May 30, 2019 – Dr Nebojša Kuzmanović

SERBIA FASHION WEEK – HIMNA LEPOTI

Internacionalni festival mode i dizajna / Nacionalna nedelja mode – “Serbia Fashion Week”, uz učešće poznatih svetskih i domaćih modnih dizajnera i primenjenih umetnika održava se već nekoliko godina u Kongresnom centru Novosadskog sajma. Na ovoj prestižnoj kulturnoj manifestaciji učestovuje više od 50 dizajnera iz zemlje i inostranstva, a pored modnih revija održavaju se i različite kulturne manifestacije, muzički programi, besplatni edukativni seminari, i poslovni susreti. Novi Sad je tako postao centar modnog dešavanja u kome se okupljaju najpoznatiji svetski i domaći dizajneri da predstave svoje najbolje kolekcije.

Treća po redu Srpska modna nedelja počela je u znaku avangarde. Dizajneri koji su učestvovali su: Jelena i Svetlana Proković, Danijela Biškup, Džordž Stajler, Srđan Janković, Jasmina Mina Sanader, Nevena Kragić, Nataša Kekanović, Stevan Božanović, Nikita Denmark, Budislava Keković i mnogi drugi. Ovu reviju je pratila živa svirka benda “Sajgon ekspres”.

Potom je održano pet izuzetnih večeri na kojima su modni kreatori uz pomoć manakenki i manekena predstavili svoje čudesne i čudnovate kolekcije. Posebno ću pomenuti: Mariju Šabić, Boška Jakovljevića i Danijelu Božić.

”Marija Šabić je prikazala glamur, decentni seksipil i eleganciju. Duge, lepršave haljine koje prate liniju ženskog tela, nizale su se pistom i publiku ostavile bez daha. Ovu reviju, posvećenu jakoj i borbenoj ženi, otvorila je misica, Marija Ćetković.

Boško Jakovljević je predstavio mušku kolekciju u kojoj je kombinovao urbani stil i klasiku. Videli smo muška odela jarkih boja i zanimljivih dezena. Jakovljević je inspiraciju tražio na putovanjima, a kreacije su nastale tako što je razmišljao o tome šta bi on sam voleo da oblači. Specijalni gost na reviji bila je pevačica Tijana Dapčević.

Danijela Božić je nakon završetka prestižne italijanske akademije za stilizovanje i dizajn ”Accademia Del Lusso” izgradila veoma jasan stav prema modi. Ženstvenost, sofisticiranost, gracioznost, i elegancija su reči koje jasno opisuju Danijelu koja svaki komad čini unikatnim. Ona stvara takve kreacije tako da svaka žena bude zadovoljno njenim idejama.” Na ovom festivalu mode predstavila je u kolekciju koja je inspirisana idejama srpske srednjovekovne viteške tradicije.

Jedina licencirana ”Nedelja mode u Srbiji” ima za cilj da doprinese razvoju kulture i privrede u našoj zemlji, potencirajući povezivanje domaće modne scene (industrije) sa prepoznatljivim tržištima u Evropi i vodećim centrima mode u svetu. Serbia Fashion Week se održava dva puta godišnje, u aprilu i oktobru svake godine, u trajanju od sedam dana, a ova manifestacija postavila je Novi Sad i Srbiju na mapu svetskih kulturnih centara.

Ova svojevrsna himna lepoti je definitivan dokaz da će, kako reče Dostojevski ”lepota spasiti svet”. Jer kako sejemo tako ćemo i žnjeti. Današnji mediji promovišu uglavnom estetiku ružnog kroz skandal, trač i podilaženje površnim čovekovim osećanjima koja se vrhune u senzacionalizmu. Nedelja srpske mode je pokazala da ideja Lepog, iskazana kroz lepu odeću, koju nose lepi manekeni, obogaćena lepom muzikom, a koju gledaju i slušaju lepi ljudi i te kako može da pomogne čoveku da bude srećniji. A to je najbolji način da se širenjem dobrih vibracija doprinese boljim odnosima među ljudima sada i ovde. I to u njegovom stvarnom svetu, a ne u tamo nekoj virtuelnoj realnosti. Da bi se stiglo u taj svet potrebno je napraviti samo mali iskorak iz svakodnevne užljebljenosti i krenuti putem koji je teži, ali i neuporedivo lepši od ovog našeg malo-građanskog.

ORIGINAL GERMAN DOCUMENTS RELATED TO WAR CRIMES IN INDEPENDENT STATE OF CROATIA REVEALED BY ARCHIVISTS OF THE ARCHIVES OF VOJVODINA (1941 – 1942)

One of the archival fonds kept in the Archives of Vojvodina recently raised huge public attention in Serbia. Thе fonds is F.562 or personal fonds of Slavko Odić (1915–2006). Actually, it is one dossier of that fonds in particular that received close attention. It is the dossier with archival signature F.562.3.1.1.2. While these numbers do not mean much to someone not affiliated with the archival science, it might be expected that those interested in the topic of war crimes in ISC will certainly very well remember the said signature.

