ГОДИНЕ (ДЕМОКРАТСКИХ) ИНЦИЈАТИВА И ГОВОР КРИЗЕ

(Приказ књиге: Небојша Кузмановић / Борислав Новаковић, ”Буђење парламентаризма – зора демократије – Књига интервјуа и осврта на увођење парламентаризма у Србију и Југославију, ”Логос”, Бачка Паланка, 2010; Објављен у: ”Сунчаник”, часопис за књижевност, културу и уметност Бачка Паланка 2009/2010, год. 10, бр 30/32, стр. 135-136)

АУТОР: Фрања Петриновић

У овом тренутку, дакле двадесет година после оног времена када је једно друштво било суочено са различитим начинима и покушајима разрешења дубоке кризе којом је захваћено, сасвим ми реално изгледа претпоставка да се полице по библиотекама већ добрано повијају под теретом књига које се са различитих аспеката и на различите начине баве тим периодом.

Почетак последње деценије прошлог века и системска криза која је захватила тадашње југословенско друштво, као и пораз једног типа идеолошког мишљења, распад социјалистичког друштвеног уређења и могући распад и смрт Југославије наговестили су и урушавање система вредности, својеврсни морални и духовни расап и једну врсту политичког вакума.

У метежу постјугословенских промена почело је убрзано, почесто проблематично, формулисање колективних и индивидуалних представа о прошлости и садашњости, различито одређивање и схватање демократије као нове форме политичког организовања, као и дефинисање места и улоге, како појединачне тако и колективне, пред хуком озбиљних и драматичних изазова надолазећих промена.

Најједноставније речено друштвена ситуација је тих година више него изазовна – наговештај краја социјалистичке, федеративне државе, Југославије, одвијао се у духу различитих иницијатива, покушаја и настојања, отпора, контраверзних становиштва, сучељавања, као и стварних или привидних наговештаја могућег отпора у то време разбуђеним конзервативним (пост)југословенским националистичким дискурсима.

Цинично говорећи за духовну и друштвену ситуацију деведесетих година на простору некадашње државе би се, дакле могло рећи како већ увелико нико више није сумњао у раскид са социјализмом, са федерацијом, са Југославијом, само што су неки због тога патили и борили се за очување постојећег, а неки су, без обзира на могуће последице, једва то дочекали.

Крај тих деведесетих година чини се бива означен тренутком када вирус демократског инфицира слабашно тржиште политичких идеја у Југославији, али и својеврсном вредносном конфузијом, различитим тумачењима истозначних појмова, одсуством или присуством лажног дијалога, свеопштом дезинтеграцијом друштвеног поретка, кризом институција и кризом мишљења.

Несумњиво да је демократија у том тренутку постајала озбиљно мерило свих политичких схватања и поступања, бар начелно, декларативно и на папиру. Заправо процес обнове демократије је подразумевао један низ смелих партиципативних чинова, који се почесто нису ни одвили, или су тек остали као бледи наговештај.

Дакле, двадесет година после, тај период се још увек чини изазовним за социолошко, историјско и политиколошко истраживање и намеће низ питања за које још нема правоваљаних и прецизних одговора. Из мноштва питања, која и у овом тренутку још увек боје нашу друштвену и политичку стварност и која ће одређивати не само начин већ и суштину нашег будућег промишљања, одређења, чини ми се да је од суштинске важности за нашу духовну опстојност пронаћи бар неке релевантне одговоре.

Како смо разумевали духовну, друштвену и историјску ситуацију тадашње наше савремености и какве смо одговоре потражили?

Колико су, ако се демократија везује за државу, а не за друштво, ондашња федерација и републике биле демократски устројене?

Да ли је распад владајуће идеолошке ортодоксије довео до спонтаног формирања различитих политичких култура?

Да ли су различита опозициона удружења тада стављала у први план, пре свега, етничку димензију?

Колико је одсуство дијалога и толеранције у битној мери одредило будућност збивања обележених насиљем и ратовима?

Да ли је спасавање Југославије, како то тврди један социолог, представљало „национални спорт“?

Да ли је већина грађана Југославије с правом гласа била уопште спремна за демократско одлучивање?

Књига Небојше Кузмановића и Борислава Новаковића „Буђење парламентаризма – зора демократије“, кроз обимне и темељне разговоре, са преко тридесетак релевантних саговорника, почев од духовника, теолога, филозофа, интелектуалаца, социолога, државника, па све до политичара и првака политичких партија и бораца за успостављање демократског мишљења, уводи нас на апсолутно релевантан начин у само средиште тих деведесетих година, у сам вртлог горућих питања на која смо и онда, а чини ми се још више данас, тражили задовољавајуће одговоре.

Конципирана у пет делова индикативних наслова „Социологија и религија“, „Зов политике“, „Ка слободном универзитету“, „Друга страна демократије“ и „Суочавање“ она се за пажљивог читаоца отвара као вансеријско промишљање једног времена обележеног кризом, времена у коме су све темељне вредности и институције биле на удару површинске позорности, када се једно друштво и народи суочавају на болан начин са реалношћу и трагају за властитим одређењем и идентитетом.

О том болном путу трагања из различитих аспеката прича, кроз промишљања ондашње ситуације, ова књига која се мора читати не само као сведочанство и документ једног времена, већ и као својеврсна студија, релевантан актер и учесник, слободно казано, година које су означиле крај једне епохе и мукотрпно успостављање нове.

У наше сећање она ће поново вратити низ значајних појмова, начин њиховог промишљања и постулирања, али и низ потрошивих једнократних појмова који су нам у оно време, на известан начин, представљали и релевантну и незаобилазну категорију.

У комплексни свет социјалне и друштвене стварности, у наш доживљај света у том времену уведен је говор кризе. Али, истовремено јављали су се и наговештаји постојања могућности успоставе демократског поретка, обиље демократских иницијатива, сва-њивала је скромна зора партијског организовања и оцртавали су се обриси политичког парламентаризма.

Међутим, то су и године тврдог идеолошког мишљења, својеврсног аутизма који се опире променама, бирократизованих републичких центара моћи који спречавају продуктивни дијалог. У то време још увек је било могуће стварност кризе, крах политичког система, и појаву вишестраначја осуђивати. Читаву кризу и све наговештаје подводити под појам борбе за власт. „Коме требају нове странке и партије? Онима који хоће да поделе власт. А ми кажемо да нема поделе власти. Једном смо се борили за слободу и добили је, из-војевали власт и не дамо је никоме.“ Ова врста исказа није представљала у тим годинама тек неку спорадичну чињеницу, или врсту усамљеног и издвојеног мишљења.

У тренутку и времену када се озбиљан социолошки и научни приступ није реализовао кроз истраживачки рад, књиге и стручне часописе, него кроз трибине, полемике, јавне телевизијске наступе и „округле“ столове, Небојша Кузмановић и Борислав Новаковић су кренули да серијом релевантних разговора, са готово темељно социолошким приступом, истраживачки упорно, покушају да на низ горућих питања потраже и понуде одговоре.

Читани двадесет година касније, питања и одговори на актуелни тренутак, нису изгубили од своје важности и релевантности. Многи од саговорника су током протекле две деценије вероватно исказивали или мењали своја становишта дајући низ нових одговора, али ови одговори који су настали у тренутку буђења демократских иницијатива садрже и показују интелектуални, морални и политички став, који доказује да су сви заједно трагали за задовољавајућим аспектом суочавања са кризним тренутком.

Од самог аспекта трагања, самог чина промишљања тренутка, мање се релевантним чини низ евентуалних понуђених решења. Зато ова књига и представља ону врсту драгоцености, јер није инсистирала на чврстим решењима већ на начину и смислу трагања, на дијалогу као кључном цивилизацијском достигнућу, на атмосфери недоумице и проблематизовања окошталог мишљења.

Данас, двадесет година касније, могло би се рећи да је успостављен парламентаризам и да смо пуним кораком ушли у демократско уређење. Међутим, на многа питања још увек тражимо одговоре, или их избегавамо поставити.

Било како било, на том путу трагања за одговорима, на суочавање са различитим кризама света, књига Небојше Кузмановића и Борислава Новаковића представљаће драгоценог сапутника и саговорника.

У Сланкамену, 16. новембра 2009. године

Приказ књиге: “Буђење парламентаризма – зора демократије”

(Приказ књиге: Небојша Кузмановић / Борислав Новаковић, ”Буђење парламентаризма – зора демократије – Књига интервјуа и осврта на увођење парламентаризма у Србију и Југославију, ”Логос”, Бачка Паланка, 2010; Објављен у: ”Сунчаник”, часопис за књижевност, културу и уметност Бачка Паланка 2009/2010, год. 10, бр 30/32, стр.

О ВУНЕНИМ ВРЕМЕНИМА И ВРЕМЕНУ ПРЕОКРЕТА

AUTOR: Драган Коковић

Одавно је уочено да сећања на прохујале догађаје могу бити записана у времену или „конфискована“ и избрисана из памћења. Књига Б. Новаковића и Н. Кузмановића би се могла окарактерисати као памћење преломних догађаја и записи у драматичним временима преокрета. Најбоље се памти оно што је емоционално обојено, при чему се у „емоционалној топографији сећања“, историјски догађаји обично стапају са личним успоменама.

Аутори књиге ”Буђење парламентаризма – зора демократије”, припремани и учени за социолошки и дијалошки начин размишљања, сведоче о свом ангажману који је забележен у разговору са људима који нису желели да пригуше сопствени и туђи глас пред налетима наших невеселих свакодневних проблема, вуненим временима која су најављивала тектонске промене и време преокрета. О томе сведоче разговори које су аутори водили са истакнутим личностима. Прилози у овој књизи подсећају нас на контекстуалну раван, референтни оквир који је више од две деценије био предмет расправа, а онда сасвим заборављен. Без патетичне носталгије, аутори су покушали да отргну од заборава проживљено искуство, начине мишљења, деловања и понашања који су били карактеристични за то време.

Књига садржи пет тематских подручја: социологија религије, зов политике, ка слободном универзитету, друга страна демократије и суочавање. Својеврсни низ ургентних проблема тога времена није случајно сконцентрисан на питања религије, „на кризу религије или религију кризе”. Једно дугогодишње неразумевање овог феномена, учинило је да су на овом подручју биле присутне „сушне године“. Многобројни ствараоци су у разговорима истицали да је то било време када религија није третирана као свака друга вредност, да није имала легитимни статус истинске људске вредности. У својим размишљањима, саговорници су раскринкавали становишта по којима религија није никаква вредност, мишљења да она подрива и штети другим, по њима, аутентичним вредностима.

