May 2019 – Dr Nebojša Kuzmanović

Иницијатива: УСПЕНСКО ГРОБЉE КАО ВРТ КУЛТУРЕ

Гробља су вековима подразумевала ризницу монументалних сакралних здања величанственог стилског и естетског обележја, односно раскошне просторе узвишених духовних драгоцености, који веродостојно сведоче о бивствовању наших славних предака. Она досежу социјалну, хигијенску, историјску и у најширем смислу културолошку сврху.

Успенско правослано гробље налази се у Улици Новосадског сајма. Настало је 1860. године. Лета Господњег 1921. године са Јовановског гробља пренети су посмртни остаци грађана, који су сахрањени у заједничкој или у појединачним гробницама. Те исте 1921. је срушена Света Јовановска црква и од тог материјала је подигнута капела на Успенском гробљу. Површина гробља износила је око 4 хектара.

Доношењем одлуке о сахрањивању и гробљима („Службени лист општине Нови Сад“, 11/91), ово гробље је поново отворено за сахрањивање. На њему се налазе споменици од изузетног значаја, који су у поседу породице Полит-Десанчић, затим породица Батут и Виловац, као и многих других. Споменик заједничке гробнице пренетих са Јовановског гробља 1921. године има посебну уметничку и архитектонску вредност. Гробље поседује заједничку гробницу подигнуту заробљеницима умрлим током Првог светског рата. Пројектом ревитализације, последњих година врши се уређење Успенског гробља, а сви радови обављају се под надзором Завода за заштиту споменика културе.

На ових, не више од 100 метара, сахрањени су највиђенији војвођански Срби, који су својим животима сведочили Српску идеју, не бисмо ли ми, овде и сада били у прилици да говоримо нашим изворним, српским језиком. Најмање што можемо да урадимо јесте да се подсетимо, обиђемо им вечна почивалишта и одамо им почаст у тишини спокоја, без празника, задушница и медиjске пропраћености.

Светозар Милетић, Јаша Томић, Васа Стајић, Јосиф Руњанин, Стеван Брановачки, Јован Хаџић (Милош Светић), Ђорђе Натошевић, Михаил Полит Десанчић, породица Батут, породица Виловац и многи други знани и незнани Срби своје су урадили, а ми? Шта смо ми не урадили или бар помислили да урадимо како бисмо нашој деци завештали блиставу сутрашњицу.

Заслужни грађани сахрањени су на православном гробљу које се налази у непосредној близини центра Новог Сада, у улици Новосадског сајма. Гробље је настало 1860. године. Капела је подигнута 1921. године. Њеној градњи допринео је материјал Свете Јовановске цркве, која је претходно срушена. Посмртни остаци многих знаних, али и незнаних Срба и Руса, тада су пренети са Јовановског гробља на Успенско.

На Успенском гробљу постоји и такозвана Руска парцела, издвојени део гробља ма којем су сахрањени руски емигранти, царски официри, научници, уметници и њихове породице. Ово гробље је споменик културе. Оно се налази под заштитом Завода за споменике културе и Градског завода за обнову градитељског наслеђа. За сахрањивање било је отворено до 1974. Године.

Овде ћу навести укупно 78 истакнутих Срба, заслужних за развој Новог Сада и српске културе и духовности, као и привреде и других области живота на овом простору, који творе српску духовну вертикалу.

1. АДАМОВИЋ др СТЕВАН (1870-1945), адвокат и градоначелник; VI/01-002 Г

2. АДАМОВИЋ АЛЕКСАНДАР (1838-1906): велетрговац, велики Виноградар; специјалитет „Карловачки бермет”. VI/01-008 Г

3. АДАМОВИЋ АЛЕКСАНДАР (1877-1938): оснивач „Фрушкогорца”-фабрике шампањца и десертних вина; први увезао нове сорте грожђа на америчкој подлози (после филоксере), са оцем учествовао у формирању „Адамовићевог насеља”. VI/01-008 Г

4. АЛЕКСИЋ ТЕОДОР (1825-1891), витез од Мајне и зет господара Јована Обреновића. I/02-006 Г

5. БЕЉАНСКИ ЂОРЂЕ (1905-1966): предратни новинар, дописник“Политике” из Будимпеште, послератни шеф дописништва “Политике” у Новом Саду. V/02-020

6. БИОГРАДАЦ ЈОВАН (1812-1889): писац, официр, новинар; уредник “Комарца”, главни уредник “Недељног листа” у Новом Саду. III/02-077

7. БИГА ПЕТАР (1811-1879): генерал у аустроугарској војсци, учесник у Буни 1848/49. године, бранилац Србобрана. I/02-059 Г

8. БРАНКОВИЋ ЛУКИЈАН (1860-1941), комедиограф и новелиста. I/03-035 Г

9. БРАНОВАЧКИ СТЕВАН (1804-1880): адвокат и политичар, градоначелник Новог Сада, председник Матице српске; један од оснивача Српског народног позоришта. V/01-002 Г

10. БРАНЧИЋ БЛАГОЈЕ (1860-1915): професор гимназије у Новом Саду, преводилац са мађарског на српскохрватски језик и аутор српскохрватских и мађарских двојезичних речника; писац мађарске граматике. I/03-048

11. ВАНДРОВСКИ ПЕТАР ИВАНОВИЧ (1897-1971), инжењер. III/03-082

12. ВРХОВАЦ РАДИВОЈ (1863-1946): професор, филолог, председник Матице српске, директор гимназије у Сремским Карловцима, писац многих расправа из области педагогије и филозофије. I/05-008 Г

13. ВУКИЧЕВИЋ ЂУРА (1838-1910): публициста, политичар, историчар, адвокат; аутор радова из области уставног и црквеног права и из историје Војводине. I/05-012 Г

14. ВУЛКО АЛЕКСАНДАР (1859-1921), архитекта; пројектовао је више зграда у Новом Саду; истакнута је зграда Српског учитељског конвикта. VI/01-006 Г

15. ГРЧИЋ ЈОВАН (1855-1941): професор новосадске гимназије и Књижевник; аутор историје српске књижевности; аутор, оснивач и уредник часописа „Стражилово”, “Ново позориште”; саставио мађарско-српски речник. I/01-006 Г

16. ДИМИТРИЈЕВИЋ МИЛОШ (1824-1896): политичар, члан Угарског сабора, председник Матице српске, краљевски саветник, краљевски државни школски надзорник, витез краљевског српског Ордена светог Саве II степена, витез књажевства црногорског Данилова.

17. ДОБРЕНОВ МИЛАН (1902-1972): професор на Пољопривредном факултету у Сарајеву, а затим у Новом Саду; управник Завода за повртарство; агротехничар поврћа и цвећа. VI/01-015 Г

18. ДОБРИЋ НАНКА (1829-1912): прва српска дилетанткиња у Новом Саду; у име српске пречанске омладине на Мајском сабору 1848. године у Сремским Карловцима поздравила je војводу Стевана Шупљикца; написала je неколико занимљивих прилога из прошлости Новог Сада. I/05-003 Г

19. ЂУРИШИЋ др СЛАВКО (1911-1966), професор гинекологије и акушерства Клинике за гинекологију и акушерство Медицинског факултета у Новом Саду. VI/01-004 Г

20. ЕШКИЧЕВИЋ ВАСА (1867-1933), сликар; за време Првог светског рата прешао у Србију где делује као ратни сликар; после рата борави у Новом Саду, ради портрете, жанр-слике, а по наруџбини и иконе. Урадио je иконостас војничке капеле у Петроварадину. I/02-066

21. ЖИВОЈНОВИЋ ЈОВАН (1870-1927): професор, писац и први градоначелник у Новом Саду после уједињења 1918. Године; директор новосадске гимназије, писац уџбеника, песама и драмских састава. I/05-029 Г

22. ЖИВОТИЋ ДУШАН (1892-1964): глумац, редитељ и управник СНП-а у Новом Саду; водио је путујуће позориште. VI/01-018

23. ЗАМУРОВИЋ ЕМИЛ (1909-1946), грађевински инжењер; руководилац радова на изградњи моста „Маршал Тито”. I/05-026 Г

24. ИВКОВИЋ ЂОРЂЕ (1858-1920), књижар и новосадски штампар. I/01-015 Г

25. ИГЊАТОВИЋ ЈАКОВ (1824-1889), књижевник и приповедач; први реалиста у историји српске прозе; уређивао je “Летопис Матице српске“, „Весник“ и „Недељни лист“; један је од идеолога националног романтизма; мемоарист; једно време бавио се адвокатуром; написао више познатих романа. III/02-054

26. ЈЕЛЕСИЋ др ЗДРАВКО (1919-1964), доцент Медицинског факултета у Новом Саду; начелник Радиолошког одељења Пастеровог завода у Новом Саду. I/03-008 Г

27. ЈОВАНОВИЋ ДИМИТРИЈЕ (1840-1908), сенатор новосадски и рођени брат Јована Јовановића Змаја. III/01-026 Г

28. ЈОРГОВИЋ КОСТА (1882-1918): сликар, сарадник „Заставе“, оснивач листа „Занатлијско коло“; као сликар познат је по својим портретима, пејзажима и иконама. III/02-062

29. ЈОВАНОВИЋ ТОДОР-ТОЗА (1915-1964): градоначелник Новог Сада, председник Савета Универзитета и директор „Житопромета“; заслужан за пробијање булевара у Новом Саду и почетак стамбене изградње; члан Извршног већа Војводине. I/02-011

30. КАЛЕНИЋ др РАДИВОЈ (1881-1956), лекар специјалиста за зубне болести; први уводи најсавременије методе зубно-лекарског лечења (конзервативно лечење зуба, лечење канала корена); управник Главне покрајинске болнице у Новом Саду и доживотни почасни председник Српског лекарског друштва у Новом Саду. II/01-043

31. КОВАЊКО АЛЕКСАНДАР АЛЕКСАНДРОВИЧ (1889-1926):потпуковник, пилот, конструктор авиона; сарадник стручних авио- часописа у Београду и Новом Саду.

32. КОНДОРОШИ ЂОРЂЕ (1821-1891), адвокат и професор новосадске гимназије; народни посланик; познати позоришни дилетант из групе Константина Поповића Комораша. VI/01-002 Г

33. КУТЕЈНИКОВ НИКОЛАЈ АНАТОЛИЈЕВИЧ (1888-1927), ваздухо- пловни пуковник у авијацији Краљевине СХС. III/03-058

34. ЛОБАЧЕВ ПАВЕЛ АРТЕМИЈЕВИЧ (-1921), руски генерални конзул у Македонији. VI/01-013

35. ЛУКИЋ ХРИСТИНА-ТИНКА (1862-1911), глумица СНП-а у Новом Саду; остварила велики број запажених креација. III/01-025 Г

36. МАЛЕНЧИЋ РОДОЉУБ ст. (1903-1959): правник, полицијски Инспектор; написао je више књига из криминалистике; после рата успоставио je рад београдске полиције и реорганизовао Милицијску школу у Сремској Каменици; један je од пионира уметничке фотографије и аматерског филма код нас; аутор je првог аматерског филма у Југославији („Хепи енд“); био је истакнути спортиста и предратни репрезентативац у атлетици и фудбалу. II/01-062 Г

37. МАРКОВИЋ ЂОРЂЕ-КОДЕР (1806-1891), песник бујне маште и необуздане склоности експериментисању језиком и стилом; полиглота и полихистор. III/02-034

38. МАРКОВИЋ ЈОВАН (1811-1897), протојереј и сликар; радио иконе, зидне композиције и портрете, нарочито успеле у Успенској цркви у Новом Саду. III/03-078

39. МАРОДИЋ АКСЕНТИЈЕ (1838-1909), сликар; представник романтизма и академизма у српском сликарству друге половине XIX века; радио портрете, историјске композиције и иконе; урадио иконостас манастира Ковиљ; бавио се писањем. I/04-011 Г

40. МАТИЋ АНДРИЈА (1851-1925), професор новосадске гимназије;предавао je математику и природне науке; аутор je уџбеника из математике и две расправе о електрицитету. I/06-010 Г

41. МАТИЋ др МИЛАН (1887-1942), адвокат; један од оснивача Адвокатске коморе Војводине 1921. године; почасни председник Музичке школе „Исидор Бајић“; у периоду између два светска рата радио је на оснивању добровољних ватрогасних друштва широм Југославије. IV/02-001 Г

42. МАЧВАНСКИ ПАВЛЕ (1822-1914), правник и градоначелник у Новом Саду; јавни тужилац и државни првобранилац средином XIX века у Новом Саду; сарадник Светозара Милетића и Штросмајера.