Slavko Odić, born in Bihać, Bosnia and Herzegovina, was member of Partisan movement, awarded by Commemorative Medal of the Partisans of 1941. After the war, Odić, a reserve colonel, worked in the ministries of internal and external affairs and in diplomacy as the consul general in Toronto. At the same time, Odić wrote several notable historiographical books, focused mainly, but not exclusively, on subjects related to the activities of secret services in occupied Yugoslavia. His interest in secret services might be explained by the fact that during a part of his military career he was a member of the Department for People’s Protection or OZNA, the Yugoslavian intelligence agency at the time. With the background and status of a member of Yugoslavian communist elite, Odić gained access to an archive unavailable to general public.

Not long after Odić’s death, seven boxes of his personal archive found their way to the Archives of Vojvodina. Due to limited staff and resources, the archive was not arranged and processed immediately. But after one archivist had started working on it, he became amazed – archive contained a lot of interesting and valuable documents. Some of them were even originals created by the occupation authorities, among which was the dossier later marked by the archival signature F.562.3.1.1.2.

This dossier consisted of huge quantity of documents – more than 600 sheets of paper. It was titled in Serbian “Ustashe Atrocities in ISC”. By closer examination, the archivist determined that almost all of the documents in the dossier were in fact in German, dated 1941/1942: they were either made by German intelligence institutions in Croatia and Serbia, or by Serbian collaborationist government departments, mainly Commission for refugees. Some of the documents were letters or reports of individuals, prominent citizens or commanders of paramilitary units, which were translated into German. In addition to that, there were 63 photographs of inmates of ISC death camps and victims of the first massacre of Serbs in ISC, committed in the village of Gudovac near Bjelovar in April 1941. All photographs, along with brief descriptions, were attached to the paper sheets with memo and sign of the head of the Nazi security police in Serbia (Befehlshaber der Sicherheitspolizei und des Sicherheitsdienstes in Belgrad, abbr. BdS). Since there were a lot of documents with sign of or directed to BdS, the archivists assumed that the dossier was perhaps made by the institution of BdS, who might had been interested in what was happening in ISC for intelligence reasons. However, further proofs for that assumption need yet to be provided.

After the potential significance of the dossier was realized, the Archives of Vojvodina immediately applied for a grant from the Ministry of Culture. Granted funds will be used for publication of the dossier, which will be translated into Serbian. Apart from general introduction, the book will also contain articles about the documents in the dossier, written by prominent experts in the field of war crimes committed in the occupied Yugoslavia. The original documents in digital form will also be attached to the book. Regarding culture of remembrance, publication of this dossier will be of great importance for several reasons: it has already been mentioned it contains huge number of original documents made by occupation authorities and secret services; those documents are related to the same subject – atrocities in ISC; it is most likely that the majority of those documents have not been published previously, have been unknown or incomplete.

The dossier is currently unavailable to the public, in order to avoid the risk of potential damage of its valuable documents. However, digital copy has already been made and it can be browsed on the Archives’ premises. The Archives’ staff calls interested public to show patience, while complete dossier with all attachments is being published. Until then, if you have any questions related to this matter, please contact us via official email of the Archives of Vojvodina.

ЗЛАТНО ДОБА ИЛИ КАКОФОНИЈА Архивска конференција ”Архиви и изазови XXI века”

У контексту перманентних и динамичних промена којима данас присуствујемо, а које се рефлектују низом друштвених, политичких и културних вишедимензионалних манифестација, поставља се комплексно питање која је улога Архива у савременом свету? Да ли архиве треба перципирати у оквиру уврежене парадигме, односно клишеа, као неког облика статичних и пасивних установа у којима се чува, селектује и уређује архивска грађа, што је доминантна перцепција шире јавности, или из једне сасвим другачије перспективе, која подразумева далеко шири фундус њиховог концепцијског значења.

Архиви као институције, представљају установе у којима се чувају историјски извори, који представљају писана сведочанства везана за колективну меморију једне друштвене групе, нације, правних и привредних субјеката, као и појединаца; односно неку форму тела јавне власти – које негује и чува комплетну писану меморију друштва. Оваква формулација се у оквиру одређених теоријских расправа међу архивистима и културолозима, као и теоретичарима друштвених промена, означава генеративним термином – „Тотални архив“. У том контексту, улога архива као јавних установа у XXI веку, мора се посматрати из знатно шире перспективе. Сагледавање комплексне проблематике везане за будућу улогу Архива у савременом друштвеном контексту, свакако представља најактуелније и круцијално питање које се данас поставља и о којем се расправља у контексту савремених друштвених и културних теорија. Сведоци смо интердисциплинарне расправе на глобалном нивоу о овим сложеним питањима, односно о савременим изазовима – Која је сврха Архива као културних субјеката у будућности?

Ипак, упркос претходно наведеном, архиви данас чињенично представљају установе у којима се чува грађа која, изузев истраживачима, научницима државним установама служи и појединцима. Према томе, архиви заправо представљају субјекте отворене за ширу јавност и различите потребе индивидуа које се односе на њихове социјалне и личне потребе, како у контексту уређивања правних и имовинских, тако и у оквиру грађанских питања.

