу. Слобода је сама унутрашња нужност као његов суштински чин у ком се нужност појављује формално, будући да се начело самоважности и самовоље манифестује не само у крви и месу, већ и у злу које је дух, може добро преобликовати под утицајем Божијим у светлост:  «Јер Бог у нама је неко удаљено јасно сазнање или сама духовна светлост – светлост у којој све остало тек постаје видљиво – тако да је и сама светлост нејасна; ономе у коме постоји ово сазнање оно не допушта да буде залудан или да слави. То знање је много субстанцијалније него што то мисле наши филозофи који се баве опажањем. Ми религиозност разумемо у изворном, практичном значењу те речи. Она је способност поседовања савести или способност да се делује онако како се зна и да се у свом чину не противречи светлости сазнања. Човек који ово може да чини, не на људски, физички или психолошки, него на божаски начин, таквог човека називамо религиозним, савесним у највишем смислу речи. Онај који се у датом случају мора, прво држати заповести дужности – а да би се на исправан начин одлучио из поштовања према њој – тај није савестан.» /Шелинг, Фил. истр. о сушт. људске слободе, прев., стр. 66/ Ту Шелинг препоручује да се стане на нови почетак искупитељском природом ослобођене воље, који је воља љубави, када је у природи изговорена реч, којом је Бог себе учинио личношћу, те тиме назначио да преко човека прихвата природу и везује је за себе. Бестемељна љубав баца ново светло на човека који је сада видљив и као искупитељ природе, јер су њени узори засновани по њему.

 Кјеркегор је овде сачинио уклон, сматрајући да идеја не отпада сама од себе у природу као код Хегела, али ни да се рационалној философији не може дати несломива подршка која би је сачувала од отпадања од себе саме, уколико у њу прелази. Он у расправи о хегелијанској философији свог савременика, пензионисаног свештеника Адлера, држи да је «природа слаба за етику и да хтети живети према природи значи управо: хтети живети неетички, поред тога што човек на томе путу аналогије, коначно долази до оног Нероновог: спалити Рим, јер је то за њега охолог био веома блистав призор. Природа је равнодушна за разликовање добра и зла, које за етику представља све.» (Серен Кјеркегор, Књига о Адлеру, београд, 1982., стр. 174-175) Кјеркегор је тако сасвим добро разумео смисао преласка са философије идентитета на мишљење егзистенције, остављајући за собом систем рационалних универзализација  као систем идеја које тек узгред дотичу стварност и питање човекове слободе. Оно што по страни оставља појединца у егзистенцији с његовом свешћу изгубило је божанску трагалачку снагу и надахнуће, оно наиме што развија тзв. «квалитативна дијалектика», именујући на тај начин позитиван основ бездане љубави који тек и допушта пажење као услов за приближавање Богу. Без тога, вера је чист парадокс, а смисао живота довиђен тек као апсурдан. Оно што превазилази естетичку и етичку сферу живота јесте религиозност, али и њу ваља поделити на «А» /негативну/ и «Б» /позитивну/ сферу, како то добро интерпретативно уочивши препоручује и сам чини и Небојша Кузмановић, констатујући: «Једини прави начин суочавања са апсурдношћу живљења јесте веровање – веровање у Христа Новог завета. Како се постојање Христа као бого-човека не може рационално објаснити, једино преостаје лична, појединачна вера.» (Н. Кузмановић, Кјеркегорове сфере егзистенције, Бачка Паланка, 2003., стр. 56) У том смислу је у Кјеркегоровој философији изванредно нађен појам понављања (итеративност), који је кретање линијом анамнезе као дијагнозе етички утемељене крајње сврхе свега што јесте (тамо, стр. 57), као изворну интенционалност поставио захтев крајњих могућности и ојачаног смисла оспособљавања као остваривости такве сврхе. Будући да саме хришћанске догме могу «осветљавати пут егзистенције, али га могу и замрачивати» (тамо, стр. 59), на хоризонту утврђивања вере сасвим се сувисло за постајање «правим хришћанином» захтева изворан субјективитет или заузимање хипостазе као постајање духовном личношћу. Упркос грешности: «Бог воли ученика па ту зјапећу провалију креаторас и креатура испуњава љубав тако што Бог преображава човека придижући га к себи, тако да он може да пређе у изворно стање одређености из које потиче и «поново се рађа».» (тамо, стр. 60) Однос човека и Бога који се отеловио (усадио у људски живот) путем Христовог откровења, омогућен је синтезом која сачињава мост преко границе коју сачињава непознатост непрелазног растера /оне Творца и све творевине/ или интелектуалне и егзистенцијалне диференције бивствовања дате кроз «коначност». Овај важан појам феноменолошке херменеутике, «коначност» јесте не само моменат којим се застрашује, већ и хвата оријентир за мисаоно и верско поступање, јер како је при крају модерне констатовано да су људи убили Бога у себи, да је «Бог мртав» (Хајдегер би рекао да нам се небо сломило над главама), обезбоженим временима које су таквим начинили катастрофални људи ваља поново предочити новозаветну поруку Светог писма, према којој је Он и васкрсао. Свакако, наш је разум, колико год га држали здравим, на смрт болестан (Кјеркегорова теза да «Страх и трепет» подразумевају «Болест на смрт» је превирање вере у нама која «понавља» крсног пута на коме се догађају страдавања истинствујућих), па је посматрање «очима вере» ствари невидљивих оно што преостаје истинољупцу, ма колико да се томе рационалистичком жилавошћу опирао и противстављао. Онтологија димензија тако је у оптици телеологије натчулног основа свега што јесте и теологија новозаветног светла које је унео у наш свет Син Божији, што је самим тим постало егзистенцијални фактицитет као изнутра дат живот, за оно што је у том животу живо, те се верујућом сувереношћу узима за мерило претпостављеног основа на којем се и заснива, а то је она срасла и оприрођена дубина, о којој казује и Свето писмо са препоруком да све испитујемо, али да се добра држимо. Ту дубинску перспективу духа препоручио је и Св. Ап. Павле у Посланици Ефесцима (3, 11-19) «По вјечној намјери коју изврши у Христу Исусу Господу нашему, у коме имамо слободу и приступ с поуздањем кроз вјеру у Њега…преклањам кољена своја пред Оцем Господа нашега Исуса Христа, од кога сваки род на небесима и на земљи има своје име, да вам по богатству славе своје даде силу, да ојачате Духом његовим у унутрашњем човјеку, да се Христос вјером усели у срца ваша, да бисте, укоријењени и утемељени у љубави, могли разумјети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познавати љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом.» Љубав је она исконска сила /мистички реалитет/, на којој се свака противприродна и вештачки произведена конструкција слама, а отвара позиција трансценденције путем енергија прелаза у исконскији стадијум живота који подршком уздиже и освештавањем допушта или благосиља несебично присвајање.

 Утолико је окрет од рефлексије природе у правцу рефлексије њене природности као ноуменалног живог света, опет упућен на хоризонт трансценденталије једног и истинитог, као могуће понављање непоновљивог у богословним темама, али и сасвим другачијег усмерења од спољашњег робовања самовољном ауторитету физичке теологије или инструментализујућих натурализација момената ума, којима је циљ самоважност у достизању положаја воље за моћ, која завршава код конформизма. За то су рационални докази мршаво средство поступања, па Небојша Кузмановић закључује и о оправданости усвајања друге важне Кјеркегорове категорије која отвара простор непосредности, онај још од Платона знани (трећа хипотеза дијалога Парменид) «ексаифнес», изненадност или скок: «Јер се и само напуштање доказа јавља као доказ…само постојање произлази из доказа кроз скок…Сазнавање постојања непознатог у том тренутку, који се показује кроз скок, представља синтезу доказивања и напуштања доказа» (тамо, стр. 61-62) Непознатост Божија се по Кјеркегору не да обухватити и описати тј. сазнати на спекулативан начин, већ једино свођењем разума на његове границе и пуштањем очима вере да сазнају даље.

 Практично веровање које значи ширење перцепција стоји овом захтеву у основу, а било какво атавистичко ангажовање које «мења свет» поведено за квантификацијама етички слаби човека дајући му појачан егоистички праг наивне свести и тиме наводи перцепције на застрањивања. Утолико је храбар и маркантан закључак који изводи Небојша Кузмановић, у погледу Кјеркегорових резултата сагледавања: «Кјеркегорова критика религије – протестантизма и католичанства представља еманципацију човека од институционализоване религиозности. Човекова вера проистиче из његовог унутрашњег уверења. По Кјеркегору, Лутер је извршио коперникански обрат тиме што је показао да се свет не окреће око Папе, а он сам је извршио нови преврат тиме што је уверење појединца постало сунце око којег се свет окреће.» (тамо, стр. 67) Ова субјективна нота која подразумева такву позицију бивствовања да се јаство види пре свега као свет који се има у себи, тј. интериоризовано препознаје као повесно свој, јесте истицање становишта воље /према молитви- «буди воља Твоја»/ и пре свега интенционалних аката свести који претпостављају отпор свођењу ствари на објекте и на употребну и корисну вредност, инструменталну робу којом се манипулише зарад хетерогених циљева, као пресудних у духовном разумевању. Свакаго да «а-генс» те хетерогености мора да се скрива у дубинама порочности која се скрива пред светлом разборитост ума оплемењеног веровањем које повезује ум са натчулним основом и наивну свест изобличава у њеној саморазумљивости. Још Кант је одлучно истакао тежину порока ког не ваља пренебрегавати, него истрајно преображавати култивисањем у непосустајућим напорима: «Пороци као легло противзаконитих настројења јесу чудовишта против којих он сад треба да се бори; и зато та морална јачина као храброст (fortitudo moralis) и сачињава највећу и једину ратничку част човека; а назива се и права, наиме практична мудрост: јер чини својом сврхом крајњу сврху живота на Земљи.» /И. Кант, Метафизика морала, Ср. Карловци; Нови Сад, 1993., 206/ Свакако, тај отпор је сходан духовном циљу који неће да се изгуби пред крајњом сврхом свих ствари, пред Христовом богочовечношћу, с којом тек и долазимо у додир са свиме што јесте од Бога Оца, од Творца свега видљивог и невидљивог, на који нас подстиче исконски освештено стање бивствовања ослобођено застрањујућих склоности, тј. изворни појам слободе. На њега није навикла мисао која је развила слух једино за њено нововековно утемељивање инаугурисано појмом «самоизвесне самосвести» која према митологији саможивости спонтано путем производње представа ствара свет, тзв. «свој свет» или духовнонаучним идеографским вредновањима «сировина» подилази снисхођењима бруталним аспектима предаторске свести, да покуша са наводно неизбежним израбљивачким механизмом ума кроз затварање перспектива у тзв. «хуманизовану природу», за који итекако важи Кантова демонстрација оцене безначајности таквих хоризонталних поравнавања, јер: «…поседујемо у себи принцип који је у стању да идеју натчулног у нама, а тиме исто тако и идеју натчулног изван нас, одреди и учини је сазнањем, премда сазнањем које је могуће једино у практичном смислу, због чега је чисто спекулативна филозофија (која је о слободи била у стању да нам да само један негативан појам) морала да очајава, те је, дакле, појам слободе (као основни појам свих безусловно-практичких закона) у стању да прошири ум изван оних граница у којима би сваки појам природе (теоријски) безнадежно морао остати затворен.» /Кант, Критика моћи суђења, § 91, прев. стр. 358-359/  Стога и није повољно поводити се за неким инструментализованим хуманистичким концепцијама (рационалистичко-ренесансног типа), којима у основу дуби и подвлачи се физичка телеологија емпиријски претрпана аутократијом вазда са дијаболичким силама везане материје, а та везаност подразумева и припадну ограниченост разумевања доминантну у позитивистичким, утилитарним и прагматистичким, као и наивно спекулативним концепцијама. Превазилазећи овако описане ограничености које неизбежно трпе критику како практичне философије и веровања, тако и захтева за докучивањем изворности истине у потпуности и напросто,  Небојша Кузмановић је и привео крају своју студију о овом великом данском мислиоцу: «Кјеркегор је у масовном, класном активизму видео претњу уништења човекове субјективности. Он каже: «Не може бити говора о том да идеја социјализма и заједништва постане спас за савременост…принцип уједињавања нема у наше време позитивне, већ негативне садржаје, пошто је он смицалица, резултат расејаности, представљајући илузију чија дијалектика почива на томењ што снажи јединку, али је истовремено слаби, снажи је бројношћу, сједињавањем, али са етичке тачке гледишта то је слабљење човека.» Човек етички слаби деловањем кроз масу, али то не значи да етички јача тиме што развија своју субјективност у самом себи, ради себе самог.» (тамо, стр. 67-68) У овом свом раду, Кузмановић је сасвим јасно уочио феномен секундарности самоускраћених рефлексија, те ваљано упозорио на предаторске склоности «дугој мисли» као самоскривљеној незрелости у којој се стање човечанства ваљушка, са извесном присталом обазривошћу, што указује и на одмерену храброст писца. И сама књига се у штампи појавила тек онда када се доспело до консензуса да расправљање оваквих тема не би требало да буде ствар од које би требало већ унапред зазирати. Можемо само да пожелимо да овакве студије подстакну млад нараштај на размишљања која неће бивати унапред осујећивана петрификујуће-рационалистичким оквирима егзистенције, па самим тим и ослобођена за упуштање у основ који их и омогућава. Свакако, разноврсност материјалија у том смислу значиће само богатство самоодређивања и прекорационалистичког саморазумевања у трагањима преко властитости искуства духа који се освештава за исконом свега што јесте и бива.   