Зов политике је поглавље које сведочи да се ништа није могло, нити може конституисати у великој удаљености од ње. Њена присутност, најчешће у рогобатним обрасцима, показана је на низу примера политичке цензуре која је била присутна у уметничким институцијама, на универзитету, итд.

Друга страна демократије је поглавље које се бави питањем шта је то измицало тежњи врховних силника, а и већине, да уистину заживе демократски процеси. По ауторима, то је неувиђање дубоко класно-социјалних карактеристика тога времена, као и вечито дежурни косовски проблем. Све је то утицало на раст фрустрација у свакодневном животу и незадовољства личним положајем.

Кроз духовито смишљени слоган „Славко, очи моје, додај јогурт“, на најбољи начин је осликана тадашња егзистенцијална ситуација и економска криза која је многе учеснике терала на митинге, али не и оне које стратегија преживљавања и егзистенцијална мука није дотицала.

Поглавље ”Суочавање” говори о „муци у души“, али и путу наде који још увек није пронађен. Млади људи су натерани да први пут у животу држе у рукама аутомате, „тешке и моћне справе“. Друштвена мука, нажалост, није могла да изнађе стратегије и путеве спаса.

Као већина младих људи који су желели „лет на небо“, аутори признају да су занемаривали и подценили значај и домете институционалног деловања. У Предговору истичу да је њихов интелектуални ексклузивизам резоновао на следећи начин: ако немате избора, осуђени сте на институције, када бирате и предводите онда сте авангарда, а када сте изабрани, онда сте већ дубоко у водама својеврсне мисије. Ипак истичу да су се ослањали на институције, али им нису робовали. Као социолози, знали су да институције уносе реда тамо где га нема. Неред је, сматрали су они, привременог карактера. Надали су се да је тако, али на жалост, непоштовање институција утиче да још увек чезнемо за уређеним обрасцима живљења и деловања.

РИСТО КОВИЈАНИЋ КАО СИМБОЛ СРПСКО – СЛОВАЧКИХ ВЕЗА

(Приказ књиге: Nebojša Kuzmanović, ”Stretávanie kultúr”, Srbsko-slovenské literárne styky Rista Kovijanića; preložil Pavel Matúch, Miestny odbor Matice slovenskej, Društvo za nauku i stvaralaštvo ”Logos”, Književni klub “Dis”, Báčska Palanka 2006; Објављен у: ”Кровови”, часопис за културу и уметност, Сремски Карловци 2007, год. 21, бр. 67/70, стр.

АУТОР: Емил Хорак

Српско словачким културним односима у прошлом веку сигурно најизразитији печат ставио је професор Ристо Ковијанић. Он је био, наиме, не само ватрени проучавалац културних односа наших двају народа у току последња два века, него и својим деловањем у Словачкој, где је радио као високошколски учитељ, мноштвом публикованих чланака, у српској и словачкој штампи, као и актуелним књижевним публикацијама био је директан чинилац тих књижевних и културних веза читавих седам деценија прошлог века. И не само то. Читаво дело Риста Ковијанића својим невероватно топлим односом према словачкој култури, великим даром да приближи резултате научног истраживања приступачно и занимљиво, особито инспиративно делује на формирање позитивног односа према плодном развијању ових књижевних и културних односа, не само на њихове реализаторе него и на њихове истраживаче. Зато с правом сматрамо Риста Ковијанића као стварни симбол српско – словачких, односно словачко српских културних веза. У то нас убеђује публикација ”Сусретање култура”, у којој њен аутор Небојша Кузмановић ”илуструје” сусретање култура управо и једино животним делом Риста Ковијанића, о чему и сведочи поднаслов ове публикације ”Српско словачке књижевне везе Риста Ковијанића”.

Дугом и плодном животу Риста Ковијанића као да беше Словачка судбински предодређена. Три године проживео је на данашњој словачкој пограничној територији већ као 17–годишњак, када су га као српског добровољца из Првог светског рата, још гимназијалца, овамо довукли у аустро-угарски логор смрти у Великом Међеру, где је био сведок умирања неколико хиљада заробљених Срба.

Десет година касније, када му је професор Павле Поповић дао да бира – између лектора српскохрватског језика у Енглеској или у Словачкој, Ристо Ковијанић без оклевања се определио за Словачку. Након тога пуних 12 година посветио се не само педагошком раду, него активно започео и проучавање српско – словачких културних и књижевних веза. И то са значајним резултатима. Но, када је Словачкој запретила озбиљна опасност од фашизма он напушта, у средини семестра 1939. године, своје бројне пријатеље и ђаке. Враћа се у Југославију, јер није хтео да гледа ”своју другу отаџбину – Словачку” под фашистичком дикататуром. Наравно, пред нацистичком звери није могао да побегне ни код куће. А онда поново затвор за време Другог светског рата. Ни године после рата није могао Ристо Ковијанић да остави проучавање српско – словачких књижевних односа. Стога се потпуно посоветио историјском проучавању града Котора, где је живео. Наравно у оквиру својих могућности писао је и даље о српско-словачким везама, барем публицистички.

У Словачкој је високо цењено дело Риста Ковијанића. Сведочи о томе десетак публикованих чланака, али и јавна признања. Златну медаљу Словачке академије наука 1968. му је донела у Котор делегација Академије, вођена њеним председником. Матица словачка му је 1976. године издала књигу о српским романтичарима у Словачкој на словачком језику ’’Štúdie z dejín juhoslovansko-slovenských vztahov’’.

Ристо Ковијанић је живео и саосећао са словачким народом до последњега дана свог дугог живота. Сећам се када смо га 1987. године посетили у стану његове кћерке у Београду, заједно са колегиницом мр Милицом Лађевић – тадашњом лекторком српског, односно српскохрватског језика на Катедри словенских филологија – тада у ствари његовом наследницом након 60 година. Иако је био већ 92-годишњак још увек са добрим памћењем сећао се година проживљених са породицом у Братислави и многих својих пријатеља и ђака и врло му је било жао што није мога да присуствује на симпозијуму, који смо приредили управо поводом 60-тогодишњице почетка србокроатистике на Филозофском факултету Универзитета Коменског у Братислави, на коме смо оценили и његово оснивачко залагање доделивањем му трију златних медаља Универзитеата ”Ј. А. Коменског, Филозофског факултета и Музеја ”Људевита Штура” у Модри.

Са Словачке стране, до сада нема целовите монографије о Ристу Ковијанићу, као истраживачу српско-словачких културних односа. Наравно, ни књига Небојше Кузмановића не представаља још синтезу о животу и делу Ристе Ковијанића. То је пре свега поглед на његово дело кроз призму сусретања култура. У таквом облику: описом и репродуковањем његових појединих дела, документарним материјалом – неколико десетака фотографија, али пре свега, подробном библиографиијом, ова публикације је прикладна основа за будућу синтезу.

Најзад књига Небојше Кузмановића у оваквом облику сигурно може постати изврсним приручником за студије српско словачких културних и књижевних веза. Зато је свесрдно препоручујемо студентима славистике, а посебно нашим студентима словакистике.

(Са словачкој језика на српски прево Емил Хорак)

РИСТО КОВИЈАНИЋ – ДУГОВЕЧНА АНГАЖОВАНОСТ

(Приказ књиге: Небојша Кузмановић: “СУСРЕТАЊЕ КУЛТУРА”, ДНС “ЛОГОС” и КК “ДИС”, Бачка Паланка, 2003; Објављен у: ”Кровови”, часопис за културу и уметност, Сремски Карловци 2005, год. 19, br. 59/62, стр. 103; Исти текст је објављен под насловом ”Дуговечна ангажованост” у: ”Свеске”, часопис за књижевност, уметност и културу, Панчево март 2005, год. 15, br. 75, стр. 199-200)

АУТОР: Душан Мијајловић Адски

Како то Небојша Кузмановић зна и уме, и овог пута, његов рад је свеобухватан, битно и оно мање битно у вези Риста Ковијанића (1895 – 1990) је ишчитано, а потом до перфекције сложено па презентовано. Књига “Сусретање култура” настајала је годинама, била је и предмет Кузмановићеве одбране магистарског рада на Филозофском факултету у Новом Саду.

Треба читаоца одмах упутити на поднаслов, “Српско – словачке књижевне везе Риста Ковијанића”. И одмах додати на узрок објављивања ове књиге: “У спомен на великог пријатеља словачког народа Риста Ковијанића”.

Кузмановић нас у потпуној мери упознаје са писцем, преводиоцем са чешког и словачког, публицистом, и повремено, песником Ристом Ковијанићем, који је и поред свих животних недаћа доживео дубоку старост.

Упознајући се са животом и делом Риста Ковијанића, ми у исто време стичемо спознају о школовању и раду Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја, Павла Поповића, Јоакима Вујића, Светозара Милетића, као и о утицајима Јана Колара, Павела Јозефа Шафарика, Људевита Штура и других словачких имена на српску културу и јужно словенску идеју сагласја.

У најкраћем, рад “Српско – словачке књижевне везе Риста Ковијанића”, написан је у монографском облику, а чине га девет поглавља: увод, пледоаје за изучавање српско – словачких културних веза српско – словачке књижевне везе у друштвено историјском контексту, биографија, библиографија радова и коментари, вредност и границе Ковијанићевих изучавања српско – словачких књижевних веза, Ковијанићев допринос мултикултуралности, документарни прилози и закључак.

Небојша Кузмановић у препоруци за своје издање, каже: “Верујући да истраживање културних веза између народа пружа прави допринос препознавању себе у другима и других у себи, како би се постигло самопознање, појединца и народа, те избегао свеприсутни егоцентризам и надолазећи глобализам, упућујемо на дело скромног човека из Котора, и преданог истраживача српске и српско – словачке културне прошлости, Риста Ковијанића”.

Пажње је вредан податак да је Ковијанић на факултету слушао предавања браће Богдана и Павла Поповића (Југословенска и упоредна књижевност), Александра Белића (Српскохрватски језик) и Владимира Ћоровића (Историја). По Ковијанићевом признању, Павле Поповић је имао највише утицаја на њега; ”знао је грчки и латински; говорио све велике европске језике”.