43. МИЛАНКОВИЋ ЛУКА (1801-1857), правник и добротвор, градски чиновник у Магистрату новосадском; заједно са сестром оснивач jeстипендијске задужбине; своје имање оставио je Српској православној црквеној општини и болници. I/01-001 Г

44. МИЛЕТИЋ СВЕТОЗАР (1826-1901): правник, политичар и први уредник „Заставе“; вођа српског националног покрета у другој половини 19. Века; народни посланик и оснивач Народне странке; утицао је на развитак књижевности; у младости писао je поезију; био је посланик Српског црквеног сабора, а такође и Угарског и Хрватског сабора. IV/01-001 Г

45. МИРОСАВЉЕВИЋ ВЕЉКО (1868-1930), публициста и велики познавалац црквене уметности; написао je неколико брошура о новосадским парохијама; ексхумирао Јовановско гробље. I/03-001 Г

46. МОРФИДИС-НИСИС АЛЕКСАНДАР (1810-1878), композитор и Хоровођа; први је увео нотално певање и сложио прву српску Литургију; наставник музике многих угледних новосадских породица.

47. НАТОШЕВИЋ др ЂОРЂЕ (1824-1887), лекар и педагог; реформатор школа и први писац уџбеника према Вуковом правопису; председник Матице српске и аутор школске уредбе; покренуо je први педагошки лист „Школски лист”и први дечји лист под називом “Пријатељ српске младежи”; био је народни посланик. V/01-001 Г

48. НЕДЕЉКОВИЋ МИЛУТИН (1894-1968), учесник Балканских и Првог светског рата; међу првима ушао у Нови Сад са српском војском 1918. године; за учешће и заслуге у рату одликован је са више ордена и медаља, за време Другог светског рата био је у заробљеништву у Нирнбергу. III/01-018

49. НЕДЕЉКОВИЋ ФИЛИП (1788-1872), добротвор Матице српске и новосадски грађанин. IV/02-010 Г

50. НЕНАДОВИЋ др ЈОВАН (1875-1952): лекар, примаријус, шеф Дерматолошког одељења у болници и управник Јодне бање у Новом Саду. I/06-008 Г

51. НОВИЋ ЈОКСИМ ОТОЧАНИН (1807-1868): књижевник, песник и приповедач Омладинског доба, предан романтичарским схватањима; популарни су били његови епски спевови; био је сарадник ондашњих листова; написао je “Лазарице”, “Бирчанин Илију”, “Карађорђа”, “Хајдук Вељка” и др. *Напомена: Гроб му је прекопан. Претпоставља се да су посмртни остаци на месту I/03-081G, где се налази породична гробница Димитријевић Милоша и Марије.

52. ОБЕРКНЕЖЕВИЋ ФИЛИП (1839-1911), професор класичне филологије у новосадској гимназији; преводио класике; написао „Преглед грчке и римске митологије”. I/01-033 Г

53. ОБРЕНОВИЋ ЈОВАН (1786-1850), дивизиони генерал; брат кнеза Милоша Обреновића. I/02-007

54. ПАВЛОВИЋ др МИЛОРАД (1919-1972): судски медицинар, покрајински секретар за здравље и оснивач Дечјег села у Сремској Каменици. I/06-003

55. ПЕЈХЕЉ ВАСИЛИЈ АЛЕКСАНДРОВИЧ (1888-1964), професор и један од креатора реформе основног образовања у Краљевини Југославији; водио експерименталне разреде, тзв. „нове школе”; преводилац je више дела са руског jeзика; професор je руског језика и књижевности на Вишој педагошкој школи у Новом Саду; објавио je више књига из педагогије и педагошке психологије. III/07-112

56. ПЕТРОВИЋ ЖИВОРАД (1891-1927), потпуковник авијације, командант Првог ваздухопловног пука у Новом Саду и један од оснивача и утемељивача модерне авијације код нас. I/03-012 Г

57. ПЕТРОВИЋ др МИЛАН (1879-1952): професор новосадске гимназије, председник Матице српске, класични филолог, писац латинске синтаксе и српске граматике. IV/01-007

58. ПОЛИТ ДЕСАНЧИЋ-МИХАЈЛО (1833-1920): публициста, Политичар и адвокат; сарадник наших и страних новина; писац Мемоара и путописа, драматичар, приповедач и социолог; вођа је Либералне странке, посланик и управник „Браника“. II/03-102 Г

59. ПОПОВИЋ-ПЕЦИ ЕМИЛ (1882-1951), агроном и писац; покретач иУредник „Пољопривредног гласника“. I/01-012 Г

60. ПОПОВИЋ-ПЕЦИ СТЕВАН (1845-1909), правник и градоначелник; за његово време изграђене су нове зграде: пошта, гимназија, болница, многе трговачке куће и банка; такође је уређен Штранд. I/01-012 Г

61. Породица БАТУТ, породична гробница монументалног изгледа. I/05-006 Г

62. Породична гробница ВИЛОВАЦ ВОЈИСЛАВ (1872-1941), глумац; од 1901. као члан СНП-а у Новом Саду тумачио је карактерне улоге. КАТИЦА (1877-1942) и ЗОРА, глумице. I/06-006 Г

63. Породична гробница КРАНЧЕВИЋ ДРАГОМИР (1878-1958): редитељ, глумац и оперски певач СНП-а у Новом Саду. РУЖА (1887-1963), глумица; одиграла je најзапаженије улоге у СНП-у у Новом Саду. VI/01-017

64. ПУШИБРК ВАСА (1836-1917): професор, писац и директор гимназије у Новом Саду; написао je „Историју новосадске гимназије”. I/01-020

65. РАВАСИ СИНИША (1911-1948): глумац, редитељ и писац;остварио je низ запажених улога на новосадској сцени; играо je уфилму; написао је драму „Жртве слободе“. VI/01-016

66. РАЈКОВИЋ ЂОРЂЕ (1824-1886): књижевник, учитељ и уредник многобројних листова у Новом Саду; писао je песме, чланке; сакупљао je народне умотворине; писац je педагошких уџбеника.

67. РАКИТИН ЉВОВИЧ ЈУРИЈЕ (1882-1952), редитељ у СНП-у у Новом Саду; био је наставник у глумачким школама, члан царских позоришта у Петрограду и члан Московског художественог театра. II/04-123

68. РУЊАНИН ЈОСИФ (1821-1871), официр и композитор;компоновао хрватску химну и једну песму Ивана Трнског. IV/02-008 Г

69. СКОРОПАДСКИ ГЕОРГИЈ ВАСИЉЕВИЧ (1873-1925), члан руске Државне Думе (Парламента); члан избегличког Руског савета у Истанбулу. III/05-031

70. СТАЈИЋ ВАСА (1878-1947), професор и писац; историчар Новог Сада; уредник више часописа; председник Матице српске. IV/01-006

71. СТРАТИМИРОВИЋ РАДИВОЈ (1816-1860), правник и градски капетан; књижевник; много je допринео сређивању прилика у Новом Саду после Буне. II/01-014

72. ТЕОДОРОВИЋ др НЕСТОР (1895-1953), хирург; управник Главне покрајинске болнице; шеф II хирушког одељења. III/01-034 Г

73. ТОМИЋ ЈАША (1856-1922), књижевник и политичар; новинар; вођа Радикала; уредник „Заставе”; једна je од најзначајнијих личности међу Србима крајем XIX и почетком XX века. IV/01-001 Г

74. ТРИФКОВИЋ КОСТА (1843-1875), адвокат и комедиограф, веома популаран и много извођен. III/01-004 Г

75. ХАЏИЋ ЈОВАН (МИЛОШ СВЕТИЋ) (1799-1869), један од оснивача Матице српске и њен први председник; песник, писац историјских и филолошких расправа; преводилац; адвокат; уредник часописа „Огледало српско“; радио на изради Устава Србије; водио полемику са Вуком око језика. I/02-001 Г

76. ЧАКРА ЕМИЛ (1837-1887): публициста, писац, песник, приповедач, уредник и сауредник листова и алманаха. III/01-001 Г

77. ЧЕРНОЈАРОВ ДИОДОР НИКОЛАЈЕВИЧ (1864-1929), председник Руске колоније у Новом Саду 1923-26; васпитач принца Александра Карађорђевића у Паженском корпусу у Петрограду. III/05-038

78. ЏИГУРСКИ ОЗРЕН (1909-1963), лекар, оснивач Стоматолошке клинике Главне покрајинске болнице у Новом Саду; први максилофацијални хирург у Војводини, коаутор „Геровитала” СН-30 са Румунком др Аном Аслан; аутор је више значајних публикација.

Извор: (″Службени лист града Новог Сада″, број 11 од 28. јуна 1993. године)

Ако неки намерни или ненамерни пролазник прође овуда, ево прилике да обиђе ове истакнуте људе, чији посмртни остаци леже на само пет минута пешачења од хотела „Парк“ и на седам минута од зграде „Новосадског сајма“, кога годишње обиђе неколико стотина хиљада људи. Не дозволимо да наши преци буду тако близу очима, а тако далеко срцима. Упамтимо да не требају они нас, већ ми њих.

ПРЕДЛОГ

Увиђајући велики културолошки значај Успенског гробља, предлажем да се оно, одговарајућим скупштинским одлукама, у целости прогласи спомеником културе. Многи европски и светски градови имају гробља, која су постала не само места за сахрањивање, већ и места ходочашћа и културе. Једно гробље у Француској претворено је у врт још почетком XIX века. Оно је временом постало културолошки споменик и препознатљиви симбол хортикултуре. Парк Ла Мадлен у Амијену на савршен начин показује да је природа право место где се може пронаћи мир. Тамо не само да почивају мртви, тамо долазе и живи да се прошетају у предивном окружењу. Поменуто гробље настало је 1817. године на уклетом месту некадашње болнице за губавце и требало је заменити простор за сахрањивање, који се налазио у самом центру града. Архитеткта Шесије је одмах пожелео да овде створи место достојно енглеских вртова, који су у то време били у моди и на такав начин укаже част породицама, које ће купити гробна места дуж ових алеја. Гробље Ла Мадлен на свој начин представља и неку врсту градског музеја.

Успенско гробље се налази на идеалном месту, у близини је центра града и Новосадског сајма, који годишње посети више стотина хиљада људи.

Потребно је направити пројекат архитектонског и ботаничког уређења гробља, како би оно постало не само место пијетета мртвим прецима, већ и живи споменик културе, архитеткуре и вртларства. Ваљало би посадити дрвеће, грмље и биљке. То би допринело складној целини са споменицима, који су трајни белег великих и добрих дела. Архитектонски је потребно уредити стазе и остале делове гробља, сходно потребама посетилаца.

Смисао концепта Успенског гробља као врта културе огледа се у томе да оживи дела и имена људи, који овде почивају у миру, али и да само по себи, у овом новом озрачју, буде место које ће с поносом посећивати наши суграђани и туристи, како домаћи тако и страни. На овај начин свакако бисмо допринели интенцији нашег Новог Сада, који 2021. године заслужено претендује да постане европска престоница културе.

У Новом Саду, 14. априла 2016. године

РУСИ САХРАЊЕНИ НА УСПЕНСКОМ ГРОБЉУ

Познато је да је Краљевина СХС на челу са краљем Александром I Карађорђевићем, иако заостала – сиромашна држава, прихватила руске избеглице добродушније од било које друге државе у Европи и да им је указала братску моралну и материјалну помоћ, без обзира на тешку ситуацију и огромне жртве у два Балканска рата (1912–1913) и у Првом светском рату.

Једна од најбројних избегличких руских колонија је била управо у Новом Саду. Она је у живот бившег аустро – угарског града унела друкчију културну ноту, оживела и изменила већ устајали западни малограђански начин живота.

У мају 1920. у Новом Саду се налазило око 30 избеглица; а крајем октобра већ 238.

У фебруару 1921. године у граду живи већ преко 500 Руса, у јуну око 800, а почетком 1922. године – 1217. Према попису становништва од 1931. године, у Новом Саду је 1154 избеглице из Русије. Тада је Нови Сад имао око 64.000 становника и тридесетих година прошлог века је у њему било око 1.500 избеглица и тај број све до Другог светског рата није опадао.

На гробљима Новог Сада и Петроварадина је до 1990. године сахрањено више од 800 Руса, а почетком осамдесетих година истог века постојало је свега 340 споменика, то јест надгробних обележја.

На крају главне алеје Успенског гробља, дуж које се налазе споменици угледних српских делатника, налазе се и најранији гробови руских православаца – Новосађана. Међу њима је и гроб на чијем споменику пише ” Руски конзул у Македонији Павел Артемјевич Лобачов”.

На тој истој алеји Успенског гробља је велики камени осмокраки крст са таблицом ”Генерал – мајор Фјодор Васиљјевич Воронцов 1856 – 1921.”