Документи, односно архивска грађа која се чува у архивима, представља неку врсту хронолошки и тематски конципираног културолошког слоја писаних извора, који се у метафоричном смислу може посматрати и као нека форма геолошког слоја развоја једног друштва у свим његовим сегментима.

Уколико поједноставимо: историјски развој протоархива и архива као установа, можемо грубо одредити три периода у њиховом развоју: Први који називамо ризничним, у којем су писани извори, односно архивска грађа чувани у храмовима. Други у којем се архивска грађа чувала у оквиру институција унутар управних система. И на крају, трећи период подразумева чување архивске грађе у оквирима специјализираних, тј. наменских установа, са различитим степенима самосталности, односно, у депоима савремених архива, какви постоје и данас.

Савремени развој информационих технологија и информатичких система чији је развој практично немогуће пратити, свакако оставља консеквенце и на савремену позицију архива и то не само у контексту дигитализације постојеће старије архивске грађе, већ и у оквирима питања њиховог деловања у контексту мапирања савремених електронских и информационих извора на интернету – у форми бележења у оквирима онога што теоретичари називају “археологијом медија, тј. нових извора”. У том смислу, савремена писана електронска продукција, која се налази у немерљивом габариту на интернету, свакако представља и мора представљати нови изазов за архивску струку у њеном концепцијском значењу. Дакле, у том правцу, можемо говорити о четвртој етапи у развоју архива чије се рефлексије уочавају у последње две деценије. И коју можемо назвати електронском.

Уколико пођемо од чињенице да су библиотеке старог истока и античког света представљале неку форму примордијалних протоархива; у којима су сачувани извори који данас представљају круцијална сведочанства за проучавање дипломатских преписки и културе древних политичких ентитета и култура; видећемо да историјат чувања архивске грађе сеже у дубоку прошлост. Владари Блиског и Далеког истока, имали су сопствене архиве, практично од успостављања првих политичких ентитета. Грађа, тј. документи су у Међуречју и на простору ”Плодног полумесеца” били писани на глиненим плочицама, првим системима писања. Када је реч о овим првим примордијалним архивима, највише извора који су сачувани, били су исписани различитим формама клинастог писма – о чему сведоче артефакти са археолошких налазишта. Најрепрезентативнији пример у том смислу, представљају документи из чувеног архива древног града Мари, који је егзистирао на подручју Месопотамије у старовавилонском периоду и који је свој процват доживео у првој половини трећег миленијума п.н.е Овај протоархив, односно владарски архив, имао је државни карактер који је био карактеристичан за оновремене политичке субјекте. Као такав, састојао се од до сада откривених 20.000 плочица, тј. појединачних докумената. Такође, као пример, можемо поменути и чувени архив Амарне у Старом Египту, који је настао током владавине фараона Аменофиса IV (1372 – 1352. пре Христа). У њему је до сада пронађено преко 1.888 докумената. Архив древног града Угарита, данашње Рас Шамре у Сирији, феничанског града-државе, такође се може перципирати као претеча данашњих архива.

Осим поменутих краљевских, односно државних архива, треба указати и на неке форме привредних архива који су откривени – попут оног у древном Нипуру чији остаци леже у јужном делу Месопотамије, а који је иначе међу истраживачима познат као једна од најстаријих банака на свету. Пронађени артефакти у њему, сведоче о чињеници да се заправо радило о архиву којим су управљали Мураси, пословни људи Нововавилонског царства у петом веку п.н.е.

За разлику од Старог истока и Египта, примордијални архиви се у античком свету, односно конкретно у Старој Грчкој јављају доста касно, тј. у IV веку п.н.е. где најрепрезентативнији пример представља нека врста државног архива који се налазио у Метроону – храму богиње Кибеле, у Атинском полису.

Треба поменути да поједини научници, попут Доната Тамбл-а износе хипотезе како постоји архиви и архивски интерес и пре почетака писмености. Занимљиво је да Донат Тамбл, као прве записе види људске геноме (ДНК). Колико год ова хипотеза деловала ексцентрично и са научног аспекта проблематично, свакако је интересантна и смела.

Новије теорије расправљају о усменом предању и наративима као специфичној врсти архивске грађе. Док се у западној хемисфери у том контексту акценат ставља на наративе грађана, односно на сведочанства тзв. оралне историје, насупрот томе, у државама афричког континента, фокус је на древним усменим предањима, будући да она за предколонијално и колонијално раздобље заправо представљају једини историјски извор.

Од овог почетка спецификуми чувања архивске грађе до данас су прошли кроз различите стадијуме и турбулентне процесе, те се у том смислу поставља и питање која је будућност и улога архива. Те како ће се његова функција као јавне установе прилагодити глобалним тенденцијама информационог друштва – када број писаних извора поприма хиперболичне габарите у контексту неке форме хиперпродукције новонасталих писаних извора.