Ковијанић је имао привилегију (због доброг дипломског рада) да бира стипендију у Лондону, или лекторску катедру на универзитету “Коменског” у Братислави. Изабрао је ово друго. За Ковијанићев архивски рад Јован Туцаков каже: “На основу својих истраживања у Которском архиву, он је учинио неколико правих открића. Пронашао је претке Његошеве и њихово порекло. Ђорђе Богутовић могао је бити учесник битке на Марици и Косову, а његов отац битке на Велбуџу (1330). Пронашао је и претке Његошеве мајке из тих времена. Утврдио је: да надимак Његош долази од племена Његуши, а име племена од потока Његуше, који се помиње 1335, сто година пре него је Лебинац назван Његушима. Истовремено пронашао је податке на основу којих се може тврдити: да Душанова повеља Которанима 1351. није фалсификат, као што су мислили неки историчари.

Занимљива је та Ковијанићева дуговечност, и поред робијања, прогона, он је био активан и у својој деведесетој години. Та стална ангажованост и, срећом, дуговечност, уједно је и велики изазов за истраживача Ковијанићевог стваралаштва и живота. Кузмановић се одиста посветио том послу. Да је то тако, недвосмислено потврђује архивска и библиографска грађа, дата на преко 150 страница.

Ова монографија је вредна пажње због Ристе Ковијанића, али и због Небојше Кузмановића, чији је ангажман око овог дела недвосмислено максималан.

Приказ књиге: ”Сусретање култура” (Српско-словачке књижевно-културне везе Риста Ковијанића)

(Оглед о књизи: Небојша Кузмановић, ”Сусретање култура” (Српско-словачке књижевно-културне везе Риста Ковијанића), ”Логос”, ”ДИС”, ”Матица словачка”, Бачка Паланка, 2004; Објављен у: ”Кровови”, часопис за културу и уметност, Сремски Карловци 2005, год. 19, br. 59/62, стр. 40-42)

САВРЕМЕНА АКТУЕЛИЗАЦИЈА И ПРОБЛЕМАТИЗАЦИЈА ИСТОРИЈСКИХ, КУЛТУРОЛОШКИХ, КОМПАРАТИВНО – ЕСТЕТИЧКИХ И КЊИЖЕВНОИСТОРИЈСКИХ ИСТРАЖИВАЊА

АУТОР: Радомир В. Ивановић

“Истина, добро и лепо, или сазнање, срећа и праведност сједињују се у идеал снажног, пуног живота који човечанство може да оствари на земљи емпиријском спознајом, техником, уметношћу и социјалним стваралаштвом” (А. В. Луначарски)

Основни циљ или, прецизније, систем циљева, који жели да оствари монографијом мр Небојша Кузмановић (1962) наговестио је још реториком наслова – ”Сусретање култура”, односно реториком поднаслова – Српско – словачке књижевне везе Риста Ковијанића, а потом и експлицитним исказима, попут следећих: “Мотив за настанак ове књиге лежи у нашем уверењу да је потреба за одређењем културе на просторима Југославије, као српске националне културе, а потом и потреба за заснивањем словенског заједништва данас веома присутна”. Или “Тек мултикултуралност која је самостворена дугогодишњим културним везама, а не она која се државно – политичким притисцима и апстрактном идејом натура одређеним народима, јесте претпоставка за укидање културне самодовољности и самогетоизације. Учење од других и о другима нам помаже да се боље препознамо и да себе видимо у другима, јер сами не можемо опстојати. Једино се кроз различитост, а никако кроз униформисаност и једнообразност, развија самобитност и одржава виталност једне културе” (стр. 5).

По априорно одабраној и методолошки ваљано осмишљеној концепцији, аутор монографије се у првом делу бавио теоријском равни, у другом делу примењеном равни проучавања, а у трећем вредновањем и превредновањем остварених резултата у славистици, југославистици, србистици и словакистици, током XVIII, XIX и XX века. О амбициозности понуђеног издавачког подухвата сведочи најпре ауторово настојање да се, колико – толико, ускладе и уравнотеже дијахронијска и синхронијска раван проучавања; а у том контексту посматрано – да се мултидисциплинарним и интердисциплинарним приступом актуелизује и ре–актуелизује, односно да се проблематизује и ре– проблематизује раван историјских, културолошких, компаративноестетичких и књижевноисторијских истраживања. У ваљаност, осмишљеност и одрживост изабране композиционе и конструкционе схеме, као и примењивост изабраног методолошког модела, Кузмановић не сумња ни једног јединог часа, јер је он дубоко уверен да се не ради само о процесу рекапитулације (вредновању и превредновању) бројних контактних зона српског и словачког народа у прошлости, него истовремено и о подстицају будућим истраживањима, о чему сам аутор експлицитно сведочи у пасажима попут следећег: “Све ово нас уверава да наша идеја о обнављању српско – словачког заједништва није никаква апстрактна конструкција, нити само још један од бројних прилога спекулативном мишљењу, већ реална потреба на овим просторима, а дакако да је то и позив онима који долазе после нас да не дозволе да те везе угасну, већ да их и даље граде и развијају”. У овим редовима није тешко препознати отпор савременој глобализацији и унификацији култура које, сасвим сигурно, делују погубно – и као теорија и као пракса.

Да би остварио тако високо постављен циљ или систем циљева, аутор монографије је настојао да елаборирану тематику и проблематику систематизује, прикаже и протумачи у различитим контекстима духовне и материјалне културе. Као непосредан повод му је послужио богати, драгоцени, али и неуједначено остварени допринос проучавању српско – словачких историјских, културних и књижевних веза Риста Ковијанића (1895 – 1990), репрезента ове врсте компаративистике у југословенском културном и књижевном простору (поред Јана Кмећа, Михала Харпања, Љубивоја Церовића, а од сада и Небојше Кузмановића). Занимљиво је напоменути да је Ковијанић на том мучном и племенитом послу истрајавао више од шест деценија (1927 – 1990). Дијахронијска перспектива у овом случају јавља се у двоструком огледалу: прво од њих представља панорама проучавања коју је затекао Ристо Ковијанић, а друго панорама коју је затекао Небојша Кузмановић, уз напомену да је обе требало оснажити и синхроном равни проучавања. То практично значи да је аутор морао направити културолошки, естетички и књижевноисторијски “укрштај”, како би рекао Лаза Костић у естетичким радовима. Једном речи, дијахронијска раван проучавања захтевала је опис појава, процеса, идеја, писаца и дела, а синхрона раван актуелизацију и проблематизацију категорија које савремени филозофи називају “празнином бића” (француски филозоф Жил Липовецки нашу цивилизацију дефинише као “доба празнине”).

Као што је добро познато проучаваоцима историјата идеја на крају XX века ради се о познатој и доминантној филозофској категорији – антрополошки песимизам, који осим Липовецког у својим књигама заступају још и Лиотар, Бодријар и многи други филозофи. Наведеној категорији егзистенцијални филозофи (Жан Бофре, на пример) супсротстављају “пунину бића”, односно доминантну филозофску категорију – стоички оптимизам, тако карактеристичну за филозофију тзв. малих или недржавних народа. Прецизније речено, ради се о процесима културације и акултурације или сусретима различитих модела културе (Истока као аморфне цивилизације и Запада као кристалне цивилизације). Кузмановић на примерима показује дејство оба процеса, почевши од дејствености коларовски схваћене доминантне идеје тога времена – “словенске узајамности”, преко словенофилства, панславизма, аустрославизма и илиризма, до остваривања ових XIX – вековних идеја у XX веку. Сам Кузмановић овај познати егзистенцијални, идеолошки, политички, социјални, културолошки, етички и уметнички покрет дефинише као “Југословенску идеју сагласја и разумевања”, илуструјући то настојање обиљем примера током три протекла века (нарочито у доба класицизма, предромантизма и романтизма), а запостављајући савремене тенденције, које крајем XX и почетком XXI века увелико противрече пређашњим идејама.

Условљен одабраном концепцијом и композицијом монографије, Кузмановић је основно аналитичко интересовање усмерио на међусобне утицаје, подстицаје и дотицаје (на област имагологије, дакле), истичући у први план идеје које се превасходно налазе у делима Јана Колара, Павела Јозефа Шафарика и Људевита Штура, као и опису бројних контактних веза српске и словачке културе и уметности, с обзиром на међусобне контакте. И на то да су у Словачкој школовани неки од најеминентнијих интелектуалаца и стваралаца тога доба (Доситеј Обрадовић, Ђура Даничић, Светозар Милетић, Јован Јовановић Змај, Јован Грчић Миленко и многи други). У средишту ауторовог интересовања, у најширем концентричном кругу, налази се – историјат одређених идеја и начин њихове дуговеке реализације, посебно оних које припадају аустрославизму, панславизму и словенској узајамности. Целокупну тематику и проблематику усложњавају описи супротстављања овим идејама (видни у идејама германизације, хунгаризације или исламизације словенског живља, које живи у различитим државама и различитим државно – правним уређењима). Да би се тако комплексна тематика и проблематика савладала у најнужнијој мери аутор је неминовно морао прибећи полиграфији или полихисторији.

Кузмановић се отуда истовремено или наизменично бавио проучавањем историје, историје идеја, културологијом, антропологијом, етнологијом, социологијом, социјалном психологијом, педагогијом (нарочито историјом школства), идеологијом, политиком, филозофијом, етиком, естетиком, уметношћу (нарочито књижевном, и науком у њој), лингвистиком, фолклористиком, компаративистиком итд. Тако широко постављену интелектуалну радозналост морао је Кузмановић задовољавати на различите начине и у неједнакој мери, чиме тумачимо и неуједначеност појединих делова монографије, што је разумљиво само по себи. Она се превасходно односи на широко схваћену идеографску слику света коју нуди Ристо Ковијанић, било својим књигама (”Нађмеђерска долина смрти”, 1936, ”Југословенска државна идеја”, 1938, ”Милан Хоџа и Југословени”, 1938, ”Српски писци у Братислави и Модри XVIII века”, 1973, ”Српски романтичари у Словачкој”, 1979 и ”Студије о историји југословенско – словачких веза”, 1976; које су објављене на српскохрватском, словачком и чешком језику); било појединим сепаратима (од који су најзанимљивији у књизи: “Бранко и Штур”, “Вук и Штур” и “Његош и Штур”); као и појединиим радовима посвећеним овој грани компаративистике (с тим у вези није на одмет напоменути да је Ковијанић од 412 објављених радова, чак 230 посветио културној историји).

Кузмановић, међутим, не прати помно и савесно само продукциони, него истовремено и рецептивни модел. Тако, на пример, наводи на десетине приказа најзанимљивијих Ковијанићевих књига ове провенијенције: ”Српски писци у Братислави и Модри XVIII века”, у којој је остварио портрете седам српских стваралаца: Ђуре Даничића, Светозара Милетића, Јована Бошковића, Јована Јовановића Змаја, Симе Поповића, Јована Грчића Миленка и Косте Трифковића, често рађених и на основу сопствених архивских истраживања, а најчешће уз коришћење проверених позитивистичких метода.