Са почастима је на апоследњи пут испраћен одважни генерал инфантерије Консатантин Александрович Крилов (1861-1930). Он је 1923. године новосадском одељењу српских добровољаца поклонио сабљу коју је носио за време наступаља руске армије 1914. године, када су се Руси, разбивши аустро – угарску војску спустили са Карпата у Мађарску равницу и дали Србима наду у коначно ослобођење. Камени крст и фотографија генерала на споменику су сачувани до данашњих дана.

недалеко се налази и гроб генерал – лајтнанта Диодора Николајевича Чернојарова – председника новосадске колоније.

Од вишег официрског састава Руске армије, осим већ поменутих, у Новом Саду су се упокојили и сахрањени:

Брунн Анатолий Андреевич (ок. 1863–1936), ген.-майор;

Игнатьев Игнатий Петрович (1866–1933), ген.-майор;

Ирманов Владимир Александрович (1852–1931), ген. от кавалерии;

Кикин Константин Сергеевич (1853–1943), ген.-майор;

Кривцов Пантелеймон Прокофьевич (1863–1933), ген.-майор;

Мельгунов Михаил Эрастович (1870–1926), ген.-лейтенант Генштаба;

Розеншильд фон Паулин Анатолий Николаевич (1860–1929), ген.-лейтенант Генштаба;

Сенча Владимир Иванович (1868–1954), ген.-майор Генштаба;

Сухотин Николай Петрович (1842–1924), ген. от артиллерии;

Урчукин Флегонт Михайлович (1870–1930), ген.-майор;

Хануков Александр Павлович (1867–1943), ген.-лейтенант Генштаба.

На руској парцели овог гробља се могу наћи и гробови заборављених племићких и социјалних сталежа Руске империје: спахија Михаил Михајлович Савенко (1846-19931), судски иследник Михаил Семјонович Коваљов (1895–1934), судски иследник Владимир Александрович Флегинский (1886–1937), судија Петар Алексејевич Керин (1867–1943), капетан 1-ве класе Русске Императорске флоте Константин Иванович Шишма-рев (1858–1932), саратовски трговац Павел Прокофьевич Борисов-Морозов (умро 1935 г. 91. год. живота)…

Наследник и глава ”Пастуховског дела” који се тридесетих година из Француске преселио код сестре у Србију, почива под плочом на којој је старим правописом написано ” Сергеј Николајевич Пастухов. Родио се у Јарослављу 22. јуна 1866. Умро у Новом Саду 3. новембра 1940.”

На руској парцели је сахрањен и пуковник Степан Фјодорович Климентов из Вологде.

У дветом реду источног дела Успенског гробља је гроб гроб са каменим крстом. На споменику је написано ”Овде почива кнез Николај Петрович Трубецкој. Рођен у Јујеву 3. марта 1875. умру 8. фебруара 1946. године у Новом Саду. Кнез је био музичар и неожењен.

Недалеко од њега је сахрањена Ана Георгијевна Клеповскаја, рођена Богачова (1877–1954), удовица Сергеја Васиљјевича Келеповског, члана Државне думе.

На овом гробљу се налази и споменик – над заједничком гробницом: ”РУСКИМ ВОЈНИЦИМА КОЈИ СУ ОВДЕ УМРЛИ У ЗАРОБЉЕНИШТВУ У 1915-1918г. (Русскя матица 1925. г)”

Историјски значај овог гробља указује на неопходност уређења гробова, споменика, алеја и читаве територије историјског дела гробља.

СТОИЧКИ ОПТИМИЗАМ У ДОБУ ПРАЗНИНЕ

AУТОР: Др Милан Орлић

Посматрано из историјске перспективе, разумевање статуса филозофије и судбина филозофа, нужно подразумева дијалошки однос филозофије не само према самој себи, властитој традицији и будућности, него и темељни критички однос према другим облицима са/знања, као и према стварности или с историјском контексту у којем настаје и развија се као епохална мисао времена. Својим стваралаштвом, интелектуалним и друштвеним ангажманом, Небојша Кузмановић потврђује ову тезу.

Филозоф по образовању и начину размишљања, овај песник по унутарњој вокацији, у јавни живот се укључује поетском збирком „Боје бунила“ (1989) у којој укрштај ерудитивног и лирског као да наговештава будући развојни пут интелектуалног ангажовања у времену у којем историја проговара из својих онтолошких дубина. Целокупна Кузмановићева интелектуална биографија и самосвесни друштвени активизам управо и настаје из јасне аксиолошке представе о времену, његовим ћудима и менама, изазовима и могућностима.

Полазаћи од оваквих претпоставки – било да теоријски промшља историју филозофске мисли (на пример, анализира филозофски идиом Серена Кјеркегора, родоначелника филозофије егзистенције и егзистенцијализма, тачније његов идиоматски дискурс персонализма, било да испитује аксиоме Сартрове филозофске антропологије или преиспитује Хегелове или Марксове доктринарне ставове или учење критичке теорије друштва, било да се бави компаративним истраживањима различитих филозофских и система мишљења и вредновања (на пример, проучавањем ставова Игнација Лојоле и Светог Августина, Макијавелија и Бакуњина) – осим што филозофски проблематизује стварност, Кузмановић показује не једино ширину образовања и зрелост методолошког приступа, него и отвореност истраживачког духа и (у кантовском смислу) категоричку императивност властитог филозофског, уметничког и културолошког погледа на свет и живот.

Стога у опсег Кузмановићеве сталне критичке упитаности према окружењу улази, укратко, интегрални фонд наслеђа човечанства и, у складу са таквим полазиштем, критички се самеравају религијске (видети, на пример, зборник беседа Николаја Велимировића „Душа Србије“), филозофске и социлошке, историјске, књижевне, културолошке и друге теме и питања која имају пресудан значај за стварање и постојање. У том смислу, књига антрополошко-филозофских есеја „Птоломејски обрт“ (1999), после „Кјеркегових сфера егзистенције“ (1997) а пре „Филозофских мрвица“ (2016) јесте врхунски израз Кузмановићевих настојања да се превреднује „крај века“ и, самим тим, укрштај двадесетог и двадесетпрвог столећа, нарочито у светлости негативног етичког, политичког и укупног резултата тог укрштаја, препознатљивог по разградњи и потрошености цивилизацијских достигнућа и вредности.

Назирући се и кристалишући у претходним књигама, идеја потрошености па чак и обесмишљености највиших вредности човечанства – а коју добро илуструје наслов књиге француског филозофа Жила Липовецког „доба празнине“ (иначе јасно препознатљива и у делима не тако малог броја мислилаца какав је, на пример, холандско-немачки филозоф Петер Слотердијк) – по Кузмановићевом разумевању прераста у замисао својеврсног „новог конзервативизма“ схваћеног као повратак старим вредностима које су омогућиле тзв. звездане тренутке човечанства. Поједностављено говорећи, у свету у којем је човек протеран из рајског врта а Бог усмрћен, препород је могућ управо кроз повратак исконској људској природи и, наравно, Богу (изнад којег, као највиши аксиолошки критеријум, Кузмановић ставља Слободу!)

А да овакав поглед на најважнија онтолошка и онтичка питања не би био схваћен као још једна есхатолошка бајка у историји теозофских идеја, Кузмановић се усредређује на стрпљиво промишљање сложених изазова пост-индустријског друштва и његове декадентне и аутодеструктивне појаве (нпр. отуђење или конзумеризам) које доминирају политичким и друштвеним системима такозваних либералних демократија. Подразумева се да ова испитивања омогућују и увид у друга, другачија и повезана истраживачка питања као што су однос индивиде, масе и елите.) Инситирајући на свом становишту као индивидуалном сведочанству, Кузмановић не подлеже наивном уопштавању и формалистичкој генерализацији горе поменутих, драгоцених теолошко-филозофских увида. Захваљујући естетички самодовољној отворености духа, вредности по себи, Кузмановић не остаје ума заробљеног „великим темама“ него источник својих мотивација за сазнање изнова налази у поезији (нпр. у спису „Протоисторијски елементи у поезији Ивана В. Лалића“), али и у проширивању тематског круга истраживања.

Проширујћи ову тематику, Кузмановић се усмерава ка пажљивијем и продубљенијем испитивању православене културе коју доводи у везу са књижевним струјањима протокултура Подунавља, Винчанске словесности и цивилизацијским устројством Лепенског Вира. Отуда настаје и његова потреба за заснивањем протоисторијске методе у изучавању српске књижевности. А то изучавање сматра, у компаративном смислу, неодвојиво од других словенских књижевности и култура. Такав је случај са словачкм књижевности и културом (видети, између осталих, спис „Српско-словачке везе као парадигматичан пример словенског заједништва“). У Кузмановићевом подухвату она има посебно место, као што у српско-словачким односима нарочита улога припада Ристи Ковијанићу, првом лектору Краљевине СХС у Братислави, коме посвећује монографију „Сусретање култура“. Јер за све словенске књижевости и културе постоји формално-моделска и историјско-садржинска матрица, истиче Кузмановић, „словенског истолика“ која их суштински и неодвојиво повезује. У том мотивском оквиру су несумњиво постављени и други Кузмановићеви радови, за шта као узоран пример може послужити оглед о Јакобсоновом тексту „Српски змај Огњени Вук и руски еп о Всеславу“.

„Словенски истолик“ (замишљен као вишезначан а не као једнозначан појам богатства разлика) или комплементарна идеја (да се послужимо синтагмом Јана Кмећа и Јана Колара) „словенске узајамности“, подразумева процват и препород словенског заједништва као алтернативе глобализму и постнеоколонијализму либералне демократуре. Методолошки и формативно, практиковање у претходној реченици укратко описаних идејних аксиома, обезбеђује превазилажење Бодријаровог „аксиолошког песимизма“ (у погледу којег су са њим сагласни и други филозофи, на пример, Липовецки и Лиотар).

То је прави начин да се, уместо „доба празнине“, успостави „пунина бића“ (како би рекао Жан Бофре) и отвори простор за „стоички оптимизам“ такозваних малих народа (које је Исидора Секулић називала „шодером историје“, дакле, њеним градивним материјалом а не креаторским елементом). То је лек против даље „аморфизације“ народног карактера „недржавних народа“ у суочавању са „кристализацијском“ моћи западне цивилизације.

И проширени круг истраживачког настојања (видети, на пример, „Буђење парламентаризма – зора демократије“, књигу разговора са истакнутим личностима), развија се у оквирима овако постављеног формалног-историјског и дневно-политичког оквира. Неупитан у погледу националног и политичког става, јасних координата аксиолошког система, огашавајући се као (путописац и) новинар, Кузмановић у ову мозаичну слику савремене стварности уклапа и судбину Жулијана Асанжа (у тексту „Империја и слобода“), али и друге фракталне садржаје (на пример, статус и проблем Косова и Метохије или НАТО бомбардовања као политичко-правна и надасве морална питања).

Настало на основу значајних увида у теоријску и световну структуру стварности, осим радозналости и ширине погледа, чистоте срца и интелекта, стваралаштво Небојше Кузмановића, осим препознатљивог става, препоручује и стилска једноставност.

Панчево, 1. децембар 2016.

PRÍSPEVKY K ŽIVOTOPISU RISTU KOVIJANIĆA

PÔVOD

Risto Kovijanić sa narodil 31. decembra roku 1895 v dedinke Djurdjevina neďaleko kláštora Morača. Kovijanićovi predkovia sa sem prisťahovali z Popovho poľa v polovici XVI. storočia. Tento kláštor je základina Nemanjićovcov z roku 1252. Keďže srbské kláštory veľmi vplývali na svoje okolie, tak aj Kovijanić tvrdí, že kláštor Morača “zošľachťoval surovú vrchársku náturu.” (1) Kláštory ochraňovali a pestovali ľudovú slovesnosť a kresťanskú kultúru, o čom svedčia moračské fresky a ikony, moračská „krmčija“ z XIII. storočia, OKTOIH obodsko-cetinjskej tlačiarne (1493), kláštorná škola. Okrem toho rozohňovali národno-osloboditeľský duch proti tureckej okupácii. “V tom patriarchálnom prostredí žili aj moji rodičia, odchovaní na ľudovej poézii a tradícii, zapálení ideou za oslobodenie a zjednotenie všetkých našich krajín,” hovorí Kovijanić.(2)

Kovijanićova matka, Gospava, rodená Redžić (umrela roku 1936), bola patriarchálna čiernohorská sedliačka, negramotná domáca, ale prísna, pracovitá a vznešená – presne taký typ našej dinarskej ženy, aký opisuje Jovan Cvijić.