ИСТОРИЈСКА СВЕСТ И САВЕСТ

(Небојша Кузмановић: Сусретање култура, Српско-словачке књижевне везеРисте Ковијанића)

Аутор: Самуел Болдоцки

У историји народа постоје раздобља која иза себе остављају дубоке трагове у колективном памћењу њихових припадника, који се онда, у разним варијантама, одражавају у њиховом каснијем историјском стремљењу и деловању. Такво раздобље у историји словачког и српског народа било је у л8. а нарочито л9. веку, када започиње њихова значајнија национална еманципација, расте национална свест, осећање националног идентитета али и осећање словенског заједништва а почиње да се развиа и српско-словачка сарадња у оквирима тадашње Угарске. Значајни представници оба народа били су тада  свесни да њихова народна егзистенција директно зависи од степена очувања народне традиције и културних вредности, тако да су били, чак, природни захтеви Срба аустријском цару из времена Велике сеобе Срба под водјством Арсенија ИИИ Чарнојевића (л960) да се његовим изричитим патентом унапред дозволе сви национално-црквени празници према старом календару а тиме створе и услови за верско едукациони рад.

Од 1730 год., како наводи академик Јан Кмећ, (Словенско-србскá сполупрáца в матичном дуцху концом минулéхо а зачиатком тохто сторочиа, ин:

Долноземскé обрyсy словенскеј себаúцтy, Сполок Словáков з Југославије, Братислава л994, с. 6 и 7), Словаци евангелици, као савезници Срба против католичког унијатизма, су своје развијене средње школе и лицеје, у функцији претприпреме за евангеличке немачке универзитете, широко отварали српским студентима из крајева будуће Војводине, а и турских крајева касније кнежевине, куда су, опет, доста често, медју делимично ослободјене Србе, као људи од поверења за очување српских установа, позивани  учитељи, професори, лекари, секретари а и други образовани људи из Словачке, одакле су била и прва четири директора Гимназије у Сремским Карловцима а од л79л год. и познати словачки слависта Павел Јозеф Шафарик, као први директор новоосноване српске гимназије у Новом Саду.

Шафарик, иначе, није доживео почетак српско-словачке сарадње, у оквирима њихових матица, пошто је л86л. год. умро у Прагу, две године пре оснивања Матице словачке (л863) у Турчјанском Св. Мартину, али је у својим писмима из Новог Сада већ л827. год. (узгред буди речено Матица српска је основана л826. год.) Мартину Хамулијаку и Јану Колару, тадашњим водећим словачким личностима, предлагао оснивање Матице словачке по узору на Матицу српску итд. Тако је, у ствари, почињала и онда се током више од једног и по века развијала српско-словачка сарадња заснована на скоро идентичним културним и националнополитичким интересима, доживљавајући кулминацију нарочито у време појачане мадјаризације и репресија угарских власти против немадјарских народа у Угарској, као што је нпр. била ликвидација Матице словачке (л875) а и, до почетка те исте године, затварање свих словачких средњих школа у Угарској (упркос и енергичном иступању  Александра Трифунца, српског посланика у Угарском парламенту, против такве одлуке). Иако немам намеру да елаборирам овде ову проблематику, не могу а да, у овом контексту, не поменем ставове песника Јована Јовановића Змаја, који је већ л865. год. писао да су Срби у свом националном препороду имали код Словака велику подршку и да Словаци, у то време, немају чак ни једног посланика у Угарском парламенту, и у складу са тиме, у свом часопису Змај он је „стављао на душу српским посланицима, којих је тада било дванаест, да бране и интересе словачког народа“ (Живан Милисавац: Словачке теме у поезији Јована Јовановића Змаја, ин: Литерáрне взťахy Словáков а јужнýцх Слованов, Зборнíк прáц з ведецкеј конференцие в Смоленциацх, л966, ВСАВ, Братислава л968, с. 222). Ову проблематику Змај истиче и у својој песми Словак дротар, која је штампана л880 год:

( Ко то селом иде?/ Ко то шором зове:/“Лонце крпит, лонце,/ Шерпење, котлове?// Откуд иеш момче?/ Да ли из свог јата?/ „Ја долазим управ/ с високих Карпата“/ Па како је тамо, славске горе листе?/ Јесте л већем срећни,/ – Ил још на сад нисте?// А Јане нас гледа/ Подижући плећа,/ Као да нас пита:/ А шта је то срећа?/ Шта вам раде школе,/ Гимнзије драге?/ Па Матица ваша, -/ Има л здраве снаге?// Уздахнуо Јане/ Па се горко смије:/ Свега ј тога било,- /Сад га више није“.// Сећате се л радо/ Светлијега доба?/ купите л се често/ Код Штурова гроба?// „Сећамо се кадшто/ У дубини душе,- /док нам и тај спомен / силом не угуше.“// А оре л се барем/ Веселе вам песме?/ – „Хеј! Та Словак данас/ Словак бити не сме.“// Знаш ли барем једну/ Песму,- реци ми је!/ „Знао бих једну само, Ал весела није:// Њитро, мила Њитро,/ Ти словенска мати,/ Чо позрем на теба,/ Мусим заплакати!“). (Узгред буди речено и Змај је л85л. год. матурирао у Трнави у Словачкој).

У овом контексту, такодје, не може а да се не помене чињеница да се српско-словачка сарадња није манифестовала само на нивоу контаката најзначајнијих књижевних, културних и политичких личности (какве су из редова Словака биле нпр.: Јан Колар, Павел Јозеф Шафарик, Милош Штефанович, Људовит Штур и његови следбеници „штúровци“, те Томаш Гарик Масарик (касније председник Чехословачке Републике), Вилијам Паулини – Тот, Јозеф Подхрадски, Павел Мудроњ, Јозеф Милослав Хурбан, Светозар Хурбан Вајански, Милан Хоџа, Самуел Дакснер и низ других а из редова Срба:  Вук Караџић, Дјордје Магарашевић, Бранко Радичевић, Дјура Даничић, Ј.Ј.Змај, Светозар Милетић, Александар Трифуна итд.), већ касније и у низу заједничких масовних националнополитичких зборова, односно сабора, којима је претходио договор из л865. год., када су први потпредседник Матице словачке Карол Кузмани и водја Срба у револуцији, генерал Дјордје Стратимировић свечано разменили ратификациона документа српско-словачке изборне конвенције у Кулпинском изборном срезу, на основу којих је, л869. год., као заједнички посланик Срба и Словака, у Угарски парламент изабран други потпредседник Матице словачке Вилијам Паулини – Тот а касније и, после неколико деценија неуспеха, на бази те исте конвенције л905 и л906. год. и Милан Хоџа, касније министар просвете и министарски председник Чехословачке Републике у медјуратном периоду. Један од првих таквих сабора био је нпр. у Петровцу л904.год., на којем се окупило 8000 Словака и Срба да чују говоре Милоша Крну, Јаше Томића, Људевита Мичатека, Бранка Илића, Милана Хоџу, Косте Шијачког и других.

У овом контексту треба истаћи и заслуге, тзв. „доњоземских Словака“ предака данашње словачке мањне у Војводини, о којој је др Јан Сирацки написао и следеће редове (види Петровац л745 – л995, Скупштина општине Бачки Петровац л995, с. 49):

„Темељи словачког насељавања у овим крајевима, који су настајали нарочито у л8. веку, били су очигледно чврсти; Словаци, свесни Словаци овде живе и данас, доказујући упркос времену и временима да се дуго може живети и изван старе домовине, односно домовине предака и не само очувати већ и развијати националну свест и сопствену словачку културу. У овом погледу, у поредјењу са другим бројним словачким енклавама и  дијаспорама у свету, Словаци у Војводини су скоро једини и јединствени…“ У томе не мали удео има чињеница да су се „доњоземски Словаци“ у потпуности активно укључили у поменути препород и српско-словачку сарадњу и упорно се трудили да унапреде и свој привредни и културни живот. Одмах после доласка у ове крајеве (л745. год., дакле педесетак година после Срба) основали су своју цркву и школу и већ л846. год. у Петровцу су основали Газдинско (привредно) удружење – прво земљорадничко кредитно друштво на територији бивше Југославије и то само две године после настанка првог таквог удружења у свету (Роцхдал у Енглеској); л845 год. основана је Недељна (народноваспитна) школа (Јан Стехло), л850 библиотека (Штефан Хомола), л866 основано је позориште (само пет година касније од оснивања Српског народног позоришта у Новом Саду а три године раније од београдског) итд. а у оквиру српско-словачке сарадње деловали су скоро сви ондашњи словачки интелектуалци. На пример. Феликс Кутлик (Синницолау Мар, Румунија, 26. 03. л843 – Кулпин, Југославија, 3О. 06. л890) не само што је писао историјске хајдучке приповетке (Хајдукова невеста, Смрт хајдука, Марко, Анастазија) већ је и савезничко-  политички, у мају л872. год., преговарао са српским прваком и Штуровим пријатељем Светозаром Милетићем.