На модел композиције и конструкције монографије утицале су, по нашем мишљењу, две важне категорије. Прва од њих се односи на Ковијанићеву полиграфију (он је песник, прозаист, преводилац, литературолог, лингвист, фолклорист, педагог, компаративист, историчар, историчар поморства, медицине и архитектуре, полемичар, критичар, епистограф, уредник итд.), а друга на Кузмановићеву полиграфију (он је песник, аутор збирке ”Боје бунила”, 1989; бави се филозофијом, што се види по књигама – ”Кјеркегорове сфере егзистенције”, 1997, 2003; ”Имитације”, избор радова Милана Ковачевића, 1998, и ”Птоломејски обрт”, 1999; реториком, што се види по књизи ”Душа Србије”, 1993, 1995, 2000, која представља избор беседа Николаја Велимировића; науком о књижевности, што се види по књигама ”Ка словенском истолику”, 2000 и ”Сусретање култура”, 2003.) То све заједно потврђује констатацију да се ради о ствараоцу и истраживачу који поседује велику радну, интелектуалну и креативну енергију. Осим тога, приметан је његов занос у свакој врсти делатности којом се бави (издавачкој делатности, културној делатности, уређивању часописа и специјалистичких публикација, организаовању стручних, научних и културних манифестација, итд). Све те делатности прати евидентан занос, а без заноса, како би рекао с правом Добрица Ћосић, ништа велико није могуће остварити.

Посебан допринос нашој науци и култури Кузмановић је остварио архивским истраживањима, проучавајући елаборирану тематику и проблематику по словачким и српским архивима, приватним архивским збиркама и, нарочито, заоставштини Риста Ковијанића, чиме је несумњиво допринео стварању прве целовите слике о овом аутору. Веома литерарно, на занимљив начин, аутор монографије мање познате и новооткривене детаље уграђује у мозаик познатих целина, те на тај начин или ствара нову слику или стару слику иновира не само новим детаљима него и новим начином интерпретирања. Ту, пре свега, мислимо на Ковијанићеву књигу – часопис ”Преза”, насталу за време тамновања у логору у Албанији (1941 – 1942), као и на збирку песама – ”Чојске руже” (Нарциси), насталу за време тамновања у подгоричком затвору (1945 – 1946). Будући да су обе до данас необјављене, јер је много времена Ковијанић био проскрибован писац, оне пружају додатно, “Бочно осветљење” и на писца и на његовог пажљивог и преданог аналитичара. Аналитички модел Н. Кузмановића састоји се у саопштавању свих познатих података (“без остатка”, како би рекао филозоф и естетичар Ђерђ Лукач), уколико је то уопште могуће у књигама овакве провенијенције. На то указује и необјављена Ковијанићева ”Аутобиографија”, исписана старачком руком у два роковника и притом незавршена.

Како смо овај осврт на Кузмановићеву монографију ”Сусретање култура” започели експлицитним исказима у интенционалној фази, то је схватљиво, природно и логично да га завршимо истом врстом исказа, али овог пута са краја монографије, да бисмо установили у којој мери постоји хармонија између ауторових жеља и могућности. Сумирајући сопствена искуства и сазнања, Кузмановић у завршном одељку монографије – “Вредност и границе Ковијанићевих истраживања српско – словачких књижевних веза” и “Ковијанићев допринос мултикултуралности” најпре резултно тврди: “Ковијанићев допринос истраживању српско – словачких књижевних веза је велик и незаобилазан за сваког слависту и компаративисту који се бави овим питањима”, потом да “Управо тако инсистирање на детаљу и свакој чињеници, везаној за српско – словачке књижевне везе које је спроводио Ковијанић, оставило нам је у наслеђе неисрпни књижевни фонд, који је право богатство за српску и словачку књижевност”; да би, на крају, рекао: “Закључак који нам се намеће лежи у чињеници да је дело Риста Ковијанића незобилазни беочуг за истраживање српско – словачких књижевних веза и прави оријентир за стварање словенског заједништва, које нам је данас потребније него у време када су га Шафарик, Колар, Штур, Бранко, Даничић, Змај и Милетић најпреданије плели” (стр. 145 – 147).

Другу половину монографије чине неопходни прилози: Ковијанићева био – библиографија са коментарима, резимеи на српском, словачком и енглеском језику и бројни документи и илустрације. Недостаје још “Регистар имена” и “Предметни регистар” да би се заинтересовани читалац лакше и брже сналазио у обиљу понуђене анализе и грађе. На крају, без икаквих резерви може се закључити да је мр Небојша Кузмановић монографијом ”Сусретање култура” дао видан допринос многим сферама духовних делатности којима се у њој бавио, особито уколико имамо у виду друштвене науке, у ширем, односно културно – историјске науке, у ужем контексту посматрано. Такође се може поуздано закључити да су књиге ове провенијенције у нашој културологији, литературологији и комаративистици веома ретке, те је утолико њихов значај већи, било да је реч о релацијској, било о супстанцијалној теорији културе и литературе.

Приказ књиге: ”КА СЛОВЕНСКОМ ИСТОЛИКУ”

(Приказ књиге: Небојша Кузмановић: ”КА СЛОВЕНСКОМ ИСТОЛИКУ”, ”АТОМ”, Бачка Паланка, ”КРОВОВИ”, Сремски Карловци, ”КАЛЕКОМ”, Београд, 2001; Објављен у: ”Савременик плус”, књижевни часопис, Београд 2003/2004, бр. 109/110, стр.

АУТОР: Душан Мијајловић Адски

Да бисмо били упућенији у “Списе из књижевности” како у поднаслову стоји, неопходно је да се у најкраћем упознамо са библиографским подацима аутора. Дипломирао на Филозофском факултету у Новом Саду, магистрирао на Катедри за српску и упоредну књижевност у Новом Саду. Објављени наслови: “Боје бунила “, “Кјеркегорове сфере егзистенције” и “Птоломејски обрт”. Приредио предавања владике Николаја Велимировића и постухумно текстове српског филозофа Милана Ковачевића. Од 1986. године објављује теоријске текстове у домаћој периодици и дневним листовима.

Оригиналност, разнородност интересовања, креативност, познавање дела и аутора, упућеност у мишљења релевантних имена, осветљавања последица и узрока у суштини, пред нама је одабир тесктова који не робују форми већ снажном, подстицајном садржају. Књига је интересантна за шири круг читалаца, уједно се може препоручити професионално оријентисаним особама. Аутор назначује: “Списи из књижевности настали су у последњих неколико година, када сам обновио ратом прекинуте постдипломске студије Српске и упоредне књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Они представљају избор текстова којима се на одређени начин могу дати прилози заснивању протоисторијске методе у изучавању српске књижевности.

Наслови Списа упућују на Кузмановићева проучавања: “Ка словенском истолику”, “Протоисторијски елементи у поезији Ивана В. Лалића”, “Сећајуће гледање као пут осветљавања прошлости…/у Лалићевој песми Мнемосина/”, Зов на реконструкцију монолитне слике хришћанског света / у песми Миодрага Павловића Епитаф словенског прапесника/”, “Кишова аутохерменеутика”, ”Барок – стил или епоха?”, “Маринов ванвремени стил”, “Десет теза о Едуарду Лимонову”, и “Српско – словачке везе као парадигматичан пример словенског заједништва”.

Познавајући све значајније детаље у вези одабраног интересовања, Кузмановић са завидном лакоћом и сигурношћу води читаоца кроз време настајања и време вредновања. Анализа Јакобсоновог текста ”Српски Змај Огњени и руски еп о Всеславу” буди код читаоца љубопитљивост, подстиче га на нека нова промишљања, опомиње на заборавност, одводи га у време прошло, подсећа на еп и басну, на нека друга певања и вредновања, на блискост словенских језика.

Све набројане наслове прате пажње вредни текстови. Ипак, нека овог пута буде издвојен есејестички текст о Ивану В. Лалићу (1931 – 1996), због своје свеобухватности, паралелних и упоредивих промишљања, особених, нових тумачења.

О песнику се заиста много писало, и пише, што је Кузмановића инспирисало да једним оригиналним приступом одстрани понављања: “Када се тематски погледају текстови о Лалићу, чини нам се да се о времену и историји у његовој поетици ипак и сада може говорити тако да ћемо поглед, уз дозу опреза, усмерити на проблем времена у Лалићевој поезији”. Да би се још једном указало на богатсво тема, уз овај текст треба одмах поменути наслов “Десет теза о Едуарду Лиманову”, са поднасловом “Зашто се не може веровати писцима?”. Текст је одраз ироније, револта, разголићена стварност пуна је духовне празнине, док се апсурд намеће као животна неизбежност. У коначном сагледавању јединке, зване писац, читалац може да одахне – И писци су само људи.

“Тако је Реч данас, нешто до чега се не мора држати и нешто што се може изговорати без осећања одговорности “, каже Кузмановић у поговору.

Када је у питању књига “Ка словенском истолику”, реч је (са осећањем одговорности) о текстовима који заслужују да се прочитају), али, и да се нађу при руци у нашим кућним библиотекама.

РАЗМАТРАЊЕ СМИСЛА ВЕРОВАЊА И БИВСТВОВАЊА

(Оглед поводом књиге: Небојша Кузмановић, ”Кјеркегорове сфере егзистенције”, Бачка Паланка, 2003)

АУТОР: Александар М. Петровић

Са дијагностификовањем «пустопољних времена», у атмосфери наметања катастрофалних људи који су такви, јер катастрофално мисле, обнова расправе са «Данским Сократом» има за циљ да допре до смисла мање познатог Кантовог аподиктичког налога да у дужност човека самог према себи спада то да има религију. Своју расправу са Кјеркегоровом философијом Небојша Кузмановић је започео са питањем његовог имена и личности кроз филозофску артикулацију питања субјективитета као аутентичности његових рефлексија. Већ на самом почетку отклоњена су психопатолошка тумачења са којима се у наше време мути вода да се не би видело како се стоји у плићаку, премда се свакако ради о осећајности. Провидна тумачећа застрањивања психолога иду заједно са модом фабрикације мозгова у технолошким пројектима и идеолошким омамљивањима, а њихова популарност расте сразмерно сиромаштву духа које постаје све очитије.