Kovijanićov otec, Jakov (umrel roku 1937), bol známy ako bojovník a stúpenec zjednotenia, gramotný, s vybudovanou tzv. životnou filozofiou, nečítal veľa, ale bol klenotnicou múdrych porekadiel a vymyslených anekdot. V dedine a rode bol uctievaný ako usilovný roľník, rozvážny človek a smelý bojovník, za čo dostal aj najväčšie čiernohorské uznanie za hrdinskosť – Zlatú Obilićovu medailu. Na veľkom čiernohorskom zhromaždení roku 1907 v Nikšići mal príležitosť sa stretnúť aj s kniežaťom Nikolom a “šplechnúť mu pravdu do očí.” (3) Kamarátil sa aj s dedinským učiteľom a často sa rozprával s arcimandritom. Náramne si vážil učených ľudí a mal rád vzdelanú a školenú mládež, takže tak usmerňoval aj svojho syna Rista, ktorý tvrdí, že otec veľmi vplýval naňho. Risto Kovijanić mal štyri sestry a staršieho brata Krsta.

Detstvo a včasnú mladosť Kovijanić viac trávil v dedinke Lipovo pri Kolašine, pod vrchmi pohoria Sinjavina, ako v Djurdjevine, lebo si jeho rodičia tam kúpili pozemok a vystavali dom. “Ako moračské legendy o Svetigore a stavaní kláštora, tak aj sinjavinské legendy: Savine vody, vílin voz a Lúčne hory prebúdzali moju obrazotvornosť, nadchýnali ma vílami, Milošom a Markom, Savom Nemanjićom, osvietencom a nie svätcom, a jeho žiakmi,” svedčí Kovijanić. (4) Ľudové rozprávky a legendy naňho tak zapôsobili, že Kovijanić písal o osvietenstve svätého Savu, o kráľovičovi Markovi, o Milošovi Obilićovi, nadchýnal sa serdarom Jankom, “pod jeho veliteľstvom som bojoval v dvoch vojnách.” (5)

O význame ľudovej tradície a jej vplyve na Kovijanićove vedecké a životné náhľady Dr. Niko S. Martinović hovorí: “Už od včasnej mladosti profesor Kovijanić vstupuje do života tŕnistou cestou. Zažil veľké poníženia, hlad a chlad “veľkomederskej doliny smrti” v prvej svetovej vojne, ale viera vo víťazstvo spravodlivej slovanskej veci mu dávala sily vydržať. Vychovaný na ľudovej piesni vo vrchárskej Morači, na Njegošovi a Vukovi, už ako mladík si vytvára vlastný svetonáhľad. Vo všetkých ťažkostiach odpoveď hľadal práve v týchto troch juhoslovanských hodnotách. Tieto tri juhoslovanské hodnoty (ľudová poézia, Njegoš a Vuk, pozn. N. K.), sú základom jeho životnej úlohy, jeho neskoršej vedeckej práce. (6)

Na podklade vysloveného uzavierame, že čiernohorské, patriarchálno-vrchárske prostredie svojou prirodzenosťou, jednoduchosťou, ale aj kláštornou kultúrou vo veľkej miere vplývalo na Kovijanićov charakter, usilovnosť a vytrvalosť v práci až do konca jeho dlhého života.

ŠKOLENIE

Základnú školu Kovijanić navštevoval od roku 1903 do roku 1908, v lete v Lipove a v zime v Morači. Spomedzi učiteľov Kovijanić predovšetkým spomína Janka Toškovića “nadaného rečníka, bojovníka za parlamentarizmus a zjednotenie so Srbskom.” (6)

Štyri triedy gymnázia ukončil v Cetinji, od roku 1908 do roku 1912. Školenie musel prerušiť pre vypuknutie balkánskych vojen, v ktorých sa zúčastnil ako žiak – dobrovoľník. Piatu a šiestu triedu cetinjského gymnázia ukončil v rokoch 1913-1914. Riaditelia gymnázia Mirko Mijušković a Špiro Tomović ho veľmi povzbudzovali do učenia a osobitný vplyv naňho mali traja profesori. Historik Dr. Nikola Škerović, školený v Rusku a Prahe, redaktor časopisu Dan, vzbudil v Kovijanićovi záujem o ľudovú minulosť, slovanské idey a slovanstvo. Archivár Dušan Vuksan (pôvodom z Liky), odporúčal Kovijanićovi čítať starých a dubrovníckych spisovateľov, najmä Ivana Gundulića. Dušan Djukić, básnik a huslista pôvodom zo Slavónska, cetinjským gymnazistom často rozprával o Bogdanovi a Pavlovi Popovićových a najmä o Skerlićovi “ktorého smrť sme na hodine oplakávali,” hovorí Kovijanić. (7) Mladý Kovijanić vtedy čítaval Srpski književni glasnik, Dan a mládežnícky časopis Venac. Zo všetkých profesorov Djukić vzbudil v Kovijanićovi najväčší záujem o literatúru.

Rovnako ako balkánske, tak i prvá svetová vojna bola na príčine, že Kovijanić pokračoval roku 1919v školení v Belehrade, kde na Druhom belehradskom gymnáziu po trojmesačnom kurze aj maturoval “u chýrečného profesora Simića, neuvedomujúc si, že ten “úspech” bol vlastne veľkou porážkou,” hovorí Kovijanić. (8) Literatúru mu na kurze prednášal Jaša Prodanović, ktorý naňho vplýval ako v literárnom, tak aj v politickom ohľade. Jeho otázka na maturite sa vzťahovala na Gorski vijenac a Kovijanić napísal maturitnú prácu pod názvom: Niti je sve staro rdjavo, niti je sve novo dobro”. Pochvaly, ktoré dostal za tú prácu, rozhodli, že pokračoval v štúdiu literatúry.

Po maturite sa na Filozofickej fakulte v Belehrade zapísal na juhoslovanskú literatúru, srbochorvátsky jazyk, dejiny a nemecký jazyk, ktoré študoval v rokoch 1919-1923.

Jaša Prodanović politicky vplýval na Kovijanića, takže sa stal členom Klubu republikánov a v dvadsiatich rokov bol dvakrát nositeľom republikánskej listiny na univerzite. Ako člen Republikánskeho klubu, istý čas bol aj tajomníkom Pobratimstva. Pre svoje republikánske presvedčenia bol dvakrát väznený v Kolašine a preto “Jaša veľkými písmenami protestoval na prvej strane svojej Republiky,” hovorí Kovijanić. Ale Kovijanić sa nerozhodol za profesionálnu prácu politika, viac ho zaujímala literatúra.

Na fakulte navštevoval prednášky bratov Popovićových: Bogdana a Pavla (juhoslovanská a komparatívna literatúra), ďalej Aleksandra Belića (srbochorvátsky jazyk) a Vladimira Ćorovića (dejiny). O vplyve profesorov a ich úcte medzi študentmi Kovijanić vo svojom náčrte životopisu hovorí: “Na mňa najviac vplýval Pavle Popović. Rýchlo si ma všimol a pritiahol k sebe. Ten človek širokého literárneho vzdelania bol známy ako najlepší znalec literatúry európskych národov. Vedel po grécky a latinsky; poznal všetky veľké európske jazyky. Mimoriadne sčítaný. Pracoval v archívoch veľkých európskych centier. Podobne ako Cvijić a Skerlić, vytváral si vlastnú školu. Jeho prednášky boli veľmi lákavé; prejavy jednoduché, živé, jasné, jadrne faktografické, jeho semináre boli radostné zážitky. Okolo neho sme sa zoskupovali: Desanka Maksimović, Boža Knežević, Žika Milićević, Raša Plaović, Miloš Savković, Momir Veljković, Ante Cetineo, Milivoje Knežević, Miraš Kićović, Vido Latković, Milan Vukićević, Katarina Bogdanović, Paulina Leblova, Teodora Petrović atď. Zapáčila sa mu moja prvá seminárna práca o Frušićovi, priateľovi Vuka a Njegoša. Zaradil ma medzi spolupracovníkov na prvom čísle svojej publikácie Prilozi za književnost. Tým upútal pozornosť aj ostatných profesorov na mňa.” A ďalej uvádza: “Viackrát som, rozprávajúc sa s ním, odprevadil Pavla do jeho bytu. Mal veľkú knižnicu, skromný nábytok a jednoduchý spôsob života. Podobné som videl aj u J. Prodanovića, bývalého ministra osvety, Lj. Stojanovića, akademika a bývalého predsedu vlády. Tie tri veľké kultivované skromnosti vplývali na mňa.” (9)

Komparatívnu svetovú literatúru mu prednášal Bogdan Popović: “nedosiahnuteľný v sčítanosti a poznaní literárneho rozvoja počas storočí. Všestranný znalec dejín umenia, suverénny estét s vycibreným vkusom a štýlom, krajšie rozprával, ako písal. Aristokrat v duchu, jednoduchý v zaobchádzaní. Jeho výnimočná superiórnosť v študentoch vyvolávala strach, ak sa mu chceli priblížiť,” svedčí Kovijanić.(10)

Z našich spisovateľov Kovijanić najviac čítaval Njegoša a Mažuranića, o ktorých písal aj svoje prvé práce. Prvú vedeckú prácu uverejnil roku 1921 pod pseudonymom M. Savić: Cestovanie Bogoboja Atanackovića v časopise Prilozi za književnost, jezik, istoriju i foklor. (11) Zo svetových spisovateľov predovšetkým čítal Tolstého a Dostojevského, ale i Homéra, Danteho, Shakespeara, Goetheho a Marxa, najmä jeho Kapitál.

Roku 1922 sa oženil so študentkou práva, Danicou Ječmenić z Belehradu, s ktorou má jedinú dcéru Bratislavu, vydatú Stipanić .Kovijanić bol v rokoch 1922-1924 profesorom na gymnáziu v Sombore a rovnakú prácu vykonával aj v Novom Vrbasi ako zástupca a profesor gymnázia (1924–1927). Ako prvý odborný profesor juhoslovanských literatúr v tých mestách istotne zapôsobil na svojich žiakov, z ktorých sú najznámejší: Mladen Leskovac, Stjepan Han a Branislav Djurdjev. Zaujímavé je, že Mladen Leskovac, ako syn lekárnika, plánoval študovať farmáciu, ale sa, podľa slov Bratislavy Stipanić, pod Kovijanovićovým vplyvom, rozhodol študovať literatúru. (12)

V Kovijanićovej pozostalosti sme našli aj neuverejnený prejav, ktorý predniesol v Matici srbskej roku 1986 pri príležitosti osláv 160. výročia založenia matice, v ktorom spomína na svoje somborské dni: “Žiadal som si Sombor, aj som ho dostal (1922). Prijali ma ako žiaduceho, lebo som v tej škole bol prvým odborným profesorom pre našu literatúru a jazyk. Nebolo času hocičo písať – venoval som sa škole, žiakom, žiackej spoločnosti, knižnici, čítaniu diel našich spisovateľov, rozširovaniu gramotnosti medzi mládežou, poukazovaniu na krásy a ľubozvučnosti nášho jazyka a hodnoty našej literatúry. Živým imperatívom bolo, aby si žiaci obľúbili vlastný jazyk a spisovateľov. V tej veci som šiel až po hranicu zákonného priestupku – modlitbu pred a po výučbe som vystriedal čítaním jednej peknej básne.” (13)

Kovijanić si spomína aj na svojich najlepších žiakov: “Na gymnáziu som zastihol siedmaka Mladena Leskovca. Vrcholne sa spomedzi iných vynímal svojou inteligenciou, sčítanosťou a gramotnosťou. Vedel po nemecky a maďarsky, prekladal Adyho. Bol predsedom žiackej družiny Skerlić. Krásne bolo spolupracovať s ním. Už vtedy som v ňom videl budúceho redaktora Letopisu a predsedu matice. Vynikal aj Stjepan Han. – V Novom Vrbasi so zastihol siedmaka Branislava Djurdjeva, zapáleného históriou. Predvídali sme mu úspešnú kariéru historika a usilovali sa orientovať ho na učenie tureckého jazyka a čerpanie z tureckých prameňov. Tak sa aj stalo.” (14)

Profesorskú skúšku zložil roku 1927 obhájením práce o Kostovi Ruvarcovi, pre ktorú archívny materiál čerpal v matici, v Sriemskych Karlovciach a Pešti – v Tekelianume roku 1925. Pri zbieraní materiálu mu pomohla ochota Radivoja Vrhovca, predsedu matice a riaditeľa karlovského gymnázia. Od Dimitrija Ruvarca, vedúceho Ilarionovej knižnice v Knižnici patriaršie, dostal vzácne údaje o pôvode a rodine bratov Ruvarcových. V tých rokoch Kovijanić sa skamarátil aj s Vasom Stajićom, ktorý “ma pozýval do svojho bytu, zdržiaval na obede; navštevoval ma a niekedy u mňa aj prenocoval,” uvádza Kovijanić vo svojom neuverejnenom prejave. (15)

Kovijanić sa roku 1927 medzi prvými stal členom Historického spolku v Novom Sade. Vtedy ho podporovali a odporúčali Dušan Popović, Stanoje Stanojević, Dimitrije Kirilović. “Tak sa Milan Kašanin čoskoro dozvedel o mne; neskôr aj Veljko Petrović.” (16)

Kovijanić jedným z mála našich vedcov, ktorí boli prítomní na oslavách 160. výročia matice, ale i oslavách jej storočnice roku 1926, keď bol slávnostne odhalený Meštrovićov pomník Miletićovi. “Na prijatí v matici som sa zoznámil s Meštrovićom. Jeho pohľad hlboko uvažujúcich očí prezrádzal génia,” hovorí Kovijanić.(17)

Toto boli začiatky jeho archívnej práce, ktorej sa neskôr neustále venoval aj na Slovensku, aj v Belehrade a najmä v Kotore, kde sa archívnictvom zaoberal aj profesionálne v rokoch 1950-1962.