Одјеци, односно наставак те делатности са циљем очувања народног идентитета јављају се и у најсавременијој историји војводјанских Словака, нпр. у форми оснивања и континуиране, више него полавековне, делатности Друштва словакиста војводине, обнављања делатности Матице словачке у Југославији (у Петровцу л990), у раду културно-уметничких друштава, аматерских позоришта итд.

Српско-словачка сарадња се наставља и непосредно после завршетка Првог светског рата, када нпр. бројни словачки представници (66 представника) на Великој скупштини уједињења гласају за припајање војводине Краљевини СХС и када је основана Словачка гимназија (л9л9) и штампарија (л9л9) у Бачком Петровцу а касније и Матица словачка у Југославији (л932), али у новонасталој држави Срби постају већински народ а воводјански Словаци национална мањина (нажалост, неки данашњи српски политичари оспоравају им и статус мањине, тврдећи да национална мањина могу да буду само припадници народа, чије се земље непосредно граниче са Србијом и Црном Гором) а неколико година после Првог светског рата почињу да се дешавају, чак, парадоксалне ствари. Тако, нпр., за разлику од првих директора Словака у најстаријој српској гимназији у Сремским Карловцима, који су тамо позивани да помажу, српски директори у првој словачкој гимназији ( и скоро до данас једине словачке гимназије изван Словачке), били су овдашњим Словацима,  од л923.год. до почетка Другог светског рата, од стране београдских школских власти, практично натурани (изредјала их се десеторица), чак што више, Просветни савет Министарства школства је почетком л922. год. одлучио да се у Словачкој гимназији у Петровцу само на захтев родитеља може дозволити настава и на матерњем словачком језику (фрапантна сличност са савременим стањем у више насеља где живе Словаци- прим. С.Б.), док у вишим разредима чак ни то не, јер „тамо се настава

мора одвијати само на државном језику“ (види Будúцносť нáшхо школства, Нáроднá једнота 8/ л22) и те исте године је, почетком маја, из Београда стигло   у Петровац обавештење да, „ако до почетка ове школске године гимназија не буде имала властиту зграду, биће затворена и укинута“ и да „Београд не намерава засад ни са чиме да допринесе изградњи зграде“(Нáроднá једнота л9/ 22, уводник). На срећу, гимназија није укинута јер су војводјански Словаци уз помоћ Словачке, словачког исељеништва а нарочито сопственим прилозима и радом и овакав, на први поглед неиспуњив услов, испунии, тако да гимназија, изузетно успешно, ради и данас па, чак, омогућава школовање на матерњем језику и српским ученицима из околине (сваке школске године се уписује најмање једно српско одељење) и ученицима из Новог Сада, који се, због ограничених капацитета, не могу уписати у новосадске гимназије. Делимично и због овакве друге, мање лепе стране медаље, овај свој текст сам насловио историјска свест и савест.

Ипак, вратимо се основној теми. Упркос повременим падовима, српско-словачка сарадња траје а стручњаци са историјском свешћу и савешћу, који су ову област проучавали из различитих аспеката (Ристо Ковијанић, Јан Кмећ, Милан Крајчович, Живан Милисавац, Златко Клаћик и др.), успели су да ову проблематику и афирмишу и да је научно осветле, чиме су и сами знатно допринели тој сарадњи, али, нажалост, њихова изванредна дела никада нису била довољно шире презентирана, тако да су са њима упознати, по правилу, само стручни и научни кругови. Њима  данас додајемо и име магистра Небојше Кузмановића чију књигу Сусретање култура – српско-словачке књижевне везе Риста Ковијанића (ДНС „Логос“ – КК „Дис“, Бачка Паланка 2003) данас представљамо. Ради се о озбиљњ научној књизи, чији је предмет   научно образложен и у којој се презентирају и нека нова сазнања из области којом се бави. Аутор у њој, кроз призму живота и дела проф. Ристе Ковијанића, објашњава низ аспеката српско-словачких књижевних и културних веза. Посебну вредност книзи даје исцрпна евиденциа  српских ученика, који су се школовали у Словачкој у л8. и л9. веку. а онда и њен библиографски и документарни део. Вечерас ће о књизи детаљније говорити ваши уважени гости тако да ја на крају овог свог концизног погледа на српско-словачку сарадњу констатујем само то да имам утисак да је ова књига штампана у право време, јер се у савременом свету трагичних и потресних супротности, европејизације и глобализације  српски и словачки интереси поново приближавају – приближава их, измедју осталог, и „важно питање како постати што бољи Европејац а истовремено сачувати свој национални понос, достојанство,част и осећање равноправности и једнаког партнерства у примању и давању, у доприносу напретку свих кроз властити напредак и срећи свих кроз властиту срећу“(Ј. Кмећ, цит дел, с.5-6). Убедјен сам да ће даља сарадња у овом правцу бити од значајне користи и српском и словачком народу.

Бачка Паланка, 20. мај 2004. год.  

ЧИТАЊЕ И КОНТЕМПЛАЦИЈА

Aутор: Др Јово Радош

(Небојша Кузмановић, ПТОЛОМЕЈСКИ ОБРТ, ”ЛДИЈ” Ветерник)

Иако је ”дућанџијска психологија” углавном довршила посао на успостављању стандардизованог менталитета савременог човека, по коме ништа друго нема вредност осим онога што се може изразити у шифрама, извесно је да још опстојавају поклоници духа који се друже са књигом и граде сопствени мисаоно-поматрачки однос према свету. Њихова оријентација ка литератури, читању и дубинским промишљањима о разнородним темама времена у коме живимо, само потврђују давно изречену истину да бити истински интелектуалац значи, пре свега, бити у сталној упитаности према властитом окружењу. Све изван тога, како је говорио Хосе Ортега и Гасет, интелектуалцу изгледа као паразитизам.

Небојша Кузмановић (1962), публициста, песник и историчар књижевности, један је од оних који, у складу са изреченом парадигмом, свој интелектуални активитет  усмерава ка праћењу новообјављених књига на подручјима религије, социологије, философије, историографије и књижевности, пишући о њима краће или дуже осврте, приказе и есеје. Тако је од текстова објављених последњих десетак година у ’’Пољима’’, ’’Свескама’’, ’’Дневнику’’,’’Крововима’’, итд настала књига ’’Птоломејски обрт’’, чијим насловом аутор сугерише потребу враћања старим вредностима, пошто је; како су истицали холандско немачки философ Петер Слотердијк и Француз Жил Липовецки; европска цивилизација видно угрожена постмодерним временом празнине. Овај став, чини Кузмановићеву препознатљиву окосницу у аксиолошком прилажењу већини других проблема. А они се крећу, у распону од оних који су превасходно теолошко-философског карактетра, преко оних који су везани за питање индивидуе, елите и масе, до оних који се тичу аутохтонистичких истраживања српско-словенске повесности. Ту се поред осталог,говори о књигама Игнација Лојоле, Јустејна Гордера, Серена Кјеркегора, Хосе Ортеге и Гасета, Мориса Жолија, Освалда Шпенглера, Хенрија Дејвида Тороа, Етјена де ла Боесиа, Ериха Фрома, Артура Кестлера, Драгише Васића, Драгана Јеремића и др. Истовремено, читаочева пажња се усмерава и на теоријска промишљања о сложеним темама које извиру из феномена индустријског друштва и техничке цивилизације, а чије су изразите последице отуђење и декаденција човека. Такође се покушавају извести и својеврсна дијагностицирања латентних и манифестних стања демократије и либерализма, културе и уметности. Незаобилазан предмет ауторовог интересовања представља, разуме се, и колективитет српског народа, код кога се историјски преплићу судбинска трагичност и херојско уздизање.

Књиге оваквог жанровског усмерења, као што је Кузмановићев ’’Птоломејски обрт’’: имају, неоспорно, и информативни и духовно-подстицајни карактер и значај. Оне нас упућују, како на универзалне, тако и на актуелне проблеме човековог битисања, наговештавајући могуће правце нашег ангажовања у интелектуалном и људском смислу.

Осветљења: ПОЉСКОМ СТАЗОМ КА СВЕТЛОСТИ

Небојша КУЗМАНОВИЋ: Филозофске мрвице: Прометеј, Нови Сад, 2016.

– Наше уточиште, наш завичај и топли дом јесте  свет  идеја. Идеја сама и свет духа. Идеја је та која нам даје смисао и путоказ. Идеја и дух су наши прави спаситељи.

                              /Небојша Кузмановић: „Светлост света“/

Аутор: Давид Кецман Дако

Књиге, сва она недовољно комуникативна промишљања о, иначе, вечним темама, о животу и смрти, о истини и лажи, о љубави и о  мржњи, о вечности и свеколикој пролазности свега и видног и невидног, чујног и нечујног, о лепоти и о ружноћи, например, о злочинитељству и о хуманости, срећи и несрећи, о односу јединке   према свом народу, једнако о личном и о колективном ставу према својој држави, о нужности борбе за слободу, о непристајању на ропство у времену садашњем, на крајње подмуклу окупацију (наше трагично искуство са деловима на југу Србије, Косовом и Метохијом), на политичку, верску, медијску или сваки други облик манипулације, напокон и о људском, обичном (не само оном пуком  филозофском ставу према самом себи, свом животу и о своме месту у ономе што се може именовати како моје место у властитом животу, књиге таквог садржаја, обимом свеједно да ли су велике или мале, него и оне мало дуже или краће прилоге из области филозофије „бије“ глас какав се у народу може чешће чути, да „нису за свакога“, већ само за оне умније, образованије, који су такви да „једва и сами себе да разумеју и Бог да им је на помоћи“.

И није то без озбиљног разлога. Народ би рекао „није без неке“, па се и не зна ко је услед тога на већем губитку: онај ко у таквим текстовима не зна, неће, а најчешће (кад је све исувише стручно написано, до зла бога закукуљено и замумуљено) у свему томе умном и не може да се снађе, да пронађе бисерје, или пак „мрвице мудрости“, тим пре што је одавно увржено мишљење  како је и сама филозофија, сувише егзактна, некомуникативна, у ово добра поремећених вредности, у доба транзиције и свеопште глобализације рекли бисмо и поприлично манипулативна филозофија „нашег доба“. Јер, доба је тзо владавине Великог брата, време без Бога, време „малих, блесавих потрошача“, политиком-медијима, чиме све не, али  испраних умова, када је „јунаку нашег доба“ важније имати него бити.

Било како му (не)драго, ипак, би и јесте тако: уколико је неком (писцу, филозофу, мислећем човеку, интелектуалцу… доиста стало да буде прочитан, потом и прихваћен, неопходно је да нађе свој делу/науму примерени пут и самосвојан начин приласка/приступа теми/изазову за писање и доласка до нечијег и срца и разума, дакако,  водећи при томе довољно рачуна о свим остваљивијим могућностима у погледу јасног разумевања, поимања, тиме  и лакшег, једноставнијег, разумнијег и трајнијег прихватања оног о чему, како и, вема битно, зашто пише на начин како то мудрост и захтева потврђујући се као филозофија.