Сасвим је приметно како је Кузмановић одлично приметио и издвојио ствар око које истрајава та философија, а то је изворно хришћанско живљење које се састоји у развијеном схватању чињенице да прави човек «јесте распет». Желећи безнађу да нађе слабу тачку на коју ваља притиснути да би се преокренуло, уз сав респект према естетском становишту (без трансценденталне естетике нема садржајности појмова), као и етичком, које тек заснива натчулни основ и улива смисао животне борбе, верски однос према стварности као онај који се носи са смислом рационалности налази истину сваке суштине и постављајући границу разуму у његовим несувислим претензијама, допушта успостављање живог и аподиктичког односа веровања кроз унутрашњу сврху бивствовања. Његова борба за религијску обнову је уједно борба за оно «индивидуално људско», поново обраћајући пажњу на упосебљеност у којој се збива игра око јединства есенције и егзистенције. Опште се у устаљеним поимањима одређује као штаство (quidditas), те испољава у појединачном преко његове «сингуларности», тј. индивидуалности и својствености (haecceitas, Дунс Скот), са чиме оно појединачно бива учлањено у развијеније отворену целину. На тај начин реално постоје посебности или окупљене индивидуалне својствености, а оно што се именује идејама и супстанцијалним формама и суштинама, постоји на другачији начин, јер су то објекти божанског интелекта. Те су хипостазе или супстанције унапред сваком постојању општег и посебног, те као пререфлексиван супстрат бивају као субјекат приступачне тек вишем разуму који освећује вера и опуномоћава непосредно присуствовање у самим стварима, као учинак намере суделовања на Божијем архетипском интелекту. У том смислу философија личности заснована на хришћанском предању дубински бива различита од модерне психологије личности, која напросто губи из вида онтолошки супстрат који подразумева њену конституцију.

Наше сазнање почињемо чулним стварима, а природно појмовно сазнање Бога достижемо преко рефлексије о предметима искуства. Према следбеницима хјумовског скептицизма, то је схватање неразговетно, јер није непосредно предочено разуму у његовој суштини. Створена бића која утискују идеје о самима себи у разум, могу да утисну и идеје о трансценденталним атрибутима који припадају и њима и Богу, мада људски разум о Њему може да зна само онолико колико може да апстрахује из чулних датости присутних у коначним стварима, а не сам по себи. Ова природна ограниченост налаже да га тако ваља разграничити као резултат демонстративног процеса у коме философија има свој предмет и методологију, те подразумева довољност нижих равни суђења и закључивања, а које теологија не може да присвоји у бављењима по питању вере, макар и свако савршенство имало своју формалну савршеност у бесконачности Божије суштине као свом корену и основи.

Хегелов онто-теолошки систем управо ове могућности које су истакнуте није стварно препознао, те је грубо повезао есенцију и егзистенцију игноришући хипостазу или супстрат на коме уопште и почива као суштински елемент приказа. Оно личносно није само «оруђе светског ума», већ могућност самореализације човека и освајање слободе кроз «унутрашњу делатност», будући местом и поприштем изворне борбе за слободу: «Људски род није изнад појединца, односно индивидуе. По њему (Кјеркегору), друштвено биће човека јесте апстракција» (Н. Кузмановић, Кјеркегорове сфере егзистенције, Б. Паланка, 2003, стр. 13). У том смислу је слушање Шелингових позних предавања у Берлину 1841, било добродошла подршка која је указала на повољан смер трагањима са прибежиштем у вери према «личносном Богу», а што претпоставља да човекови реални проблеми нису самим тим идеалистички минимализовани и фактички објективно пресвођени и «оправдано превиђени». Враћање онтолошких тема у сферу религиозности кроз демистификацију метафизичке потенције стварања неких посебних апсолута, свакако да су Шелингов плодотворан утицај на његову философију.

Стога је потребно укратко се подсетити и на централна места у којима се Шелингова философија изборила за властити пут. Са истицањем претпоставки, према којима би Хегелово становиште логичке еманципације од природе било битно ретерирајућа прошлост философије на аксиолошку аподиктичност без садржаја (нарочито оних датих у појмовном опажању), типологије која би у критичком погледу изгледала амфиболично, била би погођена баш формална страна извођења те философије. У својој философији откровења позни Шелинг је код Хегела приметио да је појам као егзистенцијална идеја испражњен. Као бивствовање могућности природа је за њега огољена материја, а као увођење реалности (реалне стране појма зрења, посматрања), предкантовска метафизика, која за опште утемељење у науци има такву онтологију којој се свако значење губи, а где је појам узет спрам његовог садржаја обична натурфилософија. Тако је Хегел помирио логику са мишљењем без чулног супстрата, што је повлађивање које није схватљиво за саму позицију, јер то натурфилософија никада не би одобрила, већ би држала да је за поправљање (- “Der Beifall war begreiflich, aber die Naturphilosophie kann dies nicht billigen, noch es für eine Verbesserung halten.” / F. W. J. Schelling, DieendlichoffenbargewordenepositivePhilosophiederOffenbarung... über Philosophie überhaupt, Mythologie und Offenbarung des dogmatischen Christentums im berliner Wintercursus von 1841-42, Darmstadt, 1843 / Fr. am Main: Suhrkamp, Herausgegeben und eingleitet von Manfred Frank, 1983., s. 128) У односу на насталу идеју као резултат она је празна објективација, преостала као емпиријска природа дата као нешто спољашње /”отпад од идеје”/, нешто недовршено што није појмљено у разјашњавању /тамо, стр. 130 /. Као себе несвесно покрећућа а неопходна субјект-објект идеја, која је на идеалан начин априористично реална у бивању, она подсећа на неку пасивну еманацију, у којој је затамњен прелаз са науке логике на натурфилософију, што је само рационалистички петрификована супстанцијализација финалног узрока, јер јој недостаје садржај могућности целине стварног света, тј. опажања која удахњују живот и чине позитиван основ сагледавања ствари. Појединачна се воља одваја од опште захваљујући “тамном праоснову” /Ungrund in Gott/, несвесном хтењу потребе самоиспољавања. Сасвим добро Шелинг захтева преображавање егзистирајућег и темеља егзистенције, где животно јединство сила као личност повезује независан темељ реалности са свесном вољом, а што он зове још и “безданом љубављу”. Постојање зла он не одређује позивајући се на стару природу, него из ексцентричног хоризонта “подређивања Бога судбини”, да би постао личан (отпочетка у разлици светла и таме). Преко светлости појављује се реч или стваралачки испољен свет светлости, а с њом дух као обједињавајуће начело светла и таме, што има за сврху да оствари личност. «Тек пошто вољу за темељом опажа као вољу да се открије, и пошто је сам сазнао да мора постојати један темељ егзистенције који је независан од њега (као духа), Бог допушта да темељ делује у својој независности или, другачије речено, он се покреће само сагласно својој природи и не поводи се за својом љубави или срцем. Пошто темељ у себи садржи такође свеколико божанско биће – само не као јединство – могле су да постоје само појединачне божанске суштине које су прожимале ово деловање темеља за себе. То прастаро време зато почиње златним добом, које је садашњем људском поколењу остало само као бледо сећање у казивању; то је време неодлучности душе, где је свако добро истовремено било зло; затим је следило време у ком су владали богови и хероји, или време свемоћи природе, у коме је темељ испољавао оно што му је било могућно као таквом. Тада су човеку разум и мудрост долазили из дубине; моћ пророчишта која је жуборила из земље пратила је и обликовала њихов живот: све божанске силе темеља су владале земљом и сеђаху као моћни кнежеви на својим престолима… Тек јасним иступањем добра, такође сасвим одрешито иступа и зло и као такво (не зато што настаје први пут, него зато што је први пут дата супротност у којој се оно појављује сада сасвим и као такво); тако је овде моменат у коме је земља по други пут пуста и празна истовремено и моменат рођења највише светлости духа, духа који је од почетка постојао у свету, али несхваћен од таме која делује за себе у оном још затвореном и ограниченом откривењу; а ипак он се појављује да би се супроставио личном и духовном злу, дакако, у личном, људском облику и као искупитељ, и тиме поново са Богом успоставио однос стварања на највишем степену. Јер, на личност благотворно може утицати само нешто лично и, да би човек опет могао да доспе до Бога, Бог мора опет да постане човек. Успостављеним односом темеља према Богу поново је дата могућност оздрављења (спасења)… настаје ново царство у коме жива реч као чврсто и постојано средиште иступа у борби против хаоса и почиње отворена борба добра и зла, која се наставља до данашњег времена и у којој се Бог открива као дух, тј. као нешто стварно, actu… Ако се у првом стварању буди зло, и развија се у деловању темеља све док, коначно, не постане општи принцип, онда изгледа да се човекова природна склоност злу може објаснити тиме што му се неред сила – неред који наступа буђењем сопствене воље у створењу – додељује већ при рођењу. Само, темељ и даље непрекидно делује у појединачном човеку побуђујући властитост и посебну вољу те управо у супротности са њима може да се појави воља за љубав. Божија воља се састоји у томе да све универзализује, да све уздигне до јединства са светлошћу, или да га у томе очува; воља темеља, међутим, састоји се у томе да све партикуларизује или учини подобним створењу. Она хоће неједнакост само зато да би једнакост била осетљива према себи и према њој самој. Отуда ова воља нужно реагује против слободе као нечег што стоји изнад оног стварног и у њој, према оном што је створено буди наклоност као према неком кога на стрмом и високом врху хвата вртоглавица и кога неки тајанствени глас мами да сиђе…» Ф. В. Ј. Шелинг, Филозофска истраживања о суштини људске слободе и о предметима који су с тим повезани, Београд, 1990. /прев. М. Станисавац/, стр. 51-54.