Kovijanić mal privilégium skladať profesorskú skúšku u vtedajšieho rektora Pavla Popovića, ktorý bol veľmi spokojný s Kovijanićovou prácou a za odmenu mu ponúkol možnosť vybrať si: štipendium v Londýne alebo lektorskú katedru na Univerzite Komenského v Bratislave. Kovijanića „prilákala domovina Husa, Šafárika, Kollára a Štúra. Jeho (Popovićov, pozn. N. K.) návrh schválila aj univerzita a obe ministerstvá.” “Nikto mi nedával direktívy. Len Pavle mi zaželal, aby som sa vrátil “ako Európan” (kultúrne vybudovaný).” (18)

Risto Kovijanić si vybral slovanských bratov. Vybral sa na Slovensko, ktoré sa mu stalo aj večnou láskou a “druhou domovinou” na celý život.

POZNÁMKY

1. Pri zhromažďovaní príspevkov pre životopis Rista Kovijanića opierali sme sa o skice, záznamy a poznámky, ktoré Risto Kovijanić nechal v rukopise. Väčšina z nich bola písaná rukou (dva kožené záznamníky, vyše 130 stranové) a menšia časť na písacom stroji, ktoré písal pred koncom života v deväťdesiatych rokoch. Vďaka ochote jeho dcéry Bratislavy Stipanićovej mali sme k dispozícii tieto záznamy, za čo jej najúprimnejšie ďakujeme. O veľkej láske k Slovensku a slovenskému ľudu svedčí i to, že Kovijanić dal svojej jedinej dcére, ktorá sa narodila roku 1929 v Bratislave, meno Bratislava a meno slovenského hlavného mesta nesie i jeho vnuk Bratislav. Pri príležitosti jeho sedemdesiatin o tom písal aj časopis Lid: “A že mu Bratislava prirástla k srdcu, o tom svedčí aj tá skutočnosť, že dcére, ktorá sa mu narodila počas pobytu medzi nami, dal meno Bratislava a jeho vnuk, ktorý sa narodil v Kotore, sa volá Bratislav.” Lid, 14. 01. 1966, v texte Je jedným z nás, ktorý je podpísaný iniciálami (a v), najpravdepodobnejšie slovenského slavistu Andreja Vrbackého, publicistu a do konca sedemdesiatych rokov XX. storočia jedného z najplodnejších prekladateľov srbských literárnych diel do slovenčiny.

2. Životopis, str. 5.

3.Životopis, str.7.

4.Životopis, str. 10.

5.Prepísaný prejav Dr. Nika Simova Martinovića Naučno djelo Rista Kovijanića, ktorý predniesol v Kotore na slávnosti v sieni Námorného múzea 09. 11. 1968 pri príležitosti udelenia Medaily za zásluhy v rozvíjaní vedy Slovenskej akadémie vied Ristovi Kovijanovićovi. Dr. Martinović bol v tom čase riaditeľom vedeckej knižnice Djurdja Crnojevića v Cetinji. Text sa nachádza v Kovijanićovej pozostalosti.

6.Životopis, str. 15.

7.Životopis, str. 16.

8.Životopis, str. 16

9.Životopis, str. 23.

10.Životopis, str. 24.

11. Risto Kovijanić, Prilozi KJIF, I., str. 142-143. Kovijanić prvé práce uverejňoval v časopise Pavla Popovića, čo sa v jeho neskoršej vedeckej práci ukáže ako rozhodujúce.

12. Z rozhovoru s Bratislavou Kovijanić Stipanić, ktorý som mal v jej belehradskom byte vo februári roku 2000.

13. Neuverejnený prejav z roku 1986 v Matici srbskej, text sa nachádza v Kovijanićovej pozostalosti.

14. Neuverejnený prejav, 1986.

15.Neuverejnený prejav, 1986.

16. Neuverejnený prejav, 1986.

17. Neuverejnený prejav, 1986.

18. Kovijanić si veľmi vážil Pavla Popovića a verejne mu prejavoval úctu a uznanie. Pre výskum Dositejovho školenia Kovijanića motivovalo aj to, “…že sa náš dositeológ, prof. Pavle Popović, veľmi o to zaujíma, a po druhé aj preto, že mienime, že je nášmu patriarchovi juhoslovanskej historicko-literárnej vedy (podčiarkol N. K.) Dositej Obradović, po Njegošovi, druhou najobľúbenejšou osobnosťou našej literatúry.” Risto Kovijanić, Jedan Dositejev prijatelj (Franjo Takač), Príspevky pre literatúru, jazyk, dejiny a folklór, kniha XVIII., zošit 1-2, 1938, str.61. Toto číslo vyšlo ako zborník venovaný Pavlovi Popovićovi.

KOVIJANIĆOVA ÚČASŤ VO VOJNÁCH

Po vypuknutí Balkánskych vojen sa mladý sedemnásťročný dobrovoľník Risto Kovijanić pripojil k čiernohorským oddielom v obrane srbských krajín od turecko-bulharských vpádov v rokoch 1912 a 1913. Zúčastnil sa v bojoch na Mojkovci, Bijelom polji, Beranoch, Peći, Djakovici a Skadre.

V školovaní pokračoval v Cetinji. Po vypuknutí prvej svetovej vojny sa stáva jej účastníkom v rokoch 1914 až 1916 v bojoch na Grahove, Goražde, Palách, Glasinci a Mojkovci. Potom ho spolu s tisíckami Srbov a Čiernohorcov internovali v rakúsko-uhorskom tábore Nagymegyer (dnešné Čalovo), mesto vzdialené asi tridsať kilometrov od Bratislavy. V Nagymgyerskom tábore, v ktorom od roku 1914 do roku 1918 bolo zavraždených, alebo pomrelo od hladu a na následky chorôb asi 6 000 Srbov, Kovijanić strávil dva roky – až do konca vojny.

Počas prvej svetovej vojny v táboroch na pomedzí Rakúska, Československa a Maďarska – Nagymegyer, Nežider, Boldogasony, Mathauzen a Aschachu – bolo zavraždených alebo umrelo 67 000 Srbov, vojakov a civilov.

Po návrate do Juhoslávie sa Kovijanić aktívne zapojil do mládežníckeho hnutia za zjednotenie v rokoch 1918-1919 a potom pokračoval v prerušenom školení. Počas druhej svetovej vojny Kovijanić bol aj prenasledovaný a internovaný roku 1941 do Albánska, do mesta Preza, odkiaľ ho deternovali koncom roku 1942.

SLOVENSKO – DRUHÁ DOMOVINA

Na Filozofickej fakulte Univerzity Komenského v Bratislave Risto Kovijanić pracoval ako lektor pre srbochorvátsky jazyk a juhoslovanské literatúry v rokoch 1927-1939. Na univerzite, na ktorej prednášali vedci európskeho formátu, Kovijanić najprv prišiel do styku s Frankom Volmanom, profesorom komparatívnej literatúry slovanských národov a A. Pražákom, profesorom českej a slovenskej literatúry. Oni poznali a vážili si Kovijanićovu prácu v Príspevkoch pre literatúru, časopise znamenitého Pavla Popovića, ktorý bol prvým Juhoslovanom zvoleným za čestného doktora Univerzity Komenského v Bratislave, takže sa jeho žiak Kovijanić hneď tešil všeobecnej priazni. Kovijanićova spolupráca s Volmanom a Pražákom sa časom zmenila na priateľstvo.

Okrem lektorskej a vedeckej práce, ako aj usilovného zbierania údajov po slovenských archívoch o juhoslovanských, predovšetkým srbských žiakoch a študentoch v slovenských školách a kostoloch v minulých dvoch storočiach (XVIII. a XIX.), Kovijanić sa zaoberal aj propagandou a rozvíjaním kultúrnych stykov medzi Slovákmi a Juhoslovanmi. (1)

Za túto prácu, ako i za úspechy v lektorskej práci so študentmi, Kovijanića roku 1937 odmenili tým, že ho prijali ako zahraničného člena do Učenej spoločnosti Šafárikovej v Bratislave.

O Kovijanićovej práci na Slovensku mnoho písali slovenskí vedci, ktorých pochvaly Kovijanić parafrázoval vo svojom náčrte životopisu: “Po Štúrovi som vyoral najhlbšiu brázdu vo výskume našich vzájomných vzťahov a stykov. Čas to ukáže. Ale brázda zostala nedooraná. Vojna znemožnila predĺženie môjho pobytu (v Československu, pozn. N. K.) a prekazila moje väčšie plány. Uvedená brázda by istotne bola hlbšia.” (2)

Jeden zo slovenských vedcov, Dr. Ján Frýdecký, docent srbochorvátskeho jazyka a literatúry na Filozofickej fakulte Univerzity Komenského v Bratislave, to vidí takto: “Medzi vynikajúcich kultúrnych pracovníkov, ktorí upevňovali bratské spony Slovákov a Srbov medzi dvomi svetovými vojnami, patrí prvý lektor srbochorvátskeho jazyka na Filozofickej fakulte Univerzity Komenského v Bratislave, profesor R i s t o K o v i j a n i ć. Bol nielen výnimočným učiteľom, ktorý za dvanásť rokov svojej práce na Slovensku vychoval mnohých oduševnených priateľov Juhoslávie a mnohých prekladateľov, ale v pravom slova zmysle bol kultúrnym atašé na Slovensku, ktorý vlastnou bezprostrednosťou a otvorenosťou, láskou k svojej vlasti a k bratskému Československu šíril medzi národmi vedomosti o juhoslovanskej kultúre a medzi Juhoslovanmi vedomosti o kultúre československej. Svoju kultúrnu misiu skončil s vrodeným oduševnením.” Ďalej pridáva: “Zásluhy profesora Kovijanića na vzájomných kultúrnych vzťahoch, na kultúrnom zbližovaní dvoch slovanských národov a na vychovávaní mladých pokolení na fakulte sú nedoceniteľné. Keď sa budú písať kultúrne dejiny Slovenska, meno prof. Rista Kovijanića nevystane.”(3)

Pred útokom nemeckých a maďarských fašistov, ktorí svojou antislovanskou genocídnou politikou odsudzovali všetko, čo je slovanské, takže by im istotne prekážala aj Kovijanićova kultúrna práca v Bratislave, Kovijanić musel roku 1939 opustiť Československo a vrátiť sa zo svojej “druhej vlasti” do Juhoslávie. O rešpekte, ktorý mal Kovijanić v Bratislave, istotne svedčí aj údaj, že o jeho odchode z Československa hneď informovali aj bratislavské Národné noviny. (4)

V pochmúrnych rokoch pred fašistickým útokom na Juhosláviu Kovijanić sa zamestnal v Štátnom archíve v Belehrade, kde ako vedecký spolupracovník pracoval v rokoch 1939 – 1940, ale pred vypuknutím vojny sa musel odsťahovať aj z Belehradu. Kovijanić sa vrátil do Čiernej Hory, kde ho roku 1940 vymenovali za riaditeľa gymnázia v Kotore.

Podľa Kovijanićovho svedectva, hneď po okupácii Juhoslávie ho gestapo trikrát hľadalo v jeho belehradskom byte. O tom Andrej Vrbacký píše: “Počas svojho bratislavského pôsobenia prof. Kovijanić nepracoval iba ako prednášateľ a vedec. Veľmi intenzívne sa venoval verejnému životu. Môžeme tu uviesť napr. jeho prejav na oslave trojstého výročia univerzity v Trnave (1935), v ktorom upozornil na blížiace sa fašistické nebezpečenstvo. Taktiež odmietol prijať katedru na Univerzite Komenského, keď sa rektorom stal V. Tuka, a v deň mobilizácie Československa sa prihlásil ako dobrovoľník. Po odchode do Juhoslávie pomáhal pri emigrácii československých vlastencov a sťahovaní československého archívu. Pre tie aktivity musel pred gestapom utiecť z Belehradu.” (5)

Risto Kovijanić sa zúčastnil aj na demonštráciách 27. marca roku 1941. V ten deň vojenská jednotka v Kotore, “do ktorej som predvolaný na cvičenie, bola vyzbrojená a rozvrhnutá po meste v prísnej pohotovosti.” Po správe o zvrhnutí dovtedajšej vlády v Belehrade, preto, že vo Viedni 25.marca podpísala pakt s Hitlerovým Nemeckom, “ľud sa hrnul na ulice Kotora a výskal od radosti,” hovorí Kovijanić. Dňa 27. marca sa v Kotore konalo veľké ľudové zhromaždenie, na ktorom rečnil i Kovijanić:

“Treba služit česti i imenu…

neka bude što biti ne može” ,

povedal Kovijanić a Kotorania odpovedali: “Tako, već nikako.”