Биће да се тиме, или таквом мишљу руководио др Небојша Кузмановић (1962. у Градачцу, Р БиХ), аутор обимом невеликог, али садржајем, разноврсношћу тема, надасве смелошћу у приступу и оним вечним, али и ововременим, животним темама занимљивог, рекли бисмо и интригантног, па и за полемику изазовног дела „Филозофске мрвице“. Књига од само стотинак страница, сачињена/сабрана од мноштва небитно, да л’ раније или од скора, ту и тамо и о разним поводима (свечаности, путовања, путовања, након посете светским метрополама, али и хашком казамату, објављених есејистичких, лирско-медитативних, филозофских, као и новинских записа, узгредних забелешки, пригодних беседа, од исечака /фрагмената из већих текстова из области филозофије (са звањем је доктора књижевних наука, дипломирао 1988. године на новосадском Филозофском факултету са темом „Кјеркегорове сфере егзистенције“, а  докторску дисертацију под називом „Српско-словачке књижевне и културне везе у доба романтизма“, одранио је 2009). Осим филозофских текстова, ту је и низ   критичких обојених, друштвено ангажованих, готово и обрачунских осврта на разна актуелна збивања збивања, најчешће оних који су одраз превратничких, наопаких, за многе такође тешко разумљивих а још мучније прихватљивих  друштвено-политичких превирања, једнако у нашој земљи, као и у свету, у доба и економске и друховне глобализације… Од прилога на разне теме, али заједничко им је то да су писани са веома јасним циљем, с потпуно одређеним наумом, крајње рационално и бескопромисно, без „трунке“ аутореве сумње у смисаоност оног о чему, зашто и како баш тако мисли/пише, али, уз све већ речено, то је и веома често, у погледу жестине става и нескривено писање срцем, те су с тога и све те „филозофске мрвице“ са горким укусом политике, прилози  дубоке оданости, наклоности, па и романтичарске, готово занесењачке  привржаности свом роду и потомству у овом времену посве несигурном. Отуда у њима, у таквим словима, искреним, патњом али и родољубљем изазваним речима, а тек белином између редака, где читалац таквим ставом затечен настоји да  пронађе или да (од)брани себе (не)истомишљеним, отуда су тако и толико прожети филозофима, иначе, несвојственом  емотивношћу.

Утисак је, како о овим прилозима са ставовима који су, без сумње, одраз и потпуно јасног друштвеног ангажмана, па и Кузмановићевог наглашено националног и политичког стгава,  тако и о текстовима који им предходе у већем делу књиге, да нису писани само руком филозифа-научника, него и оном дрхтавом руком песника, носталгичара и романтичара, сањара и немирника, срцем, дакле, и занесењачки, на начин како то и бива писањем или казивањем без чекања на временски одклон, без дуже или краће дистанце/одступа од крајње узнемирујућег догађања, какво је, примера фради, НАТО бомбардовање наше земље, каква је непрестано актуелна и све стварнија/очитија окупација Космета и Метохије од стране западне алијансе, растурање једне земље као што је то била (и у сећању остала) Југославија, као и писање као сведочење прожето разложном емоцијом о људима-дивовима из времана прошлог ( Гаврило Принцип, Ристо Ковијанић), али и садашњег, о свим оним који себе свесно полажу на олтар слободе, јер без ње, сетимо се оног из школске лектире знаног нам записа Петра Кочића са зида његовог последњег земаљског утучишта, на шта у неколико записа асоцира и Небојша Кузмановић: – Слободо, без тебе све је ништа, а ништа с тобом је све!

Различите жанровске припадности (лапидарни лирски запис, есеј, новински текст, заокружени фрагменти из научне студије, неколике, додуше самом аутору од значаја беседе одржане на свечностима, неколико новинскиг извештаја, али и шири и потпунији критички, не само новинарски, репортажни записи са путовања, пупут текста „Империја и слобода“, посвећен Аустралијанцу Џулијану Асанжу, оснивачу „Викиликса“, који је, како то већ на почетку текста истиче сам  аутор –  „ шокирао цео свет када је са својим сарадницима открио и обзнанио на хиљаде и хиљаде дипломатских белешки и информација које су скриване од сопствених грађана у многим државама, почевши од оне војском и економијом најмоћније, а лажно демократске САД. Или текст под насловом „Барикаде слободе“, нескривено ангажовани, снажним родољубљем натопљени запис настао непосредно након драматичне, догађајем „изнуђене“ посете и показаног геста братске солидарности са људима на сверном Косову, „који су сто двадесет и пет дана пружали отпор на барикадама Јагњевице“. Уз све друго, аутор износи и свој категорички став: “Не требају нам резолуције, не требају нам устави, не требају нам уставне преамбуле да бисмо знали и осећали да ми припадамо тамо и да та земља припада нама. Понекад је довољан један човек да помери планину, а ти људи тамо управо то раде и ја верујем да они чувајући своју слободу чувају слободу свих нас. (…) Овде се, такође, ради о неким прерађеним формама тоталитаризм, могу га назвати и фашизам. Довољне је погледати изјаве немачког амбасадора који је, пролазећи Београдом, рекао: „Како ви то своју децу учите да вас је НАТО-пакт бомбардовао и зашто уопште употребљавате термине НАТО бомбардовање? Морате употребљавати друге термине, морате учити своју децу да је Слободан Милошевић одговоран за бомбардовање.“ Покушава се створити прича да смо ми криви за њихове грехе. Они желе – с ралогом којег ваља увек имати на уму пише небојша Кузмановић – да ми сами себе сажаљевамо и да убедимо себе да смо ми криви за сва зла која су нам се догодила, што је својеврсно самокажњавање – augtodafé.“

За разлику од текстова намењених новинама, за које важи одавно уврежено мишљење, односно заблуда, да им трајност значења/дејства није дужа од дана (не рачунајући и ноћ), објавити истоветни текст и међу корицама књиге значи и потврђивање ауторовог наума, па и вјеруја у његову вредности, смисаоност, за ход њиме на дуже стазе, све док је књиге и читања. Међу све своје „мрвице“ обележене, или, злу не требало, „само“ заштићене одредницом „филозофске“, а које, уствари нису ситнице, отпаци од главнице, напротив (реч о томе касније), Небојша Кузмановић у тексту шпод насловом „Стари пут грешника“ указује/упозорава на једну од (не само наших, (српских) бољки, можда и у низу особености од којих је саздано и само ментално својство, карактер. У овом кратком али и нескривено критичком тексту/мрвици указује на понављење невере, на превртљивост, склоност кукаквичком, приметивном подилажењу, брзом усхићењу а још бржем забораву… Уз указивање на непобитну, стварносну истину и уз молитвени вапај, па и позив и на покајање и на пут достојан предака, пише: – Када су се попели на Пантеон и повели народ, гледали су их као богове, трчали, жудели за њима, желели да им дотакну скуте и пољубе руку. Све би дали само да буду у њиховопј близини. Али када је стигао потоп  и када су српске вође и војсковође, у име свог народа, попут Јова, кренули „старим путем грешника“, нико да их погледа, поздрави, нити да им се у несрећи, у муци и самоћи нађе. А, Бога ми, неки, не само да су их се одрекли, већ су и свесрдно  учествовали у хајкама како би их што пре послали „тамо где треба“. И још једном се у српској историји показало колико мало треба да Обожавани постане Прогоњени, али „опрости им Боже, не знају шта раде“. Наш народ није схватио да тиме што ће се одрећи својих вође неће спасити душу своју. То се, ево, и данас, након  након скоро двадесет година, показује као истинито. Иако смо хашком Молоху предали и продали све најбоље што смо имали, они и даље траже и траже, наравно а шта друго него наше срце – Космет. И шта сада да кажемо осим да крикнемо, јер проблем није у нашим вођама, него у нама самима. Годинама бежимо од истине, заогрнути опсенама и самозаваравањем, а деца нас оставише и одоше у „бијели свијет“. Господе, покајање нам треба, вере и наде, али надасве снаге, да се уздигнемо из блата превара, издаја и лицемерја – како бисмо престали да будемо подљуди и постали Људи – достојни својих витешких предака…

Уместо епилога, завршетак прилога који је речитији од свих, тим поводом, могућих речи: црно-бели фотос аутора Небојше Кузмановића а испод фотоса је легенда: „Посета хашким мученицима, затвор у Шевенингену, 4. јул 2015.“ Међу корицама књиге и неколико других „фото-доказа: Небојша Кузмановић испред главног улаза у хашки затвор, 30.марта 2013. године; или подршка Џулијану Асанжу, Лондон, Амабасада Еквадора, 16. август 2012.“, кад пркосан, са три прста, стоји испред полицајаца, наравно, голурук, али стиснутих усана. У тексту, али и привидном тшином између редака, одговор на питање откуд тамо и зашто тако.

У овим прилозима,  где су, осим већ поменутих, на страницама ове књиге такође жестоки, критички веома отворени, па и категорични, писани с већом дозом понекад и намерне искључивости, својствени, иначе, прилозима с тезом, где је све подређено једном циљу, ту су и многи други, такође пажње вредни текстови („Амерички Тијенанмен“, „Империја и слобода“, „Хашки испосник“, „Време Гаврила Принципа“, „Слобода Uber alles!“, „Учитељ и пријатељ“, „Слависта достојан славе“, „Обнова ренесансног духа“, „Песништво као смртни занос“, „Српски пут“ и други), у којима је потпуно јасно да њихов  аутор није тако обични, наивни, издресирани Homo politikus, него лирик-филозоф, то осетљиво, мислеће, светлосно биће које у првом делу књиге пише, а тиме и упозорава, опомиње, подсећа, учи, указује на делић онога чиме се и раније ( понајвише у младости) навелико бавио у својим филозофским студијама. Оказује то писањем о истини, савести, вери, слободи, страху и дрхтању, светлости света, о чулности и чуду љубави, о архетипу силиконског човека, различитости, интелектуалцу, о поразу као победи, о моћи речи, о односу јединке и система, о феномену индивидума, елитизацији маса, као и прилозима типа „слово љубве“, о људима чији је животни пут и дело, по ауторовим уверењу/убеђењу, достојно следа и незаборава (Драгош Калајић (1943-205), као и слово о професору др Јану Јанковичу (1943. у Повашкој Бистрици), угледном словачком академику, надалеко знаног, иначе најпродуктивнијем преводиоцу са јужнословенскиох језика у Словачкој, о универзитетском професору и писцу др Николи Страјнићу (1945. у Поповцу), човеку ренесансног духа а поводом његове књиге „Огледи“, о словачким песницима и ратницима-добровољцима, Јосифу Бохуславу Белом (1832-1876), погинулом у борбама код Алексинца, и Светоплуку Освалду (1839-1876), погинулом као припадник добровољачких јединица у српској Дринској дивизији  у боју код Сремске Раче. Ту је и реч захвалности и подсећање на светлосну мисију остварену у свету и књижевности, науке, филозофије, на Александра Солжењицина, Рејмона Арона, Константина Леонтјева и Јована Цвијића, а све при Кузмановићевој тези о постојаности оног што се именује руско-словенском душом: – „Словенски народи су увек за Западњаке били потенцијална опасност и како наш народ каже, увек су служили као монета за поткусуривање. Свака прословенска или пансловенска идеја, пројекат или конгрес, били они заступани од левице или од деснице, од 19.века на овамо“, закључује писац у тексту „Српски пут“- „ били су прећуткивани, осуђивани и затирани, како научно тако и оружано… Све историјско време и друштвено-економске епохе потврђују тезу Леонтјева да једнакости нема, нити је икада била остварена  европско-либерална  „свесрећа“.