Ово је заиста свеж и прекретнички хришћанско-теолошки став који је значајно утицао на Кјеркегорове рефлексије, будући да се добро појављује преко темеља егзистенције (и као потенцијално зло); долазећи до себе кроз постојање, спајајући реално и идеално у бездану. Као уметност мишљења телолико извојштеним органом то се разоткрива у Откровењу, посматрајући тако васкрсавање Сина Божијег Исуса Христа као повесни акт спасавања од ситуационих избављења /у позном периоду/, на живом путу истине и љубави. Господ Исус Христос у својој појави, утолико је крај откровењу божанског, јер уклања оно што отуђује Бога и пружа могућност реалног односа људске свести према њему, а не тек да се зна једино о религији ума и једино о рационалном односу према Богу. Слобода је сама унутрашња нужност као његов суштински чин у ком се нужност појављује формално, будући да се начело самоважности и самовоље манифестује не само у крви и месу, већ и у злу које је дух, може добро преобликовати под утицајем Божијим у светлост: «Јер Бог у нама је неко удаљено јасно сазнање или сама духовна светлост – светлост у којој све остало тек постаје видљиво – тако да је и сама светлост нејасна; ономе у коме постоји ово сазнање оно не допушта да буде залудан или да слави. То знање је много субстанцијалније него што то мисле наши филозофи који се баве опажањем. Ми религиозност разумемо у изворном, практичном значењу те речи. Она је способност поседовања савести или способност да се делује онако како се зна и да се у свом чину не противречи светлости сазнања. Човек који ово може да чини, не на људски, физички или психолошки, него на божански начин, таквог човека називамо религиозним, савесним у највишем смислу речи. Онај који се у датом случају мора, прво држати заповести дужности – а да би се на исправан начин одлучио из поштовања према њој – тај није савестан.» /Шелинг, Фил. истр. о сушт. људске слободе, прев., стр. 66/ Ту Шелинг препоручује да се стане на нови почетак искупитељском природом ослобођене воље, који је воља љубави, када је у природи изговорена реч, којом је Бог себе учинио личношћу, те тиме назначио да преко човека прихвата природу и везује је за себе. Бестемељна љубав баца ново светло на човека који је сада видљив и као искупитељ природе, јер су њени узори засновани по њему.

Кјеркегор је овде сачинио уклон, сматрајући да идеја не отпада сама од себе у природу као код Хегела, али ни да се рационалној философији не може дати несломива подршка која би је сачувала од отпадања од себе саме, уколико у њу прелази. Он у расправи о хегелијанској философији свог савременика, пензионисаног свештеника Адлера, држи да је «природа слаба за етику и да хтети живети према природи значи управо: хтети живети неетички, поред тога што човек на томе путу аналогије, коначно долази до оног Нероновог: спалити Рим, јер је то за њега охолог био веома блистав призор. Природа је равнодушна за разликовање добра и зла, које за етику представља све.» (Серен Кјеркегор, Књига о Адлеру, београд, 1982, стр. 174-175) Кјеркегор је тако сасвим добро разумео смисао преласка са философије идентитета на мишљење егзистенције, остављајући за собом систем рационалних универзализација као систем идеја које тек узгред дотичу стварност и питање човекове слободе. Оно што по страни оставља појединца у егзистенцији с његовом свешћу изгубило је божанску трагалачку снагу и надахнуће, оно наиме што развија тзв. «квалитативна дијалектика», именујући на тај начин позитиван основ бездане љубави који тек и допушта пажење као услов за приближавање Богу. Без тога, вера је чист парадокс, а смисао живота виђен тек као апсурдан.

Оно што превазилази естетичку и етичку сферу живота јесте религиозност, али и њу ваља поделити на «А» /негативну/ и «Б» /позитивну/ сферу, како то добро интерпретативно уочивши препоручује и сам чини и Небојша Кузмановић, констатујући: «Једини прави начин суочавања са апсурдношћу живљења јесте веровање – веровање у Христа Новог завета. Како се постојање Христа као бого-човека не може рационално објаснити, једино преостаје лична, појединачна вера.» (Н. Кузмановић, Кјеркегорове сфере егзистенције, Бачка Паланка, 2003, стр. 56) У том смислу је у Кјеркегоровој философији изванредно нађен појам понављања (итеративност), који је кретање линијом анамнезе као дијагнозе етички утемељене крајње сврхе свега што јесте (тамо, стр. 57), као изворну интенционалност поставио захтев крајњих могућности и ојачаног смисла оспособљавања као остваривости такве сврхе. Будући да саме хришћанске догме могу «осветљавати пут егзистенције, али га могу и замрачивати» (тамо, стр. 59), на хоризонту утврђивања вере сасвим се сувисло за постајање «правим хришћанином» захтева изворан субјективитет или заузимање хипостазе као постајање духовном личношћу.

Упркос грешности: «Бог воли ученика па ту зјапећу провалију креаторас и креатура испуњава љубав тако што Бог преображава човека придижући га к себи, тако да он може да пређе у изворно стање одређености из које потиче и «поново се рађа».» (тамо, стр. 60) Однос човека и Бога који се отеловио (усадио у људски живот) путем Христовог откровења, омогућен је синтезом која сачињава мост преко границе коју сачињава непознатост непрелазног растера /оне Творца и све творевине/ или интелектуалне и егзистенцијалне диференције бивствовања дате кроз «коначност».

Овај важан појам феноменолошке херменеутике, «коначност» јесте не само моменат којим се застрашује, већ и хвата оријентир за мисаоно и верско поступање, јер како је при крају модерне констатовано да су људи убили Бога у себи, да је «Бог мртав» (Хајдегер би рекао да нам се небо сломило над главама), обезбоженим временима које су таквим начинили катастрофални људи ваља поново предочити новозаветну поруку ”Светог писма”, према којој је Он и васкрсао. Свакако, наш је разум, колико год га држали здравим, на смрт болестан (Кјеркегорова теза да «Страх и трепет» подразумевају «Болест на смрт» је превирање вере у нама која «понавља» крсног пута на коме се догађају страдавања истинствујућих), па је посматрање «очима вере» ствари невидљивих оно што преостаје истинољупцу, ма колико да се томе рационалистичком жилавошћу опирао и противстављао.

Онтологија димензија тако је у оптици телеологије натчулног основа свега што јесте и теологија новозаветног светла које је унео у наш свет Син Божији, што је самим тим постало егзистенцијални фактицитет као изнутра дат живот, за оно што је у том животу живо, те се верујућом сувереношћу узима за мерило претпостављеног основа на којем се и заснива, а то је она срасла и оприрођена дубина, о којој казује и Свето писмо са препоруком да све испитујемо, али да се добра држимо. Ту дубинску перспективу духа препоручио је и Св. Ап. Павле у Посланици Ефесцима (3, 11-19) «По вјечној намјери коју изврши у Христу Исусу Господу нашему, у коме имамо слободу и приступ с поуздањем кроз вјеру у Њега… преклањам кољена своја пред Оцем Господа нашега Исуса Христа, од кога сваки род на небесима и на земљи има своје име, да вам по богатству славе своје даде силу, да ојачате Духом његовим у унутрашњем човјеку, да се Христос вјером усели у срца ваша, да бисте, укоријењени и утемељени у љубави, могли разумјети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познавати љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом.» Љубав је она исконска сила /мистички реалитет/, на којој се свака противприродна и вештачки произведена конструкција слама, а отвара позиција трансценденције путем енергија прелаза у исконскији стадијум живота, који подршком уздиже и освештавањем допушта или благосиља несебично присвајање.

Утолико је окрет од рефлексије природе у правцу рефлексије њене природности као ноуменалног живог света, опет упућен на хоризонт трансценденталије једног и истинитог, као могуће понављање непоновљивог у богословним темама, али и сасвим другачијег усмерења од спољашњег робовања самовољном ауторитету физичке теологије или инструментализујућих натурализација момената ума, којима је циљ самоважност у достизању положаја воље за моћ, која завршава код конформизма. За то су рационални докази мршаво средство поступања, па Небојша Кузмановић закључује и о оправданости усвајања друге важне Кјеркегорове категорије која отвара простор непосредности, онај још од Платона знани (трећа хипотеза дијалога Парменид) «eksaifnes», изненадност или скок: «Јер се и само напуштање доказа јавља као доказ… само постојање произлази из доказа кроз скок… Сазнавање постојања непознатог у том тренутку, који се показује кроз скок, представља синтезу доказивања и напуштања доказа» (тамо, стр. 61-62) Непознатост Божија се по Кјеркегору не да обухватити и описати тј. сазнати на спекулативан начин, већ једино свођењем разума на његове границе и пуштањем очима вере да сазнају даље.

Практично веровање које значи ширење перцепција стоји овом захтеву у основи, а било какво атавистичко ангажовање које «мења свет» поведено за квантификацијама етички слаби човека дајући му појачан егоистички праг наивне свести и тиме наводи перцепције на застрањивања.

Утолико је храбар и маркантан закључак који изводи Небојша Кузмановић, у погледу Кјеркегорових резултата сагледавања: «Кјеркегорова критика религије – протестантизма и католичанства представља еманципацију човека од институционализоване религиозности. Човекова вера проистиче из његовог унутрашњег уверења. По Кјеркегору, Лутер је извршио коперникански обрт тиме што је показао да се свет не окреће око Папе, а он сам је извршио нови преврат тиме што је уверење појединца постало сунце око којег се свет окреће.» (тамо, стр. 67).

Ова субјективна нота која подразумева такву позицију бивствовања да се јаство види пре свега као свет који се има у себи, тј. интериоризовано препознаје као повесно свој, јесте истицање становишта воље /према молитви – «буди воља Твоја»/ и пре свега интенционалних аката свести који претпостављају отпор свођењу ствари на објекте и на употребну и корисну вредност, инструменталну робу којом се манипулише зарад хетерогених циљева, као пресудних у духовном разумевању. Свакако да «а-генс» те хетерогености мора да се скрива у дубинама порочности, која се скрива пред светлом разборитост ума оплемењеног веровањем, које повезује ум са натчулним основом и наивну свест изобличава у њеној саморазумљивости. Још је Кант одлучно истакао тежину порока ког не ваља пренебрегавати, него истрајно преображавати култивисањем у непосустајућим напорима: «Пороци као легло противзаконитих настројења јесу чудовишта против којих он сад треба да се бори; и зато та морална јачина као храброст (fortitudo moralis) и сачињава највећу и једину ратничку част човека; а назива се и права, наиме практична мудрост: јер чини својом сврхом крајњу сврху живота на Земљи.» /И. Кант, Метафизика морала, Ср. Карловци; Нови Сад, 1993, 206/ Свакако, тај отпор је сходан духовном циљу који неће да се изгуби пред крајњом сврхом свих ствари, пред Христовом богочовечношћу, с којом тек и долазимо у додир са свиме што јесте од Бога Оца, од Творца свега видљивог и невидљивог, на који нас подстиче исконски освештено стање бивствовања ослобођено застрањујућих склоности, тј. изворни појам слободе. На њега није навикла мисао која је развила слух једино за њено нововековно утемељивање инаугурисано појмом «самоизвесне самосвести», која према митологији саможивости спонтано путем производње представа ствара свет, тзв. «свој свет» или духовнонаучним идеографским вредновањима «сировина» подилази снисхођењима бруталним аспектима предаторске свести, да покуша, са наводно неизбежним израбљивачким механизмом ума кроз затварање перспектива у тзв. «хуманизовану природу», за који итекако важи Кантова демонстрација оцене безначајности таквих хоризонталних поравнавања, јер: «…поседујемо у себи принцип који је у стању да идеју натчулног у нама, а тиме исто тако и идеју натчулног изван нас, одреди и учини је сазнањем, премда сазнањем које је могуће једино у практичном смислу, због чега је чисто спекулативна филозофија (која је о слободи била у стању да нам да само један негативан појам) морала да очајава, те је, дакле, појам слободе (као основни појам свих безусловно-практичких закона) у стању да прошири ум изван оних граница у којима би сваки појам природе (теоријски) безнадежно морао остати затворен.» /Кант, Критика моћи суђења, § 91, прев. стр. 358-359/

Стога и није повољно поводити се за неким инструментализованим хуманистичким концепцијама (рационалистичко-ренесансног типа), којима у основи дуби и подвлачи се физичка телеологија емпиријски претрпана аутократијом вазда са дијаболичким силама везане материје, а та везаност подразумева и припадну ограниченост разумевања доминантну у позитивистичким, утилитарним и прагматистичким, као и наивно спекулативним концепцијама.

Превазилазећи овако описане ограничености које неизбежно трпе критику, како практичне философије и веровања, тако и захтева за докучивањем изворности истине у потпуности и напросто, Небојша Кузмановић је и привео крају своју студију о овом великом данском мислиоцу: «Кјеркегор је у масовном, класном активизму видео претњу уништења човекове субјективности. Он каже: «Не може бити говора о том да идеја социјализма и заједништва постане спас за савременост… принцип уједињавања нема у наше време позитивне, већ негативне садржаје, пошто је он смицалица, резултат расејаности, представљајући илузију чија дијалектика почива на томе што снажи јединку, али је истовремено слаби, снажи је бројношћу, сједињавањем, али са етичке тачке гледишта то је слабљење човека.» Човек етички слаби деловањем кроз масу, али то не значи да етички јача тиме што развија своју субјективност у самом себи, ради себе самог.» (тамо, стр. 67-68)

У свом раду Кузмановић је сасвим јасно уочио феномен секундарности самоускраћених рефлексија, те ваљано упозорио на предаторске склоности «дугој мисли» као самоскривљеној незрелости у којој се стање човечанства ваљушка, са извесном присталом обазривошћу, што указује и на одмерену храброст писца. И сама књига се у штампи појавила тек онда када се доспело до консензуса да расправљање оваквих тема не би требало да буде ствар од које би требало већ унапред зазирати.

Можемо само да пожелимо да овакве студије подстакну млад нараштај на размишљања која неће бивати унапред осујећивана петрификујуће-рационалистичким оквирима егзистенције, па самим тим и ослобођена за упуштање у основ који их и омогућава. Свакако, разноврсност материјалија у том смислу значиће само богатство самоодређивања и прекорационалистичког саморазумевања у трагањима преко властитости искуства духа, који се освештава за исконом свега што јесте и бива.

ИСТОСТ ЛИКА СЛОВЕНСКЕ УЗАЈАМНОСТИ У ДЕЛУ НЕБОЈШЕ КУЗМАНОВИЋА

(Оглед поводом књиге: Небојша Кузмановић: ”КА СЛОВЕНСКОМ ИСТОЛИКУ”, ”АТОМ”, Бачка Паланка, ”КРОВОВИ”, Сремски Карловци, ”КАЛЕКОМ”, Београд, 2001; Објављен у: ”Кровови”, часопис за културу и уметност, Сремски Карловци 2002/2003, год. 17/18, br. 54/55/56, стр. 140-141)

АУТОР: Александар М. Петровић

Поезијa повученог песника и надахнутог преводиоца Хелдерлина и Гетеа, Ивана В. Лалића, привукла је флуктуациону пажњу Небојше Кузмановића, с тиме да када је већина мотива за расправљање о њој исцрпљена, он је нашао свој угао да понови непоновљиво или додирне стваралачки извор његовог духа. Он се осмелио да је сагледава из правца духа који нуди богатство православне културе, повезано са сагледавањем оних књижних струјања, која сежу све до протокултура Подунавља, Винчанске писмености и цивилизације Лепенског Вира. То, међутим, није кренуло трагом обнављања слепила идеолошких ортодоксних ставова, већ окрет ка веровању које претпоставља стављање линије националних и политичких сукобљавања у други план. Истичући изворност духовне инспирације у разумевању светиња повесно трасираних.

Будући да је дуги низ година посветио изучавању Кјеркегоровске верске радикалности на путу ка утемељивању естетске, етичке, и религиозне позитивности егзистенције, управо традиција преноса духа у широким рукавицама разливене богате токовима идеја православне реке, подстакла је Кузмановића да купањем у њој пробуди доживљај и интерпретацију дискретног излагања и властитог верског становишта. Оно је подразумевало поетичким теологуменама прожету дијалектичку прагматику самог искуства спонтаног доживљавања вере, и носи нешто од духа крхотина и фрагментарности постмодерних становишта, из позадине бивајући подупрто континуираношћу увида у изворност смисла објаве Сина Божијега на дар искупљењу људима и спас народима.

Оно што у овој књизи говори као арома изузетног Лалићевог напора да осведочи висину посланства човековог бивствовања на планети Земљи – ”Спавајте згрчени (као шамани на Лепенском Виру), у нашем последнњем сну / У ноћи покренутих полуга”, што је цитат са 27. стране ”Протоисторијских елемената у поезији Ивана В. Лалића”, тако што и постојимо и у онима пре нас као и у онима који ће доћи после нас да избегнемо падања у поновљивости и осмелимо се на понављање онога што је непоновљиво, на опажање енергије која слободне тече свемиром. Јер све и јесте енергија, низови Божијих енергија које смо више или мање у стању да опазимо. Овакво становиште потрудио се да докучи дубокоумни Морис Мерло – Понти, медитирајући над смислом простора и простирања с обзиром на његово место у самосвесној егзистенцији.

Тешко је одолети и не наставити у истом подстицајном хоризонту претраживања карактера давања врементиости изручивог јестовања, али ипак не могу да одолим, а да не напишем нешто и о књизи коју Небојша Кузмановић није наводио у својим огледима, али је присутна у атмосфери дијалошлке конфигурације: ”Као што сакрамент не само да симболизира под осјетним приликама дјеловање милости, него и збиљску псисутност Бога смјешта у фрагмент простора и преноси је онима који једу посвећени крух ако су у души припремљени, исто тако оно осјетно има не само једно мотрилачко и витално значење, него није друго него ли један извјестан начин битка у свијету који нам се нуди с једне точке простора, који наше тијело преузима и прихваћа ако је за њ способно, а осјет је дословно причест. С ове точке гледишта, постаје могуће да се појму ”смисао” врати вриједност коју му интелектуализам ускраћује… Ја кажем да моје очи виде, да моја рука дотиче, да моја нога боли, али ови наивни изрази не изричу моје истинско искуство. Они ми дају о њему већ једно тумачење које га одваја од његова изворног субјекта… Осјет је интенционалан, јер ја у осјетном налазим пропозицију једног извјесног ритма егзистенције – абдукцију и аддукцију – и јер, удовољавајући овој пропозицији, крадом улазећи у облик који ми је тако сугериран, односим се према извањском битку, било то да му се отворим или да му се затворим. Тако да бих, када бих хтио точно изразити перцептивно искуство, морао рећи да се перципира у мени, а не да ја перципирам. Сваки осјет повлачи за собом клицу сна или деперсонализације, као што је осјећамо кроз ону врсту ступора у који нас он доводи када живимо заиста на његовој разини.” (Moris Merlo Ponti, Fenomenologija percepcije, Sarajevo – preveo A. Rabuzin, 1978, str 226-229).

Ова наводна уступљеност заправо је дигнута брана ”унутрашњем дијалогу” који је уступио своје место перцептивној динамици упуштања у ишчитавању знакова духа и упућивању у препознавање исконски сјајећих (толико да затамњују уобичајен ефекат светлења), енергетских конфигурација. То не мора да буде као нерадничка активност ништа неосветљено, или ни на који начин приступачно нашој свести, већ спонтано разумевање као једна посебна врста њене активности (по свему судећи, оно Schellingovsko интелектуално опажање, које је свакако наследио скупљајући га са високих хоризоната разумевања Kierkegaarda, а које не мари за то да ли ће конструкција система који га опкољава самим тим бити пробијена и остављена иза себе.)

У огледу о Јакобсеновом тексту ”Српски змај Огњени Вук и руски еп о Всеславу” Кузмановић је приметио како Јакобсеново тумачњење вука као митског демонолошког бића – вукодлака – исказује једностраност, те предлаже да се убудуће поведе рачуна и о димензији старе српске религије (која се да реконструисати на основу истраживања Милана Будимира и Веселина Чајкановића буз сувше натезања), а вук је ту териоморфни симбол соларног старобожанства Свароговог детета Дабога. Он то недвосмислено јасно саопштава, што сматрамо умесним и плодним: ”Видљиво је да Јакобсеново свођење Вука и Всеслава само на супстрат вукодлака као митолошких бића, није довољно за ову анализу. Архетип епске песме треба тражити у паганској словенској религији – Дабог, пре него у словенској митологији – вукодлак.” (тамо стр. 34).

Управо анализа поезије већ апострофираног Ивана В. Лалића (1931-1996) служи као замајац за упућивање ка рестаураторском послу оживљавања историјских камичака који баш и нису најсрећније поредани у савременим историјским мозаицима. Из препоруке да се сагледава видљиво у невидљивом (да нешто у њима перципира стварност и нас саме), као прелогичке конституције тзв сећајућег гледања поруке протоцивилизација Лепенског Вира и Винче, са својим силабаријумом поетске граматологије (један дешифровани натпис са амулета из Предионице од др Радивоја Пешића, рецимо 1.200 г. п.н.е., каже живот је љубав) узима далеко озбиљније. Златне плочице етрурских записа из Пирђиа, које су привукле ауторову пажњу, уочава молитву ”Оче наш”, тако да је она ”постојала у Етрурској (Рашанској) култури вековима пре Христа”. Етрурски: Оче наш, нека си Бог велики / У нас Отац, ако се целива је и најчаснији / И то небо и зашла земља; / коју је обезвољио, звати ће је жртва силазна / Ја ако што утајим оче, нека буде Боже заповеди на нас зло” /, упоредио са познатом најузвишенијом хришћанском молитвом”. Српски: ”Оче наш, који си на небу / Свети се име твоје / Како на небу, тако и на земљи, / Нека буде воља твоја, / Нека дође краљевство твоје.” (тамо стр. 34).