Keď Nemecko okupovalo Československo, Kovijanić napísal svoje prvé verše:

“Mučenice živa, raspeta na krstu,

………………………………………..

Bićeš opet srećna, slobodna i slavna.

Druga otadžbino moja! “

Uverejnil ich 26. októbra roku 1940 v Kotore, v časopise Glas Boke. O prijímaní Československa za svoju druhú vlasť Kovijanić hovorí v básni Druga otadžbina moja, ktorú napísal pred koncom druhej svetovej vojny počas návštevy Cetinja:

“Zora žudna puče s Visokih Karpata,

Čas slobode kucnu “slavom slavnih Slava”;

Bijel medvjed drješi Bijeloga Lava,

brat veliki grli svoga malog brata,

Žrtvu prvu, krotku, krvavoga rata.

Rod Libušin slavni snova vaskrsava,

njitranskog Pribine, kneza Rastislava,

nacistu demona strah stravični hvata.

Val se moćan širi preko mutnog Vaga,

pobjedjeni krivci krvav Dunav piju.

– „Nad Tatrou sa blýska, hromy divo bijú.“

Braća zemlju čiste od krvavog vraga,

Bratime se vječno Tatre i Šumava.

– „Kde domov môj?“ –Tamo gdje je svijeh Slava.”

Cetinje 16. apríla 1945 (6)

Na poste riaditeľa gymnázia v Kotore Kovijanić nemohol dlho zotrvať, lebo ho talianski fašistickí okupanti roku 1941 internovali do mesta Preza v Albánsku, kde zostal do roku 1942. Tábor v Preze bol postavený z plátenných vojenských stanov. Aj napriek internácii Kovijanićov kreatívny duch nemal pokoja, takže v tom tábore vznikol jedinečný literárny časopis s drevenou väzbou, ktorý je významným príspevkom k “literárnej táborológii.” Koncom roku 1942 ho vrátili z Albánska do mesta jeho školenia Kolašina, kde v tom čase žila aj jeho rodina.

Po skončení druhej svetovej vojny Kovijanić sa nedočkal ani oddychu od utrpení (bol účastníkom troch vojen a zajatcom v dvoch táboroch), ani pekného života, lebo ho nové vrchnosti obvinili z kolaborácie so starojuhoslovanskou kráľovskou mocou.

Na Cetinji sa roku 1945 konali súdne procesy proti päťdesiatim čiernohorským intelektuálom. Rista Kovijanića Vojenský súd odsúdil na 15 rokov “nútených prác”, skonfiškovaný bol celý jeho majetok, ktorý vlastne ani nemal (jeho jediným majetkom bolo knihy a poznámky) a bol zbavený občianskych práv. Vo väzení v Podgorici bol tri roky, potom ho prepustili a následne ho Vojenský súd rehabilitoval a vrátil mu občianske práva. V podgorickom väzení napísal sonetový veniec pod názvom Čojské ruže – Narcisy v dvoch častiach (Dcéra Slávie a Dcéra Eosu), ktorý zostal v rukopise a dodnes nebol uverejnený.

Kovijanić nebol členom žiadnej strany a tak ani KSJ, ktorá ho počas vojny vyzývala na spoluprácu, ale, keďže bol legitimistom a uznával jestvujúcu juhoslovanskú monarchistickú sústavu, kým jestvovala, toto mu bolo zazlievané a bol za to drakonicky potrestaný.

Jeho prvým povojnovým zamestnaním bolo miesto úradníka v Škole pre automechanikov v meste Prčanj v rokoch 1948-49.

Následne sa roku 1950 vrátil k svojej obľúbenej archívnej práci. V novozaloženom Štátnom historickom archíve v Kotore začal pracovať ako archivár, potom vyšší archivár a neskôr ako odborný a vyšší spolupracovník. O tom období Kovijanić hovorí: “Aktívne som sa zúčastnil v jeho budovaní, organizovaní a vedeckom používaní. Výsledky sú známe: niekoľko kníh a početné práce po časopisoch.” (7) V kotorskom archíve pracoval až po odchod do dôchodku roku 1962.

POZNÁMKY

1. Dr. Branislav Choma, profesor literatúry, vedecký spolupracovník Slovenskej akadémie vied, prekladateľ srbských literárnych diel a prvobojovník Slovenského národného povstania v druhej svetovej vojne, o Kovijanićovej práci hovorí: “Risto Kovijanić v medzivojnovom období nielen vychoval niekoľkých milovníkov a znalcov juhoslovanských jazykov a literatúr, ale vedel aj u ostatných našich kultúrnych pracovníkov prebudiť záujem o juhoslovanské veci. Vydal niekoľko populárnych kníh o Juhoslávii, tiež o Československu a zvlášť o Slovákoch pre Juhoslovanov. Prvý poúčal čitateľov srbských novín, že Slováci nie sú Tóti a prvý odvážnymi veršami oplakal rozklad našej republiky.”(podčiarkol N. K.). Branislav Choma v slovenskom literárnom časopise Kultúrny život, Bratislava 01.01.1966, v článku pod názvom Risto Kovijanić sa dožil 70 rokov života.

2. Životopis, druhý zošit, str. 78.

3. Tento posudok vynáša roku 1966 Ján Frýdecký v článku Pamiatka na Rista Kovijanića v časopise Slovenské pohľady, ktorý patrí medzi najstaršie slovenské literárne časopisy. Tento časopis vychádza od roku 1846 (Slovenské pohľady – Revue našej a zahraničnej literatúry, Ročník 82 – 1966, číslo 3.)

4. V slovenských novinách, ktoré vychádzali pred druhou svetovou vojnou, píše: “Koncom minulého týždňa, v piatok dňa 16. t. m. odcestoval z Bratislavy do Belehradu prof. Risto Kovijanić, lektor srbsko-chorvátskeho jazyka na Slovenskej univerzite v Bratislave, ktorý tu pôsobil celých dvanásť rokov a za ten čas získal si veľmi mnoho priateľov a známych, a medzi našimi vysokoškolákmi odchoval mnohých, ktorí sa štúdiu srbochorvátčiny venovali s veľkou láskou. Jeho žiaci už sú a mnohí ešte budú dobrými pracovníkmi na poli zbližovania Slovákov s južnými Slovanmi, v ktorom smere vyoral profesor R. Kovijanić hlbokú brázdu, ktorej stopy v našom živote nezaniknú.”

Po dlhšom objasnení Kovijanićovej vedeckej a kultúrnej práce na Slovensku autor článku ďalej uvádza: “Počiatkom budúceho školského roku začne Kovijanić svoju činnosť v Juhoslávii, vo svojej krásnej vlasti.” (podčiarkol N. K.).

Národné noviny, 23. júna 1939. Článok má názov Odchod prof. R. Kovijanića, podpísaný iniciálami A.V. (pravdepodobne Andrej Vrbacký).

5. Práca, Denník Revolučného odborového hnutia, Bratislava 8. februára 1966. O Kovijanićovi pri príležitosti sedemdesiateho výročia narodenia píše Andrej Vrbacký v článku pod názvom Náš priateľ z Čiernej Hory.

6. O Kovijanićových protifašistických náhľadoch Vrbacký hovorí aj v bratislavskom časopise Smena z 20. januára roku 1966 v článku Je jedným z nás: “Nielen, že preštudoval všetky školské archívy na Slovensku, kde pátral po Juhoslovanoch, ktorí tu študovali, ale sa aktívne zapájal aj do nášho každodenného života. Bojoval proti rozbitiu republiky, prihlásil sa ako dobrovoľník…” (podčiarkol N. K.).

Kovijanić spomína na ťažké predvojnové dni: “Bolo to obdobie rozkladu Česka a Slovenska, ku ktorému prišlo za tragických okolností fašistickej intervencie. Nechcel som už ďalej zostať v Bratislave a byť svedkom nešťastia krajiny, ktorú som tak mal rád, i keď mi ponúkli katedru profesora na univerzite v Bratislave.” Borislav Vojvodić, Stretnutia – Priznanje posle tri decenije, Borba, Belehrad 19. marca 1969, str. 13.

Kovijanić sa na sklonku svojho života, ako aj mnohí iní naši spisovatelia a filozofi, napr. Branislav Petronijević, začali intenzívnejšie vyjadrovať v básnickej forme. Básne uverejňoval v Kotorskej sekcii Spolku historikov Čiernej Hory a boli vytlačené ako mimoriadne výtlačky. Tak roku 1970 uverejnil dve básne. V básni Prčanj, venovanej Don Nikovi Lukovićovi, ospevuje krásy jadranského pobrežia a “juhoslávsku” jednotu. Obklopený rajskou prírodou, zjavuje sa aj náš velikán Njegoš: ,,Na sunčanoj obali pučine,/ Gdje je Njegoš, kad dozvoli vr’jeme, / Skido s pleći svoje teško breme/ (Ne i zamor svoje veličine)…” V tom istom čísle Kotorskej sekcie uverejnil aj báseň Savina, ktorú venoval Petrovi D. Šerovićovi. V nej oslávil mesto Savina a jej kláštor zasvätený Nemanjićovcom: “…Iznad mora maslinova gora, / U njoj crkva mala na kamenu, / Posvećena Savinu imenu, / Pamti sina Nemanjina dvora…”

Neskôr, v rokoch 1973 a 1980, uverejnil nasledovné básne: Bijela na moru, Aratu iz Soleje, Pod jablanom kotorske rive, Kotorska jesenja kiša a Jadranovi vali. A roku 1985 ako deväťdesiatročný uverejnil Pjesme ushitne, ktoré sú výberom z plánovanej, ale neuverejnenej zbierky básní. Vytlačené boli nasledovné básne: Boka, Baošićka ( Paska Ivanović i Pjer Loti), Konavljanka, Proljeće na Ribnici, Čežnja za zavičajem, K suncu a Moja poezija. Kovijanić tieto básne podpisoval ako R. K. Moračanin.

Všetky Kovijanićove básne oslovujú prírodu, slnko, historické chvíle a napísané sú v metafyzickom tóne. Písal aj autopoetické verše, tak napr. v básni Moja poezija píše: “Čedo vedro jednog poznog sana,… / Čistog srca, suza zore blista, / Blisna rosa planinskoga lista, / Zlatna žica sunčanoga prela;”

7. Životopis, druhý zošit, str. 90.

SERBIA FASHION WEEK – HIMNA LEPOTI

Internacionalni festival mode i dizajna / Nacionalna nedelja mode – “Serbia Fashion Week”, uz učešće poznatih svetskih i domaćih modnih dizajnera i primenjenih umetnika održava se već nekoliko godina u Kongresnom centru Novosadskog sajma. Na ovoj prestižnoj kulturnoj manifestaciji učestovuje više od 50 dizajnera iz zemlje i inostranstva, a pored modnih revija održavaju se i različite kulturne manifestacije, muzički programi, besplatni edukativni seminari, i poslovni susreti. Novi Sad je tako postao centar modnog dešavanja u kome se okupljaju najpoznatiji svetski i domaći dizajneri da predstave svoje najbolje kolekcije.

Treća po redu Srpska modna nedelja počela je u znaku avangarde. Dizajneri koji su učestvovali su: Jelena i Svetlana Proković, Danijela Biškup, Džordž Stajler, Srđan Janković, Jasmina Mina Sanader, Nevena Kragić, Nataša Kekanović, Stevan Božanović, Nikita Denmark, Budislava Keković i mnogi drugi. Ovu reviju je pratila živa svirka benda “Sajgon ekspres”.

Potom je održano pet izuzetnih večeri na kojima su modni kreatori uz pomoć manakenki i manekena predstavili svoje čudesne i čudnovate kolekcije. Posebno ću pomenuti: Mariju Šabić, Boška Jakovljevića i Danijelu Božić.

”Marija Šabić je prikazala glamur, decentni seksipil i eleganciju. Duge, lepršave haljine koje prate liniju ženskog tela, nizale su se pistom i publiku ostavile bez daha. Ovu reviju, posvećenu jakoj i borbenoj ženi, otvorila je misica, Marija Ćetković.

Boško Jakovljević je predstavio mušku kolekciju u kojoj je kombinovao urbani stil i klasiku. Videli smo muška odela jarkih boja i zanimljivih dezena. Jakovljević je inspiraciju tražio na putovanjima, a kreacije su nastale tako što je razmišljao o tome šta bi on sam voleo da oblači. Specijalni gost na reviji bila je pevačica Tijana Dapčević.

