(Есеј о књизи: Милан Ковачевић: ”ИМИТАЦИЈЕ”, Приредио Небојша Кузмановић, ”Источник” – ”Кровови”, Нови Сад / Сремски Карловци, 1988; Објављено у књизи: Јово Радош, ”Читање и контемплација”, Књижевни клуб “Дис” – ”Сунчаник” – ”Атом маркетинг”, Бачка Паланка 2001, стр. 16-18)
АУТОР: Јово Радош
Како је философ углавном „туђинац у свом времену“ (Ф. Ниче), њему је у опирању актуалним и владајућим предрасудама неопходна својеврсна самозаштита и нужна самоодбрана. Слабашан и немоћан (јер му ништа није дато, а све му је задато), он спада у једну од оних врста које су изложене неповољним ћудима околине и убрзаном изумирању. Осим, наравно, у случајевима благовремене промене вокације и његовог преображаја у „дворску будалу, лукавог интриганта, саветодавца, или, високог чиновника, чувара визија и идеја суверене воље“ (Б. Павловић). Ипак, да би, колико толико, сачувао своју независну позицију, философ, најчешће, као средство самоодбране, користи иронију (eironeia), или, пак, служи ставом слободног мислиоца прерушеног у лудака. Ова последња улога се, изгледа, показала најприкладнијом, јер се, од времена када је Талес занесено посматрајући звезде пао у јарак, философ и лудак често доводе у синонимну везу.
Тако Милан Ковачевић (1938-1988), у својој постхумно објављеној књизи „Имитације“ (приређивач Небојша Кузмановић), градећи однос према свету и друштву кроз изражен субјективитет и противљење свакој униформности („сваки човек има свој нос“), обилно се користи не само иронијом, алузијом, пародијом, или загонетним и вишесмисленим говором „сулудог философа“, већ своје казивање, чак, камуфлира и рухом поетске фантастике. Та индиректност и вишеслојност израза јесу за њега најпримеренији пут да се онај „који сумња у све“, и који као пас „лаје на све и сваког“, растерети и ослободи својих „тешких мисли“, и да кроз релативизацију сваког смисла потражи скривени и неухватљиви смисао света.
За разлику од дела „Преображаји праксе“ (1985), у коме је изложен покушај једне онтологије друштвеног бића, утемељене на претпоставкама Сартрове философске анропологије, и „Онтолошког триптиха“ (објављен постхумно 1991), где се експлицира радикална критика романтичарског приступа српској историји („херменеутика групне праксе“), књигу „Имитације“ чини неколико разнородних и (у строго жанровском смислу) некохерентних темата: уз носеће философске текстове „Записи сулудог философа“ и „Монолог с буретом, кафом и водом“, унети су и „Арес и Диомед“ (проза) „Бановић Страхиња“ (драма) и песма-пародија „Самокритичко остварење“. Међутим, неке заједничке карактеристике свих ових литерарнофилософских творевина ипак постоје. Оне су садржане у ауторовом личном и особеном доживљају стварности и наглашеним тескобама и парадоксима индивидуалног поимања живота. У свима њима, такође, обитава чар енигматике и скривених замки духа, насталих из егзистенцијалне пуноће властитог искуства и надискуства. То је ход између фантазије, философске спекулације и праксе живота, где се субјективним методом покушава да утврди истина света у људском постојању и кроз људско постојање.
У оним деловима књиге у којима доминирају философско проблематизовање стварности и тајанствена игра философске нарације, најпре пада у очи Ковачевићево избегавање традиционалних методолошких концепција, по којима се око неке централне идеје водиље гради логичка сазнајна и мисаона целина. Будући да се своје Ја стално мучи са мноштвом питања која га опседају, у њему се, временом, акумулира и оправдана негативност у односу на стање постојеће. Наслућивање апокалиптичности света („пропадање је неминовност“) и учвршћивање свести о немогућности појединца да се супротстави „беди и нискости нашег времена“, само по себи, доводи у сумње све велике идеје и референце: Истину, Правду, Слободу, Добро, Културу, Напредак… („ја највише сумњам у оно што верује већина“). Истовремено, из чињенице „да људска врста врви од изузетака“, Ковачевић изводи закључак да се треба чувати било каквих генерализација и општих истина. Све око нас јесу само иднивидуална сведочанства, а не и потпуни одговори. Суочавајући се са апсурдима стварности појединац упознаје „и мудрости и глупости и лудости“. А парадокси живота уједно су и његови смислени изрази. Као што код С. Кјеркегора „само онај који у тескоби стрепи мир налази“, тако код Ковачевића привезаност философа „ланцем за земљу“ буди и активира његове скривене потенције („кратковидост шири видик, а слепило гони прсте на интезивно истраживање“). Али, како је остварење неке хармоничне и складне целине врло тешко (и можда неизводљиво), једини излаз је у предоченој „збрдаздолној философији“, помоћу које је ипак могућно „ишчепркати понеки пикавац“.
Код Ковачевића је, дакле, стално присутно мешање обезвређујуће негације са скривеном позитивношћу. Из прерушеног говора лудости, избија запретена мудрост, која би се разумела подразумева усамљеног скептика као евиденцију.
У ироничној и гротескној сценској игри „Бановић Страхиња“ (помињемо је посебно због вечне непреболне теме Косова), дата је упечатљива слика једног препознатљивог времена разореног моралног закона, људске немарности и равнодушности, где су све вредности претумбане, погажене и заборављене (онако „као што смо Косово заборавили“). У таквом времену, поред осталог, постало је сасвим нормално да је „ђогат бољи од бана“ и да „службу служи бољи у горега“.
И како да се (осим са подсмехом и поругом) постави философ у сусрету са таквим апсурдима? А можда и нису апрурди. Можда је све то нормално, а једино је философ луд.
Dr Nebojša Kuzmanović 