Сасвим у духу ових навода фенемонологије перцепције, Небојша Кузмановић каже ”Песнички субјект нам сугерише да се понекад и понекоме може догодити ”откровење” божанске и космичке светлости која даје милост и смисао, која представљају право оспољење задатости и тренутак присутности у вртовима”, али и тада даје песнички субјект: ”ал’ основа се сети / Винчанско писмо, жиг у иловачи… / Зима је време да се мудраци повуку / у круг затамњења, у дисциплину тајне, / свако са својим столом да слуша из даљине / музику азбуке помоћу које је стстворен.” (тамо, стр 35-36).

Осветљавајуће гледање као пут обнављања сећања на бивстовање дугог трајања времена, исходи с хоризонта битке џинова као питање шта уопште и јесте, јер ”Онај који са анђелима се рвао, обавио је / Историју за једну ноћ” и снео аутентично мњење-славу која је исправан (ортодоксан) у самозаданости увида да су лепота и љубав одасвуд присутне, да су присуство лепоте и љубави сјај истине у нама, тј. да смо и сами лепота и љубав. (тамо, стр 42).

У том је смислу вредна претреса и поетика Данила Киша као аутохерменеутика, у којој ваља пажљивије ослушнути онај вапај за превазилажењем егоизма у националистичким ставовима који резултују деструкциијом и самољубивом самодовољношћу, што ратује против свега другог, јер је слепа за оцену властитог положаја ваљушкања по плићацима деструктивних порицања свега сем самоважности (тамо стр 53).

И тако се разматрање наставља до краја књиге, али ваља оставити места и за неке друге наводе, други пут.

ИГРА ПРЕРУШАВАЊА

(Есеј о књизи: Милан Ковачевић: ”ИМИТАЦИЈЕ”, Приредио Небојша Кузмановић, ”Источник” – ”Кровови”, Нови Сад / Сремски Карловци, 1988; Објављено у књизи: Јово Радош, ”Читање и контемплација”, Књижевни клуб “Дис” – ”Сунчаник” – ”Атом маркетинг”, Бачка Паланка 2001, стр. 16-18)

АУТОР: Јово Радош

Како је философ углавном „туђинац у свом времену“ (Ф. Ниче), њему је у опирању актуалним и владајућим предрасудама неопходна својеврсна самозаштита и нужна самоодбрана. Слабашан и немоћан (јер му ништа није дато, а све му је задато), он спада у једну од оних врста које су изложене неповољним ћудима околине и убрзаном изумирању. Осим, наравно, у случајевима благовремене промене вокације и његовог преображаја у „дворску будалу, лукавог интриганта, саветодавца, или, високог чиновника, чувара визија и идеја суверене воље“ (Б. Павловић). Ипак, да би, колико толико, сачувао своју независну позицију, философ, најчешће, као средство самоодбране, користи иронију (eironeia), или, пак, служи ставом слободног мислиоца прерушеног у лудака. Ова последња улога се, изгледа, показала најприкладнијом, јер се, од времена када је Талес занесено посматрајући звезде пао у јарак, философ и лудак често доводе у синонимну везу.

Тако Милан Ковачевић (1938-1988), у својој постхумно објављеној књизи „Имитације“ (приређивач Небојша Кузмановић), градећи однос према свету и друштву кроз изражен субјективитет и противљење свакој униформности („сваки човек има свој нос“), обилно се користи не само иронијом, алузијом, пародијом, или загонетним и вишесмисленим говором „сулудог философа“, већ своје казивање, чак, камуфлира и рухом поетске фантастике. Та индиректност и вишеслојност израза јесу за њега најпримеренији пут да се онај „који сумња у све“, и који као пас „лаје на све и сваког“, растерети и ослободи својих „тешких мисли“, и да кроз релативизацију сваког смисла потражи скривени и неухватљиви смисао света.

За разлику од дела „Преображаји праксе“ (1985), у коме је изложен покушај једне онтологије друштвеног бића, утемељене на претпоставкама Сартрове философске анропологије, и „Онтолошког триптиха“ (објављен постхумно 1991), где се експлицира радикална критика романтичарског приступа српској историји („херменеутика групне праксе“), књигу „Имитације“ чини неколико разнородних и (у строго жанровском смислу) некохерентних темата: уз носеће философске текстове „Записи сулудог философа“ и „Монолог с буретом, кафом и водом“, унети су и „Арес и Диомед“ (проза) „Бановић Страхиња“ (драма) и песма-пародија „Самокритичко остварење“. Међутим, неке заједничке карактеристике свих ових литерарнофилософских творевина ипак постоје. Оне су садржане у ауторовом личном и особеном доживљају стварности и наглашеним тескобама и парадоксима индивидуалног поимања живота. У свима њима, такође, обитава чар енигматике и скривених замки духа, насталих из егзистенцијалне пуноће властитог искуства и надискуства. То је ход између фантазије, философске спекулације и праксе живота, где се субјективним методом покушава да утврди истина света у људском постојању и кроз људско постојање.

У оним деловима књиге у којима доминирају философско проблематизовање стварности и тајанствена игра философске нарације, најпре пада у очи Ковачевићево избегавање традиционалних методолошких концепција, по којима се око неке централне идеје водиље гради логичка сазнајна и мисаона целина. Будући да се своје Ја стално мучи са мноштвом питања која га опседају, у њему се, временом, акумулира и оправдана негативност у односу на стање постојеће. Наслућивање апокалиптичности света („пропадање је неминовност“) и учвршћивање свести о немогућности појединца да се супротстави „беди и нискости нашег времена“, само по себи, доводи у сумње све велике идеје и референце: Истину, Правду, Слободу, Добро, Културу, Напредак… („ја највише сумњам у оно што верује већина“). Истовремено, из чињенице „да људска врста врви од изузетака“, Ковачевић изводи закључак да се треба чувати било каквих генерализација и општих истина. Све око нас јесу само иднивидуална сведочанства, а не и потпуни одговори. Суочавајући се са апсурдима стварности појединац упознаје „и мудрости и глупости и лудости“. А парадокси живота уједно су и његови смислени изрази. Као што код С. Кјеркегора „само онај који у тескоби стрепи мир налази“, тако код Ковачевића привезаност философа „ланцем за земљу“ буди и активира његове скривене потенције („кратковидост шири видик, а слепило гони прсте на интезивно истраживање“). Али, како је остварење неке хармоничне и складне целине врло тешко (и можда неизводљиво), једини излаз је у предоченој „збрдаздолној философији“, помоћу које је ипак могућно „ишчепркати понеки пикавац“.

Код Ковачевића је, дакле, стално присутно мешање обезвређујуће негације са скривеном позитивношћу. Из прерушеног говора лудости, избија запретена мудрост, која би се разумела подразумева усамљеног скептика као евиденцију.

У ироничној и гротескној сценској игри „Бановић Страхиња“ (помињемо је посебно због вечне непреболне теме Косова), дата је упечатљива слика једног препознатљивог времена разореног моралног закона, људске немарности и равнодушности, где су све вредности претумбане, погажене и заборављене (онако „као што смо Косово заборавили“). У таквом времену, поред осталог, постало је сасвим нормално да је „ђогат бољи од бана“ и да „службу служи бољи у горега“.

И како да се (осим са подсмехом и поругом) постави философ у сусрету са таквим апсурдима? А можда и нису апрурди. Можда је све то нормално, а једино је философ луд.

Приказ књиге: ”Птоломејски обрт’

(Приказ књиге: Небојша Кузмановић, ”Птоломејски обрт”, књига есеја, ЛДИЈ, Ветерник 2000; Објављен у: ”Кровови”, часопис за културу и уметност, Сремски Карловци 2000/2001, год. 14/15, бр. 47/49, стр. 92)

Аутор: Александар Корбутовски

Српски и југословенски културни модели и обрасци у књижевности, сликарству, филму и другим областима углавном не могу да буду базирани на искуствима и формама, а поготову садржајима англосаксонске субкултуре. То је сасвим бесмислено. Сам по себи такав приступ био би негација наших већ утврђених и познатих културних модела и форми. То би отприлике био мото и закључак, веома добре, и веома студиозне збирке есеја коју је саставио Небојша Кузмановић – млад аутор, поготову што се ове проблематике тиче (рођен 1962), који је низ година сарађивао у многим стручним часописима, који излазе у Београду, Новом Саду, Сремским Карловцима и Републици Српској (”Кровови”, ”Свеске”, ”Писац”, ”Адреса”, ”Дневник”), а и сам је основао, и неколико година водио издавачку кућу ”Источник” у Новом Саду.

Ова књига есеја обухвата три поглавља, тематски одвојена, али тако да једно поглавље представља увод у друго. Прва два поглавља представљају својеврсну историју филозофске мисли код различитих европских народа, њихове подударности и мимоилажења. Полемички, али уз пуно уважавање мисли и ставова Игнација Лојоле, Светог Августина, Макијавелија, Бакуњина, Кјеркегора и утицаја различитих филозофских и религиозних образаца и мисли, доводи читаоца на најосетљивији део терена, а то је положај, опстанак, интеграција и развој српске културе и српског национа у односу на доминантне културне, филозофске и политичке токове, који данас постоје у савременом свету.

Трећи део књиге садржи неколико текстова који представљају разматрање неких раније објављених књига Јована Деретића, Александра Петровић, Драгана М. Јеремића, Драгише Васића, као и текст којим коментарише изложбу слика и предавање које је 1995. године одржао публициста и сликар Драгош Калајић у сремскокарловачком ”Стефанеуму”.

Кузмановићева књига ће добро доћи многим људима који на овај или онај начин делују у култури, било као аутори, ствараоци, било као критичари или есејисти. Неспорна је чињеница да многи млади аутори данас најпре имају контакт са субкултром, које и није баш тако интернационлна, већ је само англосаксонска, а не са традиционалним, националним и европским културним обрасцима и моделима.

Књига ”Птоломејски обрт” Небојше Кузмановић одражава један став. Тај став је аутономан, плод студиозног рада и промишљања, с тим што, да тако кажем, књига има ”отворен крај”, јер се развој филозофске мисли нигде и ни са чим не завршава. Историја се непрестано догађа и доноси новине којима се треба прилагођавати, али истовремено и прилагођавати новине самој национално, или у случају јединке, ауторској суштини.

Београд, фебруар 2001.