Danijela Božić je nakon završetka prestižne italijanske akademije za stilizovanje i dizajn ”Accademia Del Lusso” izgradila veoma jasan stav prema modi. Ženstvenost, sofisticiranost, gracioznost, i elegancija su reči koje jasno opisuju Danijelu koja svaki komad čini unikatnim. Ona stvara takve kreacije tako da svaka žena bude zadovoljno njenim idejama.” Na ovom festivalu mode predstavila je u kolekciju koja je inspirisana idejama srpske srednjovekovne viteške tradicije.

Jedina licencirana ”Nedelja mode u Srbiji” ima za cilj da doprinese razvoju kulture i privrede u našoj zemlji, potencirajući povezivanje domaće modne scene (industrije) sa prepoznatljivim tržištima u Evropi i vodećim centrima mode u svetu. Serbia Fashion Week se održava dva puta godišnje, u aprilu i oktobru svake godine, u trajanju od sedam dana, a ova manifestacija postavila je Novi Sad i Srbiju na mapu svetskih kulturnih centara.

Ova svojevrsna himna lepoti je definitivan dokaz da će, kako reče Dostojevski ”lepota spasiti svet”. Jer kako sejemo tako ćemo i žnjeti. Današnji mediji promovišu uglavnom estetiku ružnog kroz skandal, trač i podilaženje površnim čovekovim osećanjima koja se vrhune u senzacionalizmu. Nedelja srpske mode je pokazala da ideja Lepog, iskazana kroz lepu odeću, koju nose lepi manekeni, obogaćena lepom muzikom, a koju gledaju i slušaju lepi ljudi i te kako može da pomogne čoveku da bude srećniji. A to je najbolji način da se širenjem dobrih vibracija doprinese boljim odnosima među ljudima sada i ovde. I to u njegovom stvarnom svetu, a ne u tamo nekoj virtuelnoj realnosti. Da bi se stiglo u taj svet potrebno je napraviti samo mali iskorak iz svakodnevne užljebljenosti i krenuti putem koji je teži, ali i neuporedivo lepši od ovog našeg malo-građanskog.

ORIGINAL GERMAN DOCUMENTS RELATED TO WAR CRIMES IN INDEPENDENT STATE OF CROATIA REVEALED BY ARCHIVISTS OF THE ARCHIVES OF VOJVODINA (1941 – 1942)

One of the archival fonds kept in the Archives of Vojvodina recently raised huge public attention in Serbia. Thе fonds is F.562 or personal fonds of Slavko Odić (1915–2006). Actually, it is one dossier of that fonds in particular that received close attention. It is the dossier with archival signature F.562.3.1.1.2. While these numbers do not mean much to someone not affiliated with the archival science, it might be expected that those interested in the topic of war crimes in ISC will certainly very well remember the said signature.

Slavko Odić, born in Bihać, Bosnia and Herzegovina, was member of Partisan movement, awarded by Commemorative Medal of the Partisans of 1941. After the war, Odić, a reserve colonel, worked in the ministries of internal and external affairs and in diplomacy as the consul general in Toronto. At the same time, Odić wrote several notable historiographical books, focused mainly, but not exclusively, on subjects related to the activities of secret services in occupied Yugoslavia. His interest in secret services might be explained by the fact that during a part of his military career he was a member of the Department for People’s Protection or OZNA, the Yugoslavian intelligence agency at the time. With the background and status of a member of Yugoslavian communist elite, Odić gained access to an archive unavailable to general public.

Not long after Odić’s death, seven boxes of his personal archive found their way to the Archives of Vojvodina. Due to limited staff and resources, the archive was not arranged and processed immediately. But after one archivist had started working on it, he became amazed – archive contained a lot of interesting and valuable documents. Some of them were even originals created by the occupation authorities, among which was the dossier later marked by the archival signature F.562.3.1.1.2.

This dossier consisted of huge quantity of documents – more than 600 sheets of paper. It was titled in Serbian “Ustashe Atrocities in ISC”. By closer examination, the archivist determined that almost all of the documents in the dossier were in fact in German, dated 1941/1942: they were either made by German intelligence institutions in Croatia and Serbia, or by Serbian collaborationist government departments, mainly Commission for refugees. Some of the documents were letters or reports of individuals, prominent citizens or commanders of paramilitary units, which were translated into German. In addition to that, there were 63 photographs of inmates of ISC death camps and victims of the first massacre of Serbs in ISC, committed in the village of Gudovac near Bjelovar in April 1941. All photographs, along with brief descriptions, were attached to the paper sheets with memo and sign of the head of the Nazi security police in Serbia (Befehlshaber der Sicherheitspolizei und des Sicherheitsdienstes in Belgrad, abbr. BdS). Since there were a lot of documents with sign of or directed to BdS, the archivists assumed that the dossier was perhaps made by the institution of BdS, who might had been interested in what was happening in ISC for intelligence reasons. However, further proofs for that assumption need yet to be provided.

After the potential significance of the dossier was realized, the Archives of Vojvodina immediately applied for a grant from the Ministry of Culture. Granted funds will be used for publication of the dossier, which will be translated into Serbian. Apart from general introduction, the book will also contain articles about the documents in the dossier, written by prominent experts in the field of war crimes committed in the occupied Yugoslavia. The original documents in digital form will also be attached to the book. Regarding culture of remembrance, publication of this dossier will be of great importance for several reasons: it has already been mentioned it contains huge number of original documents made by occupation authorities and secret services; those documents are related to the same subject – atrocities in ISC; it is most likely that the majority of those documents have not been published previously, have been unknown or incomplete.

The dossier is currently unavailable to the public, in order to avoid the risk of potential damage of its valuable documents. However, digital copy has already been made and it can be browsed on the Archives’ premises. The Archives’ staff calls interested public to show patience, while complete dossier with all attachments is being published. Until then, if you have any questions related to this matter, please contact us via official email of the Archives of Vojvodina.

ЗЛАТНО ДОБА ИЛИ КАКОФОНИЈА Архивска конференција ”Архиви и изазови XXI века”

У контексту перманентних и динамичних промена којима данас присуствујемо, а које се рефлектују низом друштвених, политичких и културних вишедимензионалних манифестација, поставља се комплексно питање која је улога Архива у савременом свету? Да ли архиве треба перципирати у оквиру уврежене парадигме, односно клишеа, као неког облика статичних и пасивних установа у којима се чува, селектује и уређује архивска грађа, што је доминантна перцепција шире јавности, или из једне сасвим другачије перспективе, која подразумева далеко шири фундус њиховог концепцијског значења.

Архиви као институције, представљају установе у којима се чувају историјски извори, који представљају писана сведочанства везана за колективну меморију једне друштвене групе, нације, правних и привредних субјеката, као и појединаца; односно неку форму тела јавне власти – које негује и чува комплетну писану меморију друштва. Оваква формулација се у оквиру одређених теоријских расправа међу архивистима и културолозима, као и теоретичарима друштвених промена, означава генеративним термином – „Тотални архив“. У том контексту, улога архива као јавних установа у XXI веку, мора се посматрати из знатно шире перспективе. Сагледавање комплексне проблематике везане за будућу улогу Архива у савременом друштвеном контексту, свакако представља најактуелније и круцијално питање које се данас поставља и о којем се расправља у контексту савремених друштвених и културних теорија. Сведоци смо интердисциплинарне расправе на глобалном нивоу о овим сложеним питањима, односно о савременим изазовима – Која је сврха Архива као културних субјеката у будућности?

Ипак, упркос претходно наведеном, архиви данас чињенично представљају установе у којима се чува грађа која, изузев истраживачима, научницима државним установама служи и појединцима. Према томе, архиви заправо представљају субјекте отворене за ширу јавност и различите потребе индивидуа које се односе на њихове социјалне и личне потребе, како у контексту уређивања правних и имовинских, тако и у оквиру грађанских питања.

Документи, односно архивска грађа која се чува у архивима, представља неку врсту хронолошки и тематски конципираног културолошког слоја писаних извора, који се у метафоричном смислу може посматрати и као нека форма геолошког слоја развоја једног друштва у свим његовим сегментима.

Уколико поједноставимо: историјски развој протоархива и архива као установа, можемо грубо одредити три периода у њиховом развоју: Први који називамо ризничним, у којем су писани извори, односно архивска грађа чувани у храмовима. Други у којем се архивска грађа чувала у оквиру институција унутар управних система. И на крају, трећи период подразумева чување архивске грађе у оквирима специјализираних, тј. наменских установа, са различитим степенима самосталности, односно, у депоима савремених архива, какви постоје и данас.

Савремени развој информационих технологија и информатичких система чији је развој практично немогуће пратити, свакако оставља консеквенце и на савремену позицију архива и то не само у контексту дигитализације постојеће старије архивске грађе, већ и у оквирима питања њиховог деловања у контексту мапирања савремених електронских и информационих извора на интернету – у форми бележења у оквирима онога што теоретичари називају “археологијом медија, тј. нових извора”. У том смислу, савремена писана електронска продукција, која се налази у немерљивом габариту на интернету, свакако представља и мора представљати нови изазов за архивску струку у њеном концепцијском значењу. Дакле, у том правцу, можемо говорити о четвртој етапи у развоју архива чије се рефлексије уочавају у последње две деценије. И коју можемо назвати електронском.

Уколико пођемо од чињенице да су библиотеке старог истока и античког света представљале неку форму примордијалних протоархива; у којима су сачувани извори који данас представљају круцијална сведочанства за проучавање дипломатских преписки и културе древних политичких ентитета и култура; видећемо да историјат чувања архивске грађе сеже у дубоку прошлост. Владари Блиског и Далеког истока, имали су сопствене архиве, практично од успостављања првих политичких ентитета. Грађа, тј. документи су у Међуречју и на простору ”Плодног полумесеца” били писани на глиненим плочицама, првим системима писања. Када је реч о овим првим примордијалним архивима, највише извора који су сачувани, били су исписани различитим формама клинастог писма – о чему сведоче артефакти са археолошких налазишта. Најрепрезентативнији пример у том смислу, представљају документи из чувеног архива древног града Мари, који је егзистирао на подручју Месопотамије у старовавилонском периоду и који је свој процват доживео у првој половини трећег миленијума п.н.е Овај протоархив, односно владарски архив, имао је државни карактер који је био карактеристичан за оновремене политичке субјекте. Као такав, састојао се од до сада откривених 20.000 плочица, тј. појединачних докумената. Такође, као пример, можемо поменути и чувени архив Амарне у Старом Египту, који је настао током владавине фараона Аменофиса IV (1372 – 1352. пре Христа). У њему је до сада пронађено преко 1.888 докумената. Архив древног града Угарита, данашње Рас Шамре у Сирији, феничанског града-државе, такође се може перципирати као претеча данашњих архива.

Осим поменутих краљевских, односно државних архива, треба указати и на неке форме привредних архива који су откривени – попут оног у древном Нипуру чији остаци леже у јужном делу Месопотамије, а који је иначе међу истраживачима познат као једна од најстаријих банака на свету. Пронађени артефакти у њему, сведоче о чињеници да се заправо радило о архиву којим су управљали Мураси, пословни људи Нововавилонског царства у петом веку п.н.е.

За разлику од Старог истока и Египта, примордијални архиви се у античком свету, односно конкретно у Старој Грчкој јављају доста касно, тј. у IV веку п.н.е. где најрепрезентативнији пример представља нека врста државног архива који се налазио у Метроону – храму богиње Кибеле, у Атинском полису.

Треба поменути да поједини научници, попут Доната Тамбл-а износе хипотезе како постоји архиви и архивски интерес и пре почетака писмености. Занимљиво је да Донат Тамбл, као прве записе види људске геноме (ДНК). Колико год ова хипотеза деловала ексцентрично и са научног аспекта проблематично, свакако је интересантна и смела.

Новије теорије расправљају о усменом предању и наративима као специфичној врсти архивске грађе. Док се у западној хемисфери у том контексту акценат ставља на наративе грађана, односно на сведочанства тзв. оралне историје, насупрот томе, у државама афричког континента, фокус је на древним усменим предањима, будући да она за предколонијално и колонијално раздобље заправо представљају једини историјски извор.

Од овог почетка спецификуми чувања архивске грађе до данас су прошли кроз различите стадијуме и турбулентне процесе, те се у том смислу поставља и питање која је будућност и улога архива. Те како ће се његова функција као јавне установе прилагодити глобалним тенденцијама информационог друштва – када број писаних извора поприма хиперболичне габарите у контексту неке форме хиперпродукције новонасталих писаних извора.

Архив, као институција у том смислу, изузев својих етаблираних садржаја, мора рачунати и на новонасталу електронску грађу, где ће целокупни интернет свет представљати нову специфичну врсту хиперфонда који је несамерљи и неизрецив.