Тематиком, садржајем, стилом, свему томе и зналачки прилагођеном формом, многи тесктови на страницама књиге „Филозофске мрвице“ такви су да се током и након читања стиче утисак да су и написани и међу корице једне књиге смишљено, дакле, дубоко смислено сабрани с циљем да буду прочитани најпре као  лични, а „приме ли се“ – и као наук сваком другом на знање и по(д)уку изњедрен и предат бревијар мудрости. Као књига пријатељу, или  књиге путнику-намернику за одбрану од заборава. Неком који је у све то знатније упућен – да послужи као подсетник, небројеним а такође знатижељним, трагаоцима за истином као „дознање које им, можда, недостаје…“

Словом о постојаним  темама, вечним мотивима, о оном што је под знаковљем трајних упитника, без иоле поузданијих одговора који би били дати за вјеки и у вјеков (теме: живот, смрт, љубав, зло, егзистенција, смисаоност, апсурдност, слобода, борба, индивидуа, маса, страх и храбост…), листом су то текстови писани у дужој или краћој форми, као мала забелешка о дознатом, као обрачун са заблудом, у трену након ослобађања од илузије, или као есеј, запис мислиоца „новог доба“ треном наспрам класике, наспрам или са теретом наслеђа, догме, превазиђеног „певања и мишљења“, писани увек разумљивим стилом и језиком, без оног класичним филозофима као и „урбаним интелектуалцима“ тако својственог, егзактног, мучног, оптерећеног  херметичношћу тешко прихваљивог „мудрословља“ пријемчљивог надасве оном интелектуалном свету који је „свет за себе“,  књига „Филозофске мрвице“ Небојше Кузмановића у сваком погледу може бити схваћена и прихваћена као дело за свакидашњу и ширу употребу. Њоме и сам аутор једнако себи или пред собом, потом и сродним обелодањује/разјашњава шта да (се) чини и како може да (се) мисли како би се остварио као човек светлост. Јер, како то казује у уводном запису „Опомена“, „варају се сви који мисле да се сакрију у тами, иза своје анонимности, јер ће у тами вечно и остати. А они који се налазе на светлу – светлеће и даље вечним сјајем Пламене звезде.“

У првом су плану, а веровати да му је то и ред њему битних  животних вредности, промишљања о истини, етичности, савести, вери, о смислу, уопште, о савести и о смисаоности живота, а што, у погледу ауторовог категоричног става бива поткрепљено и оваквом мишљу: „Само они који живе у сагласју са истином немају проблем  са својом савешћу. А признаћете да осећање немања проблема са својом савешћу није мала ствар. Напротив!“, казује у запису под насловом „Истина“, да би о истој теми, са нагласком на појму савести, под истоименим насловом, био и категоричнији: – Егзистенција, у својим противуречностима, човекова је судбина, а „бити индивидуа“ јесте његов задатак. Човек мора непрестано интензивирати свој унутрашњи живот – своју субјективност, на рачун општости, која је апстракција и као таква – далека човеку. Дакако, да  овакво настојање ваља поздравити, јер шта вреди човеку боље сутра ако он непрестано живи у „несрећној садашњости“? (…) Постојање је оно што деградира човека. Тек када човек егзистира као појединац који развија своје духовне и душевне претензије, он може унапређивати свет. У супротном ће он или други бити оштећен. Индивидуа мора себи поставити циљ и смисао како не би завршила у потпуној дезинтегрисаности и изолованости, која је безнађе и бесмисленост. За Кјеркегора, то је хришћански Бог, за Хегела то је светски дух, који је трансцедентан али рационалан, а за Маркса то је будуће друштво без противуречности, које је рационалност, али и трансцедентност. А за индивидуу која је ослобођена од свих ових општости“ – одлучан је Кузмановић у свом ставу наспрам свих других филозофа, а посебно наспрам Кјеркегора коме је, иначе, веома наклоњен – „то је други човек као иманентност- као човек који је сада и овде. Савест се не може имати уопште, њу може имати само појединац. Она је та што га води у његовом деловању. Јер савест човекова остаје непобеђена након свих мисли, деловања, револуција. Или се можда и она може победити… Уклањањем човекове савести“ – закључак је/епилог филозофске мрвице насловљене као „Савест“ – „ сва питања његове егзистенције можда ће бити решена, али све док се то не деси, та савест ће стајати пред могућношћу да заврши у Прокрустовој постељи.“

У мноштву сабраних прилога не изостаје ни слово, запис, обимом само та „мрвица“ при промишљању о човеку као „јунаку нашег доба“, доба транзиције, неолиберализма, глобалчизма, поремећених вредности, о човеку под теретом страха, стрепње и дрхтања који би, по Кузмановићу,  били „свакодневни пратиоци нашег постојања да нам није дата способност да верујемо. Разум нам даје рационалне одговоре на питања о смислу постојања, али ти одговори увек остају, што нам није довољно … Страх од смрти, страх од живота, страх од болести, страх од оздрављења, страх од коначности и на крају страх од самог страха“ – казује у запису „Вера“- „наши су стални пратиоци. Само вера има ту способност да нас изведе из егзистенцијалног мрака, на пут светлости… Једино нам вера даје снаге да будемо Витезови слободе, лепоте и истине. И да знамо да нас Велики Брат не може поткупити никаквим овоземаљским сјајем, кулама и градовима, већ да нам је дато да будемо весници Светлости и Нове зоре која ће ускоро сванути. Једино кроз веру у постојање онога који зна одговоре на сва питања – свет лажи, блата и мрака ће нестати, а неприметно ће се у наше умове и срца уселити истина, пољска стаза и Светлост Света…“

Некад ун ставовима категоричан, бива и да је понекад и романтичарски неумерено искључив,  посебно у свом просуђивању о последицама зла које се, како некад тако и данас, чини нашој земљи и нашем народу, којег, иначе, никад не уздиже изнад других, некад и лирски занесен посебно при мисли о могућностима хода стазом светлости до склада у себи самом, до духовне равнотеже, једнако као и зарад достизања склада, хармоније међу људима и световима, књигом „Филозофске мрвице“ Небојша Кузмановић нуди делић властите мислилачке и искуствене, животом сабране ризнице/бисернице од одасвуд дознатих и сабраних мудрости до којих стиже и науком и животом, зналачким, али и ризичним, увек због нечег и неизвесним понирањем до оног суштаственог, а што га чини немирником и трагаоцем за Истином.

Сагласним са вјерујима какве предочава ауор дела, биће његовим  текстовима, можда, коначно и разбуђени, утешени, сродном мисли смирени, а друкчијемислећим,  несагласним, следи узнемирење, можда и жеља, потреба за дијалогом чиме се доказује да је све у књизи  у дослухуи са животом. Сагласни или не са оним како пише, а још више шта заступа, шта словом својим и читаоцу препоручује, једно је сигурно: Онај који трага за Истином и ходи својим путем који је од Светлости, нити је било нити ће бити да је против Бога. И не прашта му се, јер зна шта чини и зато увек изнова сумња. А сама сумња није грех, јер увек изнова поставља питања, а следом упитности води(од) и путоказ ка оном што је под навиљцима таме. И Трагалац за истином бива „истинском индивидуом која се сигурним кораком упутила Хајдегеровом „пољском стазом“ ка Светлости.   

Иницијатива: УСПЕНСКО ГРОБЉE КАО ВРТ КУЛТУРЕ

Гробља су вековима подразумевала ризницу монументалних сакралних здања величанственог стилског и естетског обележја, односно раскошне просторе узвишених духовних драгоцености, који веродостојно сведоче о бивствовању наших славних предака. Она досежу социјалну, хигијенску, историјску и у најширем смислу културолошку сврху.

Успенско правослано гробље налази се у Улици Новосадског сајма. Настало је 1860. године. Лета Господњег 1921. године са Јовановског гробља пренети су посмртни остаци грађана, који су сахрањени у заједничкој или у појединачним гробницама. Те исте 1921. је срушена Света Јовановска црква и од тог материјала је подигнута капела на Успенском гробљу. Површина гробља износила је око 4 хектара.

Доношењем одлуке о сахрањивању и гробљима („Службени лист општине Нови Сад“, 11/91), ово гробље је поново отворено за сахрањивање. На њему се налазе споменици од изузетног значаја, који су у поседу породице Полит-Десанчић, затим породица Батут и Виловац, као и многих других. Споменик заједничке гробнице пренетих са Јовановског гробља 1921. године има посебну уметничку и архитектонску вредност. Гробље поседује заједничку гробницу подигнуту заробљеницима умрлим током Првог светског рата. Пројектом ревитализације, последњих година врши се уређење Успенског гробља, а сви радови обављају се под надзором Завода за заштиту споменика културе.

На ових, не више од 100 метара, сахрањени су највиђенији војвођански Срби, који су својим животима сведочили Српску идеју, не бисмо ли ми, овде и сада били у прилици да говоримо нашим изворним, српским језиком. Најмање што можемо да урадимо јесте да се подсетимо, обиђемо им вечна почивалишта и одамо им почаст у тишини спокоја, без празника, задушница и медиjске пропраћености.

Светозар Милетић, Јаша Томић, Васа Стајић, Јосиф Руњанин, Стеван Брановачки, Јован Хаџић (Милош Светић), Ђорђе Натошевић, Михаил Полит Десанчић, породица Батут, породица Виловац и многи други знани и незнани Срби своје су урадили, а ми? Шта смо ми не урадили или бар помислили да урадимо како бисмо нашој деци завештали блиставу сутрашњицу.

Заслужни грађани сахрањени су на православном гробљу које се налази у непосредној близини центра Новог Сада, у улици Новосадског сајма. Гробље је настало 1860. године. Капела је подигнута 1921. године. Њеној градњи допринео је материјал Свете Јовановске цркве, која је претходно срушена. Посмртни остаци многих знаних, али и незнаних Срба и Руса, тада су пренети са Јовановског гробља на Успенско.

На Успенском гробљу постоји и такозвана Руска парцела, издвојени део гробља ма којем су сахрањени руски емигранти, царски официри, научници, уметници и њихове породице. Ово гробље је споменик културе. Оно се налази под заштитом Завода за споменике културе и Градског завода за обнову градитељског наслеђа. За сахрањивање било је отворено до 1974. Године.

Овде ћу навести укупно 78 истакнутих Срба, заслужних за развој Новог Сада и српске културе и духовности, као и привреде и других области живота на овом простору, који творе српску духовну вертикалу.