Архив, као институција у том смислу, изузев својих етаблираних садржаја, мора рачунати и на новонасталу електронску грађу, где ће целокупни интернет свет представљати нову специфичну врсту хиперфонда који је несамерљи и неизрецив.

Да ли на овај начин улазимо у Златно доба речи или бесмислену хиперпродукцију докумената, која води у какофонију, још нам није потпуно јасно, али је свакако инспиративно, како за нас тако и за оне који ће доћи после нас. А који ће можда створити неке нове борхесовске библиотеке и архиве од наших папирнатих веровања и надања. И у њима ”гримизмни хексагон”. Собу у којој ће стајати велики архивар са регистром свих регистара.

Нови Сад, 9. април 2019.

Говор поводом промоције књиге Дагласа Долда, Авантура на Балкану 1915

Поштована секретарко за културу, госпођице Милошевић, поштоавни покрајински секретари, Ваша екселенцијо, господине Скат, драги гости из Амбасаде САД, поштовани директори установа, драге колеге, даме и господо…

Господине амбасадоре хвала Вам што сте данас са нама и што сте прихватили нашу молбу и учинили нам част, да и Ви говорите о књизи у издању Архива Војводине, ратним успоменама Дагласа Долда, Авантура на Балкану 1915, која је јединствено сведочанство о хуманости, одговорности, братској помоћи и коначној победи Добра над силама Таме, које су захватиле цео тадашњи свет, у до тада највећем рату у историји.

Дозволите ми на почетку, само кратко подсећање.

Архиви у Републици Србији су ове, 2018, обележавајући сто година од завршетка Првог светског рата, представили стручној и широј јавности неколико тематских изложби документа која они чувају и стручно одржавају, а која откривају велико поштовање и дивљење које су Американци осећали према српском народу и која сведоче не само о искреној наклоност два народа, већ о томе да су корени пријатељства и међусобног разумевања Србије и САД веома дубоки.

Високи државни званичници и интелектуални кругови САД-а су 1918, говорили да је српски народ 1389. године на Kосову, бранећи своју државу и слободу, бранио и Европу, а да су у Првом светском рату и Србија и САД, у до тада највећем рату у историји човечанства бранили цивилизацију. Тај историјски морални капитал, обавезује све нас и данас, сто година касније.

Желим да подсетим да се 28. јула 1918. у част Српског дана изнад Беле куће развила српска застава, што је било први пут, да се застава друге земље завијори изнад дома председника САД.

Роберт Лесинг, министар спољних послова Америке, је 1918, овако говорио у Конгресу: „Када се буде писала историја овога рата, најславнији одељак те историје носиће назив: Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке, и такво пожртвовање и истрајност не могу проћи незапажено – они се морају наградити …”

Желим да подсетим и на, широј јавности, мало познат догађај у нашој заједничкој историји, а јединствен у дипломатској пракси. Наиме, 13 година пре него што су успостављени дипломатски односи између Србије и САД-а, Луј Чепкеј, генерални конзул САД-а у Букурешту, давне, 1868. године, поверио је српском заступнику у Букурешту Константину (Kости) Магазиновићу, Србину из Руме, да он, у његовом одсуству, обавља послове америчког конзулата и заступа америчке интересе у овом делу Европе.

Бројна документа која се чувају у Архиву Србије и архивима у Србији, белодано сведоче о хуманитарним мисијама и медицинским експедицијама које су већ на самом почетку рата биле упућиване у Србију. Осим тога, архивска грађа сведочи о пријатељству, сарадњи и савезништву између Србије и Сједињених Држава, које се изграђивало кроз разне видове дипломатских, трговинских и културних веза, али и остваривању заједничких историјских циљева у Првом светском рату. Мисија Америчког црвеног крста са др Едвардом Рајаном на челу, упућена је у Србију убрзо по избијању рата, о чему сведочи оригинално писмо Михајла Пупина, српског генералног конзула у Њујорку, упућено српској Влади 8. септембра 1914. године. Копија овог писма ће се од ове године чувати у Националном архиву у Њујорку, захваљујући сарадњи Архива Србије и Амбасаде САД-а у Републици Србији.

Дајући свој допринос националном обележавању стогодишњице од завршетка Првог светског рата, Архив Војводине се определио да публикује архивску грађу из своје збирке, у форми монографског, српско-енглеског издања, које данас представљамо, а из којег је спонтано проистекла и истоимена тематска изложба архивских докумената, која су такође пред нама. За настанак једне књиге, увек су заслужни људи, не појединац, а њихова интеракција током рада на њој, увек допринесе да је јединствена. У том смислу, захваљујем Љиљани Дожић, која је приредила грађу за публиковање и Ивани Саундерсон Ђокић, преводиоцу грађе на српски језик; затим Драгани Катић, Александру Бурсаћу, Александру Димитријевићу, који су превели остале текстове и легенде на енглески језик; Татјани Цавнић, која је графички и ликовно обликовала књигу; Ивани Гојковић лекторки; Дарку Вуковићу који је потписао дизајн корица, и Весни Башић, уреднику ове књиге, која је све ове сегменте и послове уцелинила.