Да ли на овај начин улазимо у Златно доба речи или бесмислену хиперпродукцију докумената, која води у какофонију, још нам није потпуно јасно, али је свакако инспиративно, како за нас тако и за оне који ће доћи после нас. А који ће можда створити неке нове борхесовске библиотеке и архиве од наших папирнатих веровања и надања. И у њима ”гримизмни хексагон”. Собу у којој ће стајати велики архивар са регистром свих регистара.

Нови Сад, 9. април 2019.

Говор поводом промоције књиге Дагласа Долда, Авантура на Балкану 1915

Поштована секретарко за културу, госпођице Милошевић, поштоавни покрајински секретари, Ваша екселенцијо, господине Скат, драги гости из Амбасаде САД, поштовани директори установа, драге колеге, даме и господо…

Господине амбасадоре хвала Вам што сте данас са нама и што сте прихватили нашу молбу и учинили нам част, да и Ви говорите о књизи у издању Архива Војводине, ратним успоменама Дагласа Долда, Авантура на Балкану 1915, која је јединствено сведочанство о хуманости, одговорности, братској помоћи и коначној победи Добра над силама Таме, које су захватиле цео тадашњи свет, у до тада највећем рату у историји.

Дозволите ми на почетку, само кратко подсећање.

Архиви у Републици Србији су ове, 2018, обележавајући сто година од завршетка Првог светског рата, представили стручној и широј јавности неколико тематских изложби документа која они чувају и стручно одржавају, а која откривају велико поштовање и дивљење које су Американци осећали према српском народу и која сведоче не само о искреној наклоност два народа, већ о томе да су корени пријатељства и међусобног разумевања Србије и САД веома дубоки.

Високи државни званичници и интелектуални кругови САД-а су 1918, говорили да је српски народ 1389. године на Kосову, бранећи своју државу и слободу, бранио и Европу, а да су у Првом светском рату и Србија и САД, у до тада највећем рату у историји човечанства бранили цивилизацију. Тај историјски морални капитал, обавезује све нас и данас, сто година касније.

Желим да подсетим да се 28. јула 1918. у част Српског дана изнад Беле куће развила српска застава, што је било први пут, да се застава друге земље завијори изнад дома председника САД.

Роберт Лесинг, министар спољних послова Америке, је 1918, овако говорио у Конгресу: „Када се буде писала историја овога рата, најславнији одељак те историје носиће назив: Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке, и такво пожртвовање и истрајност не могу проћи незапажено – они се морају наградити …”

Желим да подсетим и на, широј јавности, мало познат догађај у нашој заједничкој историји, а јединствен у дипломатској пракси. Наиме, 13 година пре него што су успостављени дипломатски односи између Србије и САД-а, Луј Чепкеј, генерални конзул САД-а у Букурешту, давне, 1868. године, поверио је српском заступнику у Букурешту Константину (Kости) Магазиновићу, Србину из Руме, да он, у његовом одсуству, обавља послове америчког конзулата и заступа америчке интересе у овом делу Европе.

Бројна документа која се чувају у Архиву Србије и архивима у Србији, белодано сведоче о хуманитарним мисијама и медицинским експедицијама које су већ на самом почетку рата биле упућиване у Србију. Осим тога, архивска грађа сведочи о пријатељству, сарадњи и савезништву између Србије и Сједињених Држава, које се изграђивало кроз разне видове дипломатских, трговинских и културних веза, али и остваривању заједничких историјских циљева у Првом светском рату. Мисија Америчког црвеног крста са др Едвардом Рајаном на челу, упућена је у Србију убрзо по избијању рата, о чему сведочи оригинално писмо Михајла Пупина, српског генералног конзула у Њујорку, упућено српској Влади 8. септембра 1914. године. Копија овог писма ће се од ове године чувати у Националном архиву у Њујорку, захваљујући сарадњи Архива Србије и Амбасаде САД-а у Републици Србији.

Дајући свој допринос националном обележавању стогодишњице од завршетка Првог светског рата, Архив Војводине се определио да публикује архивску грађу из своје збирке, у форми монографског, српско-енглеског издања, које данас представљамо, а из којег је спонтано проистекла и истоимена тематска изложба архивских докумената, која су такође пред нама. За настанак једне књиге, увек су заслужни људи, не појединац, а њихова интеракција током рада на њој, увек допринесе да је јединствена. У том смислу, захваљујем Љиљани Дожић, која је приредила грађу за публиковање и Ивани Саундерсон Ђокић, преводиоцу грађе на српски језик; затим Драгани Катић, Александру Бурсаћу, Александру Димитријевићу, који су превели остале текстове и легенде на енглески језик; Татјани Цавнић, која је графички и ликовно обликовала књигу; Ивани Гојковић лекторки; Дарку Вуковићу који је потписао дизајн корица, и Весни Башић, уреднику ове књиге, која је све ове сегменте и послове уцелинила.

Kњига је посвећена хуманитарној улози једне од бројних америчких медицинских и хуманитарних мисија у Србији током Првог светског рата. На позив већ тада угледног и славног професора и научника, Србина из Идвора, Михајла Пупина, јавила су се двадесет и четири америчка студента углавном са Kолумбија универзитета да би кренули у рат, али не да ратују, већ да помажу, негују и лече. Вођени жељом да помогну српском народу у борби са епидемијама, глађу и ратним ужасима, ризикујући добровољно своје животе, доказали су да борба за идеале хуманости и правде има виши, универзални смисао. Један од њих био је и Даглас Долд, аутор књиге, која сведочи о вечитој човековој тежњи за Добром и бољитком.

Тек минули век којим се у једном сегменту бави и ова књига, обележила су два светска рата, током којих су владали јаки савезнички односи Србије и САД-а, али и два различита друштвена уређења, друштвене и шире социјалне разлике. Ипак, односи две земље били су обогаћени најважнијим и најтрајнијим, људским везама, између Американаца и Срба. Трагедију 20. века, надвисили су својим научним делима, српски великани, који су задужили цео свет, Никола Тесла и Михајло Пупин, али и Американци који су добровољно полагали испит хуманости, и положили га.

На крају, да истакнем. Овај издавачки и изложбени подухват има и васпитно-образовни карактер, јер ће доприносити новом, промењеном односу шире заједнице према књизи и архивској грађи као културном добру и спознаји, о важности заштите. Захваљујући раду на документима и посредством докумената, предузимају се целовитија, и поуздана изучавања прошлости. Архиви спречавају заборав. Откривањем и објављивањем живог и убедљивог говора докумената, дајемо допринос у подстицању и ширењу свести, о значају и важности архивских докумената, као веродостојних историјских извора, који „сведоче о нашој, људској истини“, како је увек наглашавао наш нобеловац, Иво Андрић.

Херстова светлост света

Велика снага, и при томе велики напор, су потребни да се не подлегне искушењима световног света, искушењима која успављују чула и ум. Онима којима су богиње уметности водиље могу да рачунају на благодат да ће препознати ЛЕПОТУ тамо где је она зарасла у коприву, а само одабране можемо видети као победнике над пролазношћу света, јер они лепоту и љубав виде посвуда. Лепота и љубав су у њима и они сами су ЉУБАВ. Tакво стање је ретка привилегија у коме се мало ко од нас налази.

Један од оних људи који се винуо преко хоризонта очекивања јесте чудесни британски уметник Дејмијан Херст, који нам је помогао да уз помоћ религије, љубави, уметности и науке у мраку проналазимо пут. Херст од уметности прави нову религију којом попуњава егзистенцијалну празнину у нама. Различитост и шок су његове методе уз помоћ којих производи страх и дрхтање, али нас тако и разбуђује. Многи међу нама ће се уплашити, али ће многи и кренути за њим, верујући да Херстова уметност води у светлост света.

Слутим да је управо у тој интеракцији страха, збуњености, вере и наде управо она снага која Херстовој уметности даје spiritus movens.

ELITIZÁCIA MÁS

„Jeden je mi za desať tisíc, ak je najlepší.“
Hérakleitos

V dnešnej dobe, keď sa človek viac ako kedykoľvek v minulosti zapája do spoločenských organizácií (politických strán, nevládnych združení, fanúškovských skupín…), svojou nadrozmernosťou, masovosťou a neúčinnosťou podobných dynosaurom, uvažovanie o masovej spoločnosti a masovom človekovi nie je zbytočné, dokonca je to vo veľkej miere nevyhnutné. Masifikácia spoločnosti je proces, ktorý po Francúzskej buržoáznej revolúcii zasiahol ekonomiku, vedu, kultúru, politiku a vplýval tým na kvalitatívne zlepšenie človekových schopností, ale ich kvantitatívne zredukoval. Veľkému počtu ľudí sa zdostupnili práva na poznatky, ktoré dovtedy boli vyhradené len pre vyvolených, resp. pre elitu. Vtedy sa začal formovať názor, že masa vie veľa, dokonca že vie všetko. Inými slovami že všetci všetko vedia.

Erich Fromm napísal, že sa ukázalo, že na kumulovanie poznatkov nie je potrebné mať vlastnú mienku, ale stačí pseudonázor a uvádza k tomu presvedčivý príklad. Keď sa, napríklad, priemerného čitateľa novín opýtate, čo si myslí o určitom polickom probléme, on vám ako svoj názor prednesie viac-menej presnú správu, ktorú prečítal v novinách a pritom je úplne presvedčený, že je to jeho vlastná mienka (Útek od slobody). Ten proces, v ktorom si každý o sebe myslí, že je mysliteľom, môžeme nazvať elitizmom más. Zelitnením sa masa nestala vedomejšia svojich kreatívnych schopností a zručností, ale len to vedomie o sebe a o svete, po ktoré sa nedostali vlastným uvažovaním, vyzdvihli na vyššiu úroveň – ktorá nie je kvalitatívne nová. Človekovi sa otvorili všetky horizonty, ale on nevynaložil úsilie, aby sa im priblížil, ale aj naďalej zostal v poli nevyužitých možností.

Masa veľmi ľahko podľahne afektom. Submisívnosť silnie spolu s pocitom sily, nepremožiteľnosti a moci, ktorá priamoúmerne rastie s fyzickou veľkosťou masy.

Rozšírený je názor, že široké národné masy predstavujú silu, ktorá mení a vytvára dejiny, ale či je to naozaj tak? V obdobiach keď nie sú výrazné spoločenské nepokoje, od masy sa očakáva, že sa bude správať ako masa. Teda že bude inertná a že bude mať nižšie požiadavky. Ak sa takýto stav podarí zachovať a ak sa jestvujúci stav podarí zobrazovať či prezentovať ako jedine správny, masa sa veľmi dlho môže držať v pokore. V takýchto obdobiach masa nevlastní žiadnu mocu. Sila jej pôsobenia v takých obdobiach má nízke nároky a zameriava sa na bežný život.

Oproti tomu v obdobiach výrazných spoločenských konfliktov a zmien, (ktorých je v našich dejinách veľa) masy dvojakým spôsobom si privlastňujú moc. Po prvé prostredníctvom masovo-spontánnej živelnej vzbury, v ktorej nepôsobí vedúca organizovaná spoločenská skupina. V takom prípade masy majú moc, ktorá trvá len kým trvá vzbura, revolúcia, hlasovanie na volebných miestach. Akonáhle sa tieto procesy ukončia, zaniká aj moc, ktorú jednotlivci v mase cítia, že majú. Druhý spôsob je, aby masy viedla organizovaná spoločenská skupina. V takom prípade masa má moc, ale jej táto neustále uniká, pretože po ukončení konfliktov a príchode na moc, skutočnú moc preberá tá organizovaná skupina, ktorá masu viedla. Rovnosť, ktorá jestvovala v priebehu boja, vyčerpáva sa jej zánikom, v dôsledku upevnenia oligarchických štruktúr, ktoré spoločne vytvorili železný zákon oligarchie Roberta Michelsa.

Masy nemôžu mať moc. Nebudú ju mať, až kým nepochopia, že obsah politickej moci nepozostáva z vydobíjania politickej moci, ktorá sa vždy prejavuje ako vládnutie, dokonca ako násilie nad jednotlivcom. Moc je vždy zmocnenie sa niekoho bez ohľadu či je to menšina alebo väčšina, to znamená, že vždy niekto nad niekým vládne a výdy je niekto, kto nemá moc. Keď súčasný masový človek začne vydobíjať moc s úmyslom, že ju použije, nie na a vladnutie nad inými, ale na úplne iné ciele ako je budovanie chrámu v sebe, k poznaniu a rozvíjaniu vlastných potlačených možností, vtedy už nebude človekom masy alebo masovým človekom, ale skutočným individuuom, ktoré istými krokmi zamierilo Heideggerovou „poľnou cestou“ k Svetlu.