1. АДАМОВИЋ др СТЕВАН (1870-1945), адвокат и градоначелник; VI/01-002 Г

2. АДАМОВИЋ АЛЕКСАНДАР (1838-1906): велетрговац, велики Виноградар; специјалитет „Карловачки бермет”. VI/01-008 Г

3. АДАМОВИЋ АЛЕКСАНДАР (1877-1938): оснивач „Фрушкогорца”-фабрике шампањца и десертних вина; први увезао нове сорте грожђа на америчкој подлози (после филоксере), са оцем учествовао у формирању „Адамовићевог насеља”. VI/01-008 Г

4. АЛЕКСИЋ ТЕОДОР (1825-1891), витез од Мајне и зет господара Јована Обреновића. I/02-006 Г

5. БЕЉАНСКИ ЂОРЂЕ (1905-1966): предратни новинар, дописник“Политике” из Будимпеште, послератни шеф дописништва “Политике” у Новом Саду. V/02-020

6. БИОГРАДАЦ ЈОВАН (1812-1889): писац, официр, новинар; уредник “Комарца”, главни уредник “Недељног листа” у Новом Саду. III/02-077

7. БИГА ПЕТАР (1811-1879): генерал у аустроугарској војсци, учесник у Буни 1848/49. године, бранилац Србобрана. I/02-059 Г

8. БРАНКОВИЋ ЛУКИЈАН (1860-1941), комедиограф и новелиста. I/03-035 Г

9. БРАНОВАЧКИ СТЕВАН (1804-1880): адвокат и политичар, градоначелник Новог Сада, председник Матице српске; један од оснивача Српског народног позоришта. V/01-002 Г

10. БРАНЧИЋ БЛАГОЈЕ (1860-1915): професор гимназије у Новом Саду, преводилац са мађарског на српскохрватски језик и аутор српскохрватских и мађарских двојезичних речника; писац мађарске граматике. I/03-048

11. ВАНДРОВСКИ ПЕТАР ИВАНОВИЧ (1897-1971), инжењер. III/03-082

12. ВРХОВАЦ РАДИВОЈ (1863-1946): професор, филолог, председник Матице српске, директор гимназије у Сремским Карловцима, писац многих расправа из области педагогије и филозофије. I/05-008 Г

13. ВУКИЧЕВИЋ ЂУРА (1838-1910): публициста, политичар, историчар, адвокат; аутор радова из области уставног и црквеног права и из историје Војводине. I/05-012 Г

14. ВУЛКО АЛЕКСАНДАР (1859-1921), архитекта; пројектовао је више зграда у Новом Саду; истакнута је зграда Српског учитељског конвикта. VI/01-006 Г

15. ГРЧИЋ ЈОВАН (1855-1941): професор новосадске гимназије и Књижевник; аутор историје српске књижевности; аутор, оснивач и уредник часописа „Стражилово”, “Ново позориште”; саставио мађарско-српски речник. I/01-006 Г

16. ДИМИТРИЈЕВИЋ МИЛОШ (1824-1896): политичар, члан Угарског сабора, председник Матице српске, краљевски саветник, краљевски државни школски надзорник, витез краљевског српског Ордена светог Саве II степена, витез књажевства црногорског Данилова.

17. ДОБРЕНОВ МИЛАН (1902-1972): професор на Пољопривредном факултету у Сарајеву, а затим у Новом Саду; управник Завода за повртарство; агротехничар поврћа и цвећа. VI/01-015 Г

18. ДОБРИЋ НАНКА (1829-1912): прва српска дилетанткиња у Новом Саду; у име српске пречанске омладине на Мајском сабору 1848. године у Сремским Карловцима поздравила je војводу Стевана Шупљикца; написала je неколико занимљивих прилога из прошлости Новог Сада. I/05-003 Г

19. ЂУРИШИЋ др СЛАВКО (1911-1966), професор гинекологије и акушерства Клинике за гинекологију и акушерство Медицинског факултета у Новом Саду. VI/01-004 Г

20. ЕШКИЧЕВИЋ ВАСА (1867-1933), сликар; за време Првог светског рата прешао у Србију где делује као ратни сликар; после рата борави у Новом Саду, ради портрете, жанр-слике, а по наруџбини и иконе. Урадио je иконостас војничке капеле у Петроварадину. I/02-066

21. ЖИВОЈНОВИЋ ЈОВАН (1870-1927): професор, писац и први градоначелник у Новом Саду после уједињења 1918. Године; директор новосадске гимназије, писац уџбеника, песама и драмских састава. I/05-029 Г

22. ЖИВОТИЋ ДУШАН (1892-1964): глумац, редитељ и управник СНП-а у Новом Саду; водио је путујуће позориште. VI/01-018

23. ЗАМУРОВИЋ ЕМИЛ (1909-1946), грађевински инжењер; руководилац радова на изградњи моста „Маршал Тито”. I/05-026 Г

24. ИВКОВИЋ ЂОРЂЕ (1858-1920), књижар и новосадски штампар. I/01-015 Г

25. ИГЊАТОВИЋ ЈАКОВ (1824-1889), књижевник и приповедач; први реалиста у историји српске прозе; уређивао je “Летопис Матице српске“, „Весник“ и „Недељни лист“; један је од идеолога националног романтизма; мемоарист; једно време бавио се адвокатуром; написао више познатих романа. III/02-054

26. ЈЕЛЕСИЋ др ЗДРАВКО (1919-1964), доцент Медицинског факултета у Новом Саду; начелник Радиолошког одељења Пастеровог завода у Новом Саду. I/03-008 Г

27. ЈОВАНОВИЋ ДИМИТРИЈЕ (1840-1908), сенатор новосадски и рођени брат Јована Јовановића Змаја. III/01-026 Г

28. ЈОРГОВИЋ КОСТА (1882-1918): сликар, сарадник „Заставе“, оснивач листа „Занатлијско коло“; као сликар познат је по својим портретима, пејзажима и иконама. III/02-062

29. ЈОВАНОВИЋ ТОДОР-ТОЗА (1915-1964): градоначелник Новог Сада, председник Савета Универзитета и директор „Житопромета“; заслужан за пробијање булевара у Новом Саду и почетак стамбене изградње; члан Извршног већа Војводине. I/02-011

30. КАЛЕНИЋ др РАДИВОЈ (1881-1956), лекар специјалиста за зубне болести; први уводи најсавременије методе зубно-лекарског лечења (конзервативно лечење зуба, лечење канала корена); управник Главне покрајинске болнице у Новом Саду и доживотни почасни председник Српског лекарског друштва у Новом Саду. II/01-043

31. КОВАЊКО АЛЕКСАНДАР АЛЕКСАНДРОВИЧ (1889-1926):потпуковник, пилот, конструктор авиона; сарадник стручних авио- часописа у Београду и Новом Саду.

32. КОНДОРОШИ ЂОРЂЕ (1821-1891), адвокат и професор новосадске гимназије; народни посланик; познати позоришни дилетант из групе Константина Поповића Комораша. VI/01-002 Г

33. КУТЕЈНИКОВ НИКОЛАЈ АНАТОЛИЈЕВИЧ (1888-1927), ваздухо- пловни пуковник у авијацији Краљевине СХС. III/03-058

34. ЛОБАЧЕВ ПАВЕЛ АРТЕМИЈЕВИЧ (-1921), руски генерални конзул у Македонији. VI/01-013

35. ЛУКИЋ ХРИСТИНА-ТИНКА (1862-1911), глумица СНП-а у Новом Саду; остварила велики број запажених креација. III/01-025 Г

36. МАЛЕНЧИЋ РОДОЉУБ ст. (1903-1959): правник, полицијски Инспектор; написао je више књига из криминалистике; после рата успоставио je рад београдске полиције и реорганизовао Милицијску школу у Сремској Каменици; један je од пионира уметничке фотографије и аматерског филма код нас; аутор je првог аматерског филма у Југославији („Хепи енд“); био је истакнути спортиста и предратни репрезентативац у атлетици и фудбалу. II/01-062 Г

37. МАРКОВИЋ ЂОРЂЕ-КОДЕР (1806-1891), песник бујне маште и необуздане склоности експериментисању језиком и стилом; полиглота и полихистор. III/02-034

38. МАРКОВИЋ ЈОВАН (1811-1897), протојереј и сликар; радио иконе, зидне композиције и портрете, нарочито успеле у Успенској цркви у Новом Саду. III/03-078

39. МАРОДИЋ АКСЕНТИЈЕ (1838-1909), сликар; представник романтизма и академизма у српском сликарству друге половине XIX века; радио портрете, историјске композиције и иконе; урадио иконостас манастира Ковиљ; бавио се писањем. I/04-011 Г

40. МАТИЋ АНДРИЈА (1851-1925), професор новосадске гимназије;предавао je математику и природне науке; аутор je уџбеника из математике и две расправе о електрицитету. I/06-010 Г

41. МАТИЋ др МИЛАН (1887-1942), адвокат; један од оснивача Адвокатске коморе Војводине 1921. године; почасни председник Музичке школе „Исидор Бајић“; у периоду између два светска рата радио је на оснивању добровољних ватрогасних друштва широм Југославије. IV/02-001 Г

42. МАЧВАНСКИ ПАВЛЕ (1822-1914), правник и градоначелник у Новом Саду; јавни тужилац и државни првобранилац средином XIX века у Новом Саду; сарадник Светозара Милетића и Штросмајера.

43. МИЛАНКОВИЋ ЛУКА (1801-1857), правник и добротвор, градски чиновник у Магистрату новосадском; заједно са сестром оснивач jeстипендијске задужбине; своје имање оставио je Српској православној црквеној општини и болници. I/01-001 Г

44. МИЛЕТИЋ СВЕТОЗАР (1826-1901): правник, политичар и први уредник „Заставе“; вођа српског националног покрета у другој половини 19. Века; народни посланик и оснивач Народне странке; утицао је на развитак књижевности; у младости писао je поезију; био је посланик Српског црквеног сабора, а такође и Угарског и Хрватског сабора. IV/01-001 Г

45. МИРОСАВЉЕВИЋ ВЕЉКО (1868-1930), публициста и велики познавалац црквене уметности; написао je неколико брошура о новосадским парохијама; ексхумирао Јовановско гробље. I/03-001 Г

46. МОРФИДИС-НИСИС АЛЕКСАНДАР (1810-1878), композитор и Хоровођа; први је увео нотално певање и сложио прву српску Литургију; наставник музике многих угледних новосадских породица.

47. НАТОШЕВИЋ др ЂОРЂЕ (1824-1887), лекар и педагог; реформатор школа и први писац уџбеника према Вуковом правопису; председник Матице српске и аутор школске уредбе; покренуо je први педагошки лист „Школски лист”и први дечји лист под називом “Пријатељ српске младежи”; био је народни посланик. V/01-001 Г

48. НЕДЕЉКОВИЋ МИЛУТИН (1894-1968), учесник Балканских и Првог светског рата; међу првима ушао у Нови Сад са српском војском 1918. године; за учешће и заслуге у рату одликован је са више ордена и медаља, за време Другог светског рата био је у заробљеништву у Нирнбергу. III/01-018

49. НЕДЕЉКОВИЋ ФИЛИП (1788-1872), добротвор Матице српске и новосадски грађанин. IV/02-010 Г

50. НЕНАДОВИЋ др ЈОВАН (1875-1952): лекар, примаријус, шеф Дерматолошког одељења у болници и управник Јодне бање у Новом Саду. I/06-008 Г

51. НОВИЋ ЈОКСИМ ОТОЧАНИН (1807-1868): књижевник, песник и приповедач Омладинског доба, предан романтичарским схватањима; популарни су били његови епски спевови; био је сарадник ондашњих листова; написао je “Лазарице”, “Бирчанин Илију”, “Карађорђа”, “Хајдук Вељка” и др. *Напомена: Гроб му је прекопан. Претпоставља се да су посмртни остаци на месту I/03-081G, где се налази породична гробница Димитријевић Милоша и Марије.

52. ОБЕРКНЕЖЕВИЋ ФИЛИП (1839-1911), професор класичне филологије у новосадској гимназији; преводио класике; написао „Преглед грчке и римске митологије”. I/01-033 Г

53. ОБРЕНОВИЋ ЈОВАН (1786-1850), дивизиони генерал; брат кнеза Милоша Обреновића. I/02-007

54. ПАВЛОВИЋ др МИЛОРАД (1919-1972): судски медицинар, покрајински секретар за здравље и оснивач Дечјег села у Сремској Каменици. I/06-003

55. ПЕЈХЕЉ ВАСИЛИЈ АЛЕКСАНДРОВИЧ (1888-1964), професор и један од креатора реформе основног образовања у Краљевини Југославији; водио експерименталне разреде, тзв. „нове школе”; преводилац je више дела са руског jeзика; професор je руског језика и књижевности на Вишој педагошкој школи у Новом Саду; објавио je више књига из педагогије и педагошке психологије. III/07-112

56. ПЕТРОВИЋ ЖИВОРАД (1891-1927), потпуковник авијације, командант Првог ваздухопловног пука у Новом Саду и један од оснивача и утемељивача модерне авијације код нас. I/03-012 Г

57. ПЕТРОВИЋ др МИЛАН (1879-1952): професор новосадске гимназије, председник Матице српске, класични филолог, писац латинске синтаксе и српске граматике. IV/01-007

58. ПОЛИТ ДЕСАНЧИЋ-МИХАЈЛО (1833-1920): публициста, Политичар и адвокат; сарадник наших и страних новина; писац Мемоара и путописа, драматичар, приповедач и социолог; вођа је Либералне странке, посланик и управник „Браника“. II/03-102 Г

59. ПОПОВИЋ-ПЕЦИ ЕМИЛ (1882-1951), агроном и писац; покретач иУредник „Пољопривредног гласника“. I/01-012 Г

60. ПОПОВИЋ-ПЕЦИ СТЕВАН (1845-1909), правник и градоначелник; за његово време изграђене су нове зграде: пошта, гимназија, болница, многе трговачке куће и банка; такође је уређен Штранд. I/01-012 Г

61. Породица БАТУТ, породична гробница монументалног изгледа. I/05-006 Г

62. Породична гробница ВИЛОВАЦ ВОЈИСЛАВ (1872-1941), глумац; од 1901. као члан СНП-а у Новом Саду тумачио је карактерне улоге. КАТИЦА (1877-1942) и ЗОРА, глумице. I/06-006 Г

63. Породична гробница КРАНЧЕВИЋ ДРАГОМИР (1878-1958): редитељ, глумац и оперски певач СНП-а у Новом Саду. РУЖА (1887-1963), глумица; одиграла je најзапаженије улоге у СНП-у у Новом Саду. VI/01-017

64. ПУШИБРК ВАСА (1836-1917): професор, писац и директор гимназије у Новом Саду; написао je „Историју новосадске гимназије”. I/01-020

65. РАВАСИ СИНИША (1911-1948): глумац, редитељ и писац;остварио je низ запажених улога на новосадској сцени; играо je уфилму; написао је драму „Жртве слободе“. VI/01-016

66. РАЈКОВИЋ ЂОРЂЕ (1824-1886): књижевник, учитељ и уредник многобројних листова у Новом Саду; писао je песме, чланке; сакупљао je народне умотворине; писац je педагошких уџбеника.

67. РАКИТИН ЉВОВИЧ ЈУРИЈЕ (1882-1952), редитељ у СНП-у у Новом Саду; био је наставник у глумачким школама, члан царских позоришта у Петрограду и члан Московског художественог театра. II/04-123

68. РУЊАНИН ЈОСИФ (1821-1871), официр и композитор;компоновао хрватску химну и једну песму Ивана Трнског. IV/02-008 Г

69. СКОРОПАДСКИ ГЕОРГИЈ ВАСИЉЕВИЧ (1873-1925), члан руске Државне Думе (Парламента); члан избегличког Руског савета у Истанбулу. III/05-031

70. СТАЈИЋ ВАСА (1878-1947), професор и писац; историчар Новог Сада; уредник више часописа; председник Матице српске. IV/01-006

71. СТРАТИМИРОВИЋ РАДИВОЈ (1816-1860), правник и градски капетан; књижевник; много je допринео сређивању прилика у Новом Саду после Буне. II/01-014

72. ТЕОДОРОВИЋ др НЕСТОР (1895-1953), хирург; управник Главне покрајинске болнице; шеф II хирушког одељења. III/01-034 Г

73. ТОМИЋ ЈАША (1856-1922), књижевник и политичар; новинар; вођа Радикала; уредник „Заставе”; једна je од најзначајнијих личности међу Србима крајем XIX и почетком XX века. IV/01-001 Г

74. ТРИФКОВИЋ КОСТА (1843-1875), адвокат и комедиограф, веома популаран и много извођен. III/01-004 Г

75. ХАЏИЋ ЈОВАН (МИЛОШ СВЕТИЋ) (1799-1869), један од оснивача Матице српске и њен први председник; песник, писац историјских и филолошких расправа; преводилац; адвокат; уредник часописа „Огледало српско“; радио на изради Устава Србије; водио полемику са Вуком око језика. I/02-001 Г

76. ЧАКРА ЕМИЛ (1837-1887): публициста, писац, песник, приповедач, уредник и сауредник листова и алманаха. III/01-001 Г

77. ЧЕРНОЈАРОВ ДИОДОР НИКОЛАЈЕВИЧ (1864-1929), председник Руске колоније у Новом Саду 1923-26; васпитач принца Александра Карађорђевића у Паженском корпусу у Петрограду. III/05-038

78. ЏИГУРСКИ ОЗРЕН (1909-1963), лекар, оснивач Стоматолошке клинике Главне покрајинске болнице у Новом Саду; први максилофацијални хирург у Војводини, коаутор „Геровитала” СН-30 са Румунком др Аном Аслан; аутор је више значајних публикација.

Извор: (″Службени лист града Новог Сада″, број 11 од 28. јуна 1993. године)

Ако неки намерни или ненамерни пролазник прође овуда, ево прилике да обиђе ове истакнуте људе, чији посмртни остаци леже на само пет минута пешачења од хотела „Парк“ и на седам минута од зграде „Новосадског сајма“, кога годишње обиђе неколико стотина хиљада људи. Не дозволимо да наши преци буду тако близу очима, а тако далеко срцима. Упамтимо да не требају они нас, већ ми њих.

ПРЕДЛОГ

Увиђајући велики културолошки значај Успенског гробља, предлажем да се оно, одговарајућим скупштинским одлукама, у целости прогласи спомеником културе. Многи европски и светски градови имају гробља, која су постала не само места за сахрањивање, већ и места ходочашћа и културе. Једно гробље у Француској претворено је у врт још почетком XIX века. Оно је временом постало културолошки споменик и препознатљиви симбол хортикултуре. Парк Ла Мадлен у Амијену на савршен начин показује да је природа право место где се може пронаћи мир. Тамо не само да почивају мртви, тамо долазе и живи да се прошетају у предивном окружењу. Поменуто гробље настало је 1817. године на уклетом месту некадашње болнице за губавце и требало је заменити простор за сахрањивање, који се налазио у самом центру града. Архитеткта Шесије је одмах пожелео да овде створи место достојно енглеских вртова, који су у то време били у моди и на такав начин укаже част породицама, које ће купити гробна места дуж ових алеја. Гробље Ла Мадлен на свој начин представља и неку врсту градског музеја.

Успенско гробље се налази на идеалном месту, у близини је центра града и Новосадског сајма, који годишње посети више стотина хиљада људи.

Потребно је направити пројекат архитектонског и ботаничког уређења гробља, како би оно постало не само место пијетета мртвим прецима, већ и живи споменик културе, архитеткуре и вртларства. Ваљало би посадити дрвеће, грмље и биљке. То би допринело складној целини са споменицима, који су трајни белег великих и добрих дела. Архитектонски је потребно уредити стазе и остале делове гробља, сходно потребама посетилаца.

Смисао концепта Успенског гробља као врта културе огледа се у томе да оживи дела и имена људи, који овде почивају у миру, али и да само по себи, у овом новом озрачју, буде место које ће с поносом посећивати наши суграђани и туристи, како домаћи тако и страни. На овај начин свакако бисмо допринели интенцији нашег Новог Сада, који 2021. године заслужено претендује да постане европска престоница културе.

У Новом Саду, 14. априла 2016. године

РУСИ САХРАЊЕНИ НА УСПЕНСКОМ ГРОБЉУ

Познато је да је Краљевина СХС на челу са краљем Александром I Карађорђевићем, иако заостала – сиромашна држава, прихватила руске избеглице добродушније од било које друге државе у Европи и да им је указала братску моралну и материјалну помоћ, без обзира на тешку ситуацију и огромне жртве у два Балканска рата (1912–1913) и у Првом светском рату.

Једна од најбројних избегличких руских колонија је била управо у Новом Саду. Она је у живот бившег аустро – угарског града унела друкчију културну ноту, оживела и изменила већ устајали западни малограђански начин живота.

У мају 1920. у Новом Саду се налазило око 30 избеглица; а крајем октобра већ 238.

У фебруару 1921. године у граду живи већ преко 500 Руса, у јуну око 800, а почетком 1922. године – 1217. Према попису становништва од 1931. године, у Новом Саду је 1154 избеглице из Русије. Тада је Нови Сад имао око 64.000 становника и тридесетих година прошлог века је у њему било око 1.500 избеглица и тај број све до Другог светског рата није опадао.

На гробљима Новог Сада и Петроварадина је до 1990. године сахрањено више од 800 Руса, а почетком осамдесетих година истог века постојало је свега 340 споменика, то јест надгробних обележја.

На крају главне алеје Успенског гробља, дуж које се налазе споменици угледних српских делатника, налазе се и најранији гробови руских православаца – Новосађана. Међу њима је и гроб на чијем споменику пише ” Руски конзул у Македонији Павел Артемјевич Лобачов”.

На тој истој алеји Успенског гробља је велики камени осмокраки крст са таблицом ”Генерал – мајор Фјодор Васиљјевич Воронцов 1856 – 1921.”

Са почастима је на апоследњи пут испраћен одважни генерал инфантерије Консатантин Александрович Крилов (1861-1930). Он је 1923. године новосадском одељењу српских добровољаца поклонио сабљу коју је носио за време наступаља руске армије 1914. године, када су се Руси, разбивши аустро – угарску војску спустили са Карпата у Мађарску равницу и дали Србима наду у коначно ослобођење. Камени крст и фотографија генерала на споменику су сачувани до данашњих дана.

недалеко се налази и гроб генерал – лајтнанта Диодора Николајевича Чернојарова – председника новосадске колоније.

Од вишег официрског састава Руске армије, осим већ поменутих, у Новом Саду су се упокојили и сахрањени:

Брунн Анатолий Андреевич (ок. 1863–1936), ген.-майор;

Игнатьев Игнатий Петрович (1866–1933), ген.-майор;

Ирманов Владимир Александрович (1852–1931), ген. от кавалерии;

Кикин Константин Сергеевич (1853–1943), ген.-майор;

Кривцов Пантелеймон Прокофьевич (1863–1933), ген.-майор;

Мельгунов Михаил Эрастович (1870–1926), ген.-лейтенант Генштаба;

Розеншильд фон Паулин Анатолий Николаевич (1860–1929), ген.-лейтенант Генштаба;

Сенча Владимир Иванович (1868–1954), ген.-майор Генштаба;

Сухотин Николай Петрович (1842–1924), ген. от артиллерии;

Урчукин Флегонт Михайлович (1870–1930), ген.-майор;

Хануков Александр Павлович (1867–1943), ген.-лейтенант Генштаба.

На руској парцели овог гробља се могу наћи и гробови заборављених племићких и социјалних сталежа Руске империје: спахија Михаил Михајлович Савенко (1846-19931), судски иследник Михаил Семјонович Коваљов (1895–1934), судски иследник Владимир Александрович Флегинский (1886–1937), судија Петар Алексејевич Керин (1867–1943), капетан 1-ве класе Русске Императорске флоте Константин Иванович Шишма-рев (1858–1932), саратовски трговац Павел Прокофьевич Борисов-Морозов (умро 1935 г. 91. год. живота)…

Наследник и глава ”Пастуховског дела” који се тридесетих година из Француске преселио код сестре у Србију, почива под плочом на којој је старим правописом написано ” Сергеј Николајевич Пастухов. Родио се у Јарослављу 22. јуна 1866. Умро у Новом Саду 3. новембра 1940.”

На руској парцели је сахрањен и пуковник Степан Фјодорович Климентов из Вологде.

У дветом реду источног дела Успенског гробља је гроб гроб са каменим крстом. На споменику је написано ”Овде почива кнез Николај Петрович Трубецкој. Рођен у Јујеву 3. марта 1875. умру 8. фебруара 1946. године у Новом Саду. Кнез је био музичар и неожењен.

Недалеко од њега је сахрањена Ана Георгијевна Клеповскаја, рођена Богачова (1877–1954), удовица Сергеја Васиљјевича Келеповског, члана Државне думе.

На овом гробљу се налази и споменик – над заједничком гробницом: ”РУСКИМ ВОЈНИЦИМА КОЈИ СУ ОВДЕ УМРЛИ У ЗАРОБЉЕНИШТВУ У 1915-1918г. (Русскя матица 1925. г)”

Историјски значај овог гробља указује на неопходност уређења гробова, споменика, алеја и читаве територије историјског дела гробља.

СТОИЧКИ ОПТИМИЗАМ У ДОБУ ПРАЗНИНЕ

AУТОР: Др Милан Орлић

Посматрано из историјске перспективе, разумевање статуса филозофије и судбина филозофа, нужно подразумева дијалошки однос филозофије не само према самој себи, властитој традицији и будућности, него и темељни критички однос према другим облицима са/знања, као и према стварности или с историјском контексту у којем настаје и развија се као епохална мисао времена. Својим стваралаштвом, интелектуалним и друштвеним ангажманом, Небојша Кузмановић потврђује ову тезу.

Филозоф по образовању и начину размишљања, овај песник по унутарњој вокацији, у јавни живот се укључује поетском збирком „Боје бунила“ (1989) у којој укрштај ерудитивног и лирског као да наговештава будући развојни пут интелектуалног ангажовања у времену у којем историја проговара из својих онтолошких дубина. Целокупна Кузмановићева интелектуална биографија и самосвесни друштвени активизам управо и настаје из јасне аксиолошке представе о времену, његовим ћудима и менама, изазовима и могућностима.

Полазаћи од оваквих претпоставки – било да теоријски промшља историју филозофске мисли (на пример, анализира филозофски идиом Серена Кјеркегора, родоначелника филозофије егзистенције и егзистенцијализма, тачније његов идиоматски дискурс персонализма, било да испитује аксиоме Сартрове филозофске антропологије или преиспитује Хегелове или Марксове доктринарне ставове или учење критичке теорије друштва, било да се бави компаративним истраживањима различитих филозофских и система мишљења и вредновања (на пример, проучавањем ставова Игнација Лојоле и Светог Августина, Макијавелија и Бакуњина) – осим што филозофски проблематизује стварност, Кузмановић показује не једино ширину образовања и зрелост методолошког приступа, него и отвореност истраживачког духа и (у кантовском смислу) категоричку императивност властитог филозофског, уметничког и културолошког погледа на свет и живот.

Стога у опсег Кузмановићеве сталне критичке упитаности према окружењу улази, укратко, интегрални фонд наслеђа човечанства и, у складу са таквим полазиштем, критички се самеравају религијске (видети, на пример, зборник беседа Николаја Велимировића „Душа Србије“), филозофске и социлошке, историјске, књижевне, културолошке и друге теме и питања која имају пресудан значај за стварање и постојање. У том смислу, књига антрополошко-филозофских есеја „Птоломејски обрт“ (1999), после „Кјеркегових сфера егзистенције“ (1997) а пре „Филозофских мрвица“ (2016) јесте врхунски израз Кузмановићевих настојања да се превреднује „крај века“ и, самим тим, укрштај двадесетог и двадесетпрвог столећа, нарочито у светлости негативног етичког, политичког и укупног резултата тог укрштаја, препознатљивог по разградњи и потрошености цивилизацијских достигнућа и вредности.

Назирући се и кристалишући у претходним књигама, идеја потрошености па чак и обесмишљености највиших вредности човечанства – а коју добро илуструје наслов књиге француског филозофа Жила Липовецког „доба празнине“ (иначе јасно препознатљива и у делима не тако малог броја мислилаца какав је, на пример, холандско-немачки филозоф Петер Слотердијк) – по Кузмановићевом разумевању прераста у замисао својеврсног „новог конзервативизма“ схваћеног као повратак старим вредностима које су омогућиле тзв. звездане тренутке човечанства. Поједностављено говорећи, у свету у којем је човек протеран из рајског врта а Бог усмрћен, препород је могућ управо кроз повратак исконској људској природи и, наравно, Богу (изнад којег, као највиши аксиолошки критеријум, Кузмановић ставља Слободу!)

А да овакав поглед на најважнија онтолошка и онтичка питања не би био схваћен као још једна есхатолошка бајка у историји теозофских идеја, Кузмановић се усредређује на стрпљиво промишљање сложених изазова пост-индустријског друштва и његове декадентне и аутодеструктивне појаве (нпр. отуђење или конзумеризам) које доминирају политичким и друштвеним системима такозваних либералних демократија. Подразумева се да ова испитивања омогућују и увид у друга, другачија и повезана истраживачка питања као што су однос индивиде, масе и елите.) Инситирајући на свом становишту као индивидуалном сведочанству, Кузмановић не подлеже наивном уопштавању и формалистичкој генерализацији горе поменутих, драгоцених теолошко-филозофских увида. Захваљујући естетички самодовољној отворености духа, вредности по себи, Кузмановић не остаје ума заробљеног „великим темама“ него источник својих мотивација за сазнање изнова налази у поезији (нпр. у спису „Протоисторијски елементи у поезији Ивана В. Лалића“), али и у проширивању тематског круга истраживања.

Проширујћи ову тематику, Кузмановић се усмерава ка пажљивијем и продубљенијем испитивању православене културе коју доводи у везу са књижевним струјањима протокултура Подунавља, Винчанске словесности и цивилизацијским устројством Лепенског Вира. Отуда настаје и његова потреба за заснивањем протоисторијске методе у изучавању српске књижевности. А то изучавање сматра, у компаративном смислу, неодвојиво од других словенских књижевности и култура. Такав је случај са словачкм књижевности и културом (видети, између осталих, спис „Српско-словачке везе као парадигматичан пример словенског заједништва“). У Кузмановићевом подухвату она има посебно место, као што у српско-словачким односима нарочита улога припада Ристи Ковијанићу, првом лектору Краљевине СХС у Братислави, коме посвећује монографију „Сусретање култура“. Јер за све словенске књижевости и културе постоји формално-моделска и историјско-садржинска матрица, истиче Кузмановић, „словенског истолика“ која их суштински и неодвојиво повезује. У том мотивском оквиру су несумњиво постављени и други Кузмановићеви радови, за шта као узоран пример може послужити оглед о Јакобсоновом тексту „Српски змај Огњени Вук и руски еп о Всеславу“.

„Словенски истолик“ (замишљен као вишезначан а не као једнозначан појам богатства разлика) или комплементарна идеја (да се послужимо синтагмом Јана Кмећа и Јана Колара) „словенске узајамности“, подразумева процват и препород словенског заједништва као алтернативе глобализму и постнеоколонијализму либералне демократуре. Методолошки и формативно, практиковање у претходној реченици укратко описаних идејних аксиома, обезбеђује превазилажење Бодријаровог „аксиолошког песимизма“ (у погледу којег су са њим сагласни и други филозофи, на пример, Липовецки и Лиотар).

То је прави начин да се, уместо „доба празнине“, успостави „пунина бића“ (како би рекао Жан Бофре) и отвори простор за „стоички оптимизам“ такозваних малих народа (које је Исидора Секулић називала „шодером историје“, дакле, њеним градивним материјалом а не креаторским елементом). То је лек против даље „аморфизације“ народног карактера „недржавних народа“ у суочавању са „кристализацијском“ моћи западне цивилизације.

И проширени круг истраживачког настојања (видети, на пример, „Буђење парламентаризма – зора демократије“, књигу разговора са истакнутим личностима), развија се у оквирима овако постављеног формалног-историјског и дневно-политичког оквира. Неупитан у погледу националног и политичког става, јасних координата аксиолошког система, огашавајући се као (путописац и) новинар, Кузмановић у ову мозаичну слику савремене стварности уклапа и судбину Жулијана Асанжа (у тексту „Империја и слобода“), али и друге фракталне садржаје (на пример, статус и проблем Косова и Метохије или НАТО бомбардовања као политичко-правна и надасве морална питања).

Настало на основу значајних увида у теоријску и световну структуру стварности, осим радозналости и ширине погледа, чистоте срца и интелекта, стваралаштво Небојше Кузмановића, осим препознатљивог става, препоручује и стилска једноставност.

Панчево, 1. децембар 2016.