Kњига је посвећена хуманитарној улози једне од бројних америчких медицинских и хуманитарних мисија у Србији током Првог светског рата. На позив већ тада угледног и славног професора и научника, Србина из Идвора, Михајла Пупина, јавила су се двадесет и четири америчка студента углавном са Kолумбија универзитета да би кренули у рат, али не да ратују, већ да помажу, негују и лече. Вођени жељом да помогну српском народу у борби са епидемијама, глађу и ратним ужасима, ризикујући добровољно своје животе, доказали су да борба за идеале хуманости и правде има виши, универзални смисао. Један од њих био је и Даглас Долд, аутор књиге, која сведочи о вечитој човековој тежњи за Добром и бољитком.

Тек минули век којим се у једном сегменту бави и ова књига, обележила су два светска рата, током којих су владали јаки савезнички односи Србије и САД-а, али и два различита друштвена уређења, друштвене и шире социјалне разлике. Ипак, односи две земље били су обогаћени најважнијим и најтрајнијим, људским везама, између Американаца и Срба. Трагедију 20. века, надвисили су својим научним делима, српски великани, који су задужили цео свет, Никола Тесла и Михајло Пупин, али и Американци који су добровољно полагали испит хуманости, и положили га.

На крају, да истакнем. Овај издавачки и изложбени подухват има и васпитно-образовни карактер, јер ће доприносити новом, промењеном односу шире заједнице према књизи и архивској грађи као културном добру и спознаји, о важности заштите. Захваљујући раду на документима и посредством докумената, предузимају се целовитија, и поуздана изучавања прошлости. Архиви спречавају заборав. Откривањем и објављивањем живог и убедљивог говора докумената, дајемо допринос у подстицању и ширењу свести, о значају и важности архивских докумената, као веродостојних историјских извора, који „сведоче о нашој, људској истини“, како је увек наглашавао наш нобеловац, Иво Андрић.

Херстова светлост света

Велика снага, и при томе велики напор, су потребни да се не подлегне искушењима световног света, искушењима која успављују чула и ум. Онима којима су богиње уметности водиље могу да рачунају на благодат да ће препознати ЛЕПОТУ тамо где је она зарасла у коприву, а само одабране можемо видети као победнике над пролазношћу света, јер они лепоту и љубав виде посвуда. Лепота и љубав су у њима и они сами су ЉУБАВ. Tакво стање је ретка привилегија у коме се мало ко од нас налази.

Један од оних људи који се винуо преко хоризонта очекивања јесте чудесни британски уметник Дејмијан Херст, који нам је помогао да уз помоћ религије, љубави, уметности и науке у мраку проналазимо пут. Херст од уметности прави нову религију којом попуњава егзистенцијалну празнину у нама. Различитост и шок су његове методе уз помоћ којих производи страх и дрхтање, али нас тако и разбуђује. Многи међу нама ће се уплашити, али ће многи и кренути за њим, верујући да Херстова уметност води у светлост света.

Слутим да је управо у тој интеракцији страха, збуњености, вере и наде управо она снага која Херстовој уметности даје spiritus movens.

ELITIZÁCIA MÁS

„Jeden je mi za desať tisíc, ak je najlepší.“
Hérakleitos

V dnešnej dobe, keď sa človek viac ako kedykoľvek v minulosti zapája do spoločenských organizácií (politických strán, nevládnych združení, fanúškovských skupín…), svojou nadrozmernosťou, masovosťou a neúčinnosťou podobných dynosaurom, uvažovanie o masovej spoločnosti a masovom človekovi nie je zbytočné, dokonca je to vo veľkej miere nevyhnutné. Masifikácia spoločnosti je proces, ktorý po Francúzskej buržoáznej revolúcii zasiahol ekonomiku, vedu, kultúru, politiku a vplýval tým na kvalitatívne zlepšenie človekových schopností, ale ich kvantitatívne zredukoval. Veľkému počtu ľudí sa zdostupnili práva na poznatky, ktoré dovtedy boli vyhradené len pre vyvolených, resp. pre elitu. Vtedy sa začal formovať názor, že masa vie veľa, dokonca že vie všetko. Inými slovami že všetci všetko vedia.

Erich Fromm napísal, že sa ukázalo, že na kumulovanie poznatkov nie je potrebné mať vlastnú mienku, ale stačí pseudonázor a uvádza k tomu presvedčivý príklad. Keď sa, napríklad, priemerného čitateľa novín opýtate, čo si myslí o určitom polickom probléme, on vám ako svoj názor prednesie viac-menej presnú správu, ktorú prečítal v novinách a pritom je úplne presvedčený, že je to jeho vlastná mienka (Útek od slobody). Ten proces, v ktorom si každý o sebe myslí, že je mysliteľom, môžeme nazvať elitizmom más. Zelitnením sa masa nestala vedomejšia svojich kreatívnych schopností a zručností, ale len to vedomie o sebe a o svete, po ktoré sa nedostali vlastným uvažovaním, vyzdvihli na vyššiu úroveň – ktorá nie je kvalitatívne nová. Človekovi sa otvorili všetky horizonty, ale on nevynaložil úsilie, aby sa im priblížil, ale aj naďalej zostal v poli nevyužitých možností.

Masa veľmi ľahko podľahne afektom. Submisívnosť silnie spolu s pocitom sily, nepremožiteľnosti a moci, ktorá priamoúmerne rastie s fyzickou veľkosťou masy.

Rozšírený je názor, že široké národné masy predstavujú silu, ktorá mení a vytvára dejiny, ale či je to naozaj tak? V obdobiach keď nie sú výrazné spoločenské nepokoje, od masy sa očakáva, že sa bude správať ako masa. Teda že bude inertná a že bude mať nižšie požiadavky. Ak sa takýto stav podarí zachovať a ak sa jestvujúci stav podarí zobrazovať či prezentovať ako jedine správny, masa sa veľmi dlho môže držať v pokore. V takýchto obdobiach masa nevlastní žiadnu mocu. Sila jej pôsobenia v takých obdobiach má nízke nároky a zameriava sa na bežný život.

Oproti tomu v obdobiach výrazných spoločenských konfliktov a zmien, (ktorých je v našich dejinách veľa) masy dvojakým spôsobom si privlastňujú moc. Po prvé prostredníctvom masovo-spontánnej živelnej vzbury, v ktorej nepôsobí vedúca organizovaná spoločenská skupina. V takom prípade masy majú moc, ktorá trvá len kým trvá vzbura, revolúcia, hlasovanie na volebných miestach. Akonáhle sa tieto procesy ukončia, zaniká aj moc, ktorú jednotlivci v mase cítia, že majú. Druhý spôsob je, aby masy viedla organizovaná spoločenská skupina. V takom prípade masa má moc, ale jej táto neustále uniká, pretože po ukončení konfliktov a príchode na moc, skutočnú moc preberá tá organizovaná skupina, ktorá masu viedla. Rovnosť, ktorá jestvovala v priebehu boja, vyčerpáva sa jej zánikom, v dôsledku upevnenia oligarchických štruktúr, ktoré spoločne vytvorili železný zákon oligarchie Roberta Michelsa.

Masy nemôžu mať moc. Nebudú ju mať, až kým nepochopia, že obsah politickej moci nepozostáva z vydobíjania politickej moci, ktorá sa vždy prejavuje ako vládnutie, dokonca ako násilie nad jednotlivcom. Moc je vždy zmocnenie sa niekoho bez ohľadu či je to menšina alebo väčšina, to znamená, že vždy niekto nad niekým vládne a výdy je niekto, kto nemá moc. Keď súčasný masový človek začne vydobíjať moc s úmyslom, že ju použije, nie na a vladnutie nad inými, ale na úplne iné ciele ako je budovanie chrámu v sebe, k poznaniu a rozvíjaniu vlastných potlačených možností, vtedy už nebude človekom masy alebo masovým človekom, ale skutočným individuuom, ktoré istými krokmi zamierilo Heideggerovou „poľnou cestou“ k Svetlu.

Jedan prilog srpsko – slovačkom bratstvu

U oslobodilačkim ratovima koje su Srbi vodili od 1876. do 1878. godine, pored ostalih, učestvovali su i slovački dobrovoljci. Među njima se, sa posebnim pijetetom, sećamo dvojice pesnika: Josif Bohuslav Bela je poginuo u borbama kod Aleksinca, a Svetopluk Osvald je svoj život, za srpsku slobodu, dao na Drini.

Jozef Bohuslav Bela je rođen 23. oktobra 1832. u slovačkom mestu Liptovski Sv. Mikulaš, gde se i školovao. Iako je pripreman za zanatliju (ćurčiju), okrenuo se duhovnom zovu, jer je nosio poetski duh u sebi. Nosio se idejom da obiđe sve slovenske narode i da stvori veliku poemu o Slovenima. Kada je na Balkanu izbio srpsko – turski rat. Josif je ostao dosledan svojoj prirodi i bez oklevanja se, zajedno sa drugim dobrovoljcima, pridružio čuvenoj Drinskoj diviziji. On je pao u bici kod Aleksinca, negde između 17. i 24. avgusta 1876. godine, a imao je svega 43 godine.

Adolf Svätopluk Osvald je rođen 12. maja 1839. u Banskoj Bistrici. Osnovno i srednje obrazovanje završio je u Banskoj Bistrici, a od 1863 – 1866. studirao je filozofiju na Univerzitetu u Pragu. Godine 1862 je postavljen za pisara u sudu u Banskoj Bistrici, kasnije je bio urednik listova u Pragu, Budimpešti i u Slvoačkoj. Pisao je priče biografije, političke komentare osvrte i vesti u češkim i nemačkim časopisima. Prevodio je sa nemačkog, poljskog i mađarskog jezika. Pisao je pod pseudonimima: A. Sv. Bystrický, Detvan, A.S. Pohronský, Turanský, Turský, Urpinov, Urpinský

Poginuo je kao pripadnik dobrovoljačkih jedinica u srpskoj Drinskoj diviziji 4. jula 1876 godine u bici kod Sremske Rače

Oni su spojili pesništvo i slobodarski duh i svoje živote upisali u memoriju srpsko – slovačkog bratstva. Odajući im počast i prizivajući slavu mi danas treba da im se odužimo podizanjem dostojnih spomen obeležja.

