Један од догађаја којим је српски народ осветлио своју историју, а којом је задужио европску, и то не само хришћанску, духовност јесте постојање и бивствовање владике српског Николаја Велимировића. По ко зна који пут у овом апокалиптичном времену враћамо се његовим мислима и записима, јер знамо да је реч предворје духа, који једини може да осмисли “пољску стазу”. “Пут којим се ређе иде” није проналазак модерног времена и савременог духа психологизације свега постојећег, већ је то пут који је, између осталих, осветлио и осветио владика Николај почетком прошлог века, када се спрски народ налазио у “клисурама” Првог светског рата.
Његове мисли и записи су путоказ, утеха и опомена да се не смемо предати Молоху и да Реч морамо увек читати, јер: Да ли бисмо знали себе да су наши стари продали душу свог народа разним фаустима, који су вековима опседали свету српску земљу. Наш пут је тежак, али су зато места до којих се стиже светлија, лепша и човекоугоднија.
И данас, након скоро десет година од објављивња нашег првог издања “Душе Србије” владике Николаја, показало се да потреба за оваквом књигом и даље постоји. Наиме, ово је четврто издање књиге коју смо до сада објавили у три и по хиљаде примерака, што је за наше издавачке услове подухват. “Душа Србије” је разаслата, углавном као дар, у све српске земље и искрено се надам да се нашла у добрим рукама.
Када сам о Ђурђевдану 1994. године у јеку рата у Републици Српској писао Реч издавача, у нашој “Књижевној заједници Новог Сада”, веровао сам да ће владикина дипломатска вештина бити добар оријентир тадашњим југословенским дипломатама и министрима спољних послова и да ће они из тога нешто научити. Међутим потоње време је показало да ниједна дипломатска вештина и способност не могу да надоместе погрешну полазну позицију. За српство се не можемо борити југословенством и комунизмом, већ обрнуто српством се боримо за српство, потом за јужнословенство и ако Бог да за надолазеће “свесловенско време”, које је и владика Николај призивао.
Као што знамо да су и данас сви српски, давнопочивши, песници са нама, исто тако знамо да је сада са нама и владика Николај, чије речи могу бити утеха, али и поука како се ваља борити за свој народ и којим путем треба ходити. Уз захвалност ономе који је речи истрајности и истине породио, ми их данас поново призивамо, зарад опстанка и славе српског народа, који душу своју чува, а Истину преноси онима који ће доћи у праскозорје “Зрелог лета”.
О Ђурђевдану, 2001. године
Dr Nebojša Kuzmanović 