Zmaj a Slováci

Na Slovensku sa, ako to v tej dobe bolo zvykom, školil aj veľký srbský spisovateľ pre deti a pedagóg Jovan Jovanović Zmaj. Po školení v Novom Sade a v maďarskom meste Halaš kde sa, ako o tom sám svedčí, učil po maďarsky, J. J. Zmaj sa ako sedamnásťročný roku 1850 zapísal na bratislavské evanjelicke lýceum, kde chodil na hodiny slovenčiny. Zmajovo školenie bolo dynamické, vystriedal až tri miesta školenia na Slovensku: Bratislavu, Modru a Trnavu a štyri školy: bratislavské Evanjelicke lýceum, Evanjelicke gymnázium v Modre, Katolícke gymnázium v Bratislave a trnavské Katolícke gymnázium. Podľa Kovijanića dôvody týchto zmien spočívajú v tom, že Zmaj, u búrlivých porevolučných časoch podľa údajov zo škôl bol slabším žiakom, takže skúšky a maturitnú skúšku skladal súkromne.

Zmaj sa roku 1851 zapísal na univerzitu vo Viedni, kde v tom čase tiež boli Branko Radičević, Đura Daničić, Svetozar Miletić, Đura Jakšić, Mihailo Polit Desančić, Đorđe Popović-Daničar a iní predstavitelia „skvelého kola srbskej mládeže“, ale kedže nemal zloženú maturitnú skúšku, musel sa znovu vrátiť do Bratislavy, kde si ju 21. februára 1852 urobil. V rámci maturitnej skúšky sa okrem iného skladal aj materinský jazyk, tak že Zmaj srbský jazyk a literatúru zložil u profesora Martina Hatalu, ktorý prednášal slovenčinu a srbčinu. Program srbskej literatúry tej doby podľa Kovijanića vyzeral takto: ”V jedných nemeckých účebných osnovách boli uvedené: gramatika a štylistika, národná poézia, Dositej a dubrovnícky spisovatelia, z ktorých sa spomínajú: Gundulić, Palmotić a Đorđić.”. Tieto Kovijanićove zistenia sú významné, lebo sa podľa Vasu Stajića na týchto skúškach „obvykle žiadal preklad národných piesní do nemčiny, analýza, výklad, napočitovanie štylistických ozdôb a proč”. – čo podľa Kovijanića nie je celkom pravdivé.

Doba Zmajovho školenia na Slovensku je porevolučná, je to čas keď dominovalo Bachovo konzervatívne zriadenie a absolutizmus. Nemecký jazyk vystriedal maďarčinu, na uliciach a úradoch bola tajná polícia, národné práva boli zatlačené. Na školách boli uvedené prísne pravidlá obliekania a správania sa. Nátlaky v Modre sa menej cítili, takže sa Zmajovi tam prijemnejšie žilo a učilo. Podľa Kovijanića sa život žiakov v Modre v tých rokoch veľmi podobal na život karloveckých žiakov. Na jar sa chodilo do lesa na jahody, alebo do vinohradov, oberali sa čerešne, jedným slovom – idylické časy. Podľa Kovijanića pravdepodobne aj Zmaj svoje žiacke chvíle v Modre a Bratislave trávil búrlivo. Podľa Hurbana „Srbi hlavne mali dosť peňazí, ale nevyčíňali: ich správanie bolo veselé, zhovorčivé, spoliehavé a slobodné; najväčšiou slabinou Srbom bola krčma; tam si mohol nájsť každého, ak práve nebol doma alebo v škole”.

Zmaj mal mnoho priateľov Slovákov, a podľa Kovijanića obľúbil si slovenský národ a ich krajinu a doživotne zostal ich priateľom. Osobitne sympatizoval so slovenským národom, ktorému boli odňaté práva. Napísal viacero básní so slovenskými a českými motívmi; „…Miestami vo svojich veršoch použil slovenské slovko, čistý slovenský výraz.“ Oduševnenie Slovákmi si Zmaj priniesol z rodičovského domu. Totiž v Kovijanićových textoch sa dozvedáme aj to, že sa Zmajov otec školil na Slovensku. Pavle Jovanov Jovanović, novosadský advokát a primátor študoval v Bratislave na právnickej akadémii roku 1820, kde zakončil ”dvojročný právnicky náukobeh“.

Podľa Kovijanića Zmaj z Bratislavy, a tiež aj z Prahy priniesol „celoživotný záujem a sympatie“ k slovenskému a českému národu. Zmaj bol vtedy mladým básnikom, písal básne v duchu národnej poézie, čo vidno z jeho veršov: Žiacke kolo (Đačko kolo), Dvoje vráta (Dvoja vrata), Po poli napršalo (Po polju je pala kiša), Odštieplia sa haluz (Odbi se grana.) Bol ovplyvnený Brankom Radičevićom , Vukom Stefanovićom Karadžićom a národnou poéziou, ale podľa Kovijanića „dá sa predpokladať, že sa jeho oduševnenie napodobňovaním národnej poézie zosilnilo po zoznámení sa so Štúrom. Práve vtedy keď Štúra uchvátila silná vlna našej národnej poézie“.

Zmaj bratský vzťah k Slovákom prejavoval už v tých ťažkých dňoch. Najmä keď maďarská vláda zakázala činnosť Matice slovenskej a posledným dvom slovenským gymnáziám. Vtedy roku 1875 Zmaj svoj protest vyjadril veršami:

„Čo vám robia školy,

gymnázie milé?

A Matica vaša,

Rozrastá sa v sile?“

(Slovak drotar)

Túto báseň Ivan Minárik preložil do slovenčiny a celú uverejnil v časopise Slovenský denník v Bratislave 25.03.1934. K prekladu uvádza aj výklad, že báseň vznikla pri príležitosti zatvárania Matice slovenskej a Zmajovho protestu proti tomu.

Keď maďarská vláda roku 1885 skonfiškovanými Matičnými prostriedkami založila slovensko-maďarský spolok a maďarónske noviny, Zmaj napísal báseň Matica slovenská mátoží:

„Peniaze, čo boli v Pešti

po stáročia celé,

dlhe roky napĺňali

arpádovské ciele.

Teraz ony vracajú sa

budú nová sila. –

Len ich práva zacielenosť

tá sa vytratila.“

V básni Nad končiarmi Tatier Zmaj protestvoval proti maďarizácii Slovákov. Písal básne o svojich učiteľoch: Štúrovi, Hatalovi, Kalinčiakovi a veril v príchod novej slobody pre svojich slovenských bratov:

„Čo žandári pochytajú

vedú do Aradu.

a tak oni na Maďarov

menia Slovač mladú.

Bledé deti v neslobode

vzdychajú sa kvília,

akoby ich na popravu

viedla krutá sila.“

Okrem uvedených básní Zmaj spomína Slovákov a prejavuje svoju ustarostenosť o nich v niekoľkých básňach: Úprimná žiadosť (Iskrena želja), Kosmorama, Báseň o novom ostrihanom Samsone (Pesma o novom ošišanom Samsonu)…

Zmaj o Slovákoch nepísal len v poézii, ale aj v próze. Božidar Kovaček nás informuje o jednom menej známom Zmajovom texte . To je Zmajov článok s názvom Niečo o slovenskom národe a bol uverejnený v 19. čísle Zmajovho Nevenu. Týmto textom, ktorý je napísaný vo forme dialógu medzi dvomi dievčatami, Zmaj chcel „rozbiť zakorenené predsudky o Slovákoch, ktoré pod vplyvom maďarskej vládnucej triedy boli rozšírené aj medzi Srbmi“ – hovorí Kovaček. O Slovákoch panovali predsudky, že sú chudoba, drotári, slúhovia, Tótovia (hanlivé maďarské pomenovanie Slovákov). Zmaj vo svojom článku zaúča, predovšetkým mladých čitateľov, ale aj ich rodičov, a didakticky vyvracia tieto predsudky. Okrem toho Zmaj im približuje duchovné a literárne hodnoty slovenského národa. Slováci boli podľa neho „prví gramotní Slovania“’, a na to sa zabúda a odkazuje „My Slovania musíme jedni druhým lepšie porozumieť, lebo keď sa lepšie spoznáme, viac budeme jeden druhého uctievať, – a lepším poznaním a úctou upevnia sa medzi nami vzťahy a to pre nás všetkých bude užitočné . Podľa Kovačeka tento Zmajov článok je neodmysliteľný v skúmaní srbsko-slovenských vzťahov.

Zmajove všeslovanské ideály sa „vykuli“ vďaka školeniu na Slovensku, o čom by sme nevedeli, keby nebolo Kovijanićovej odhodlanej práce. Vďaka Kovijanićovým výskumom po archívoch slovenských škôl dozvedáme sa, že aj otec J. J. Zmaja Pavle Jovanov Jovanović študoval v Bratislave, čo nebolo známe ani Vasovi Stajićovi, ktorý v Novosadských biografiách uvádza množstvo údajov o významných novosadských intelektuáloch.

Zmajovo všeslovanstvo sa časom prezmenilo v boj o bratstvo juhoslovanských národov, predovšetkým Srbov a Chorvátov, ktoré považoval za jeden národ s dvomi menami. Zmaj roku 1884 básnil, že sú Srbi a Chorváti „bratia jednej krvy“ a „synovia jednej matky“.

Podľa jedného z najväčších naších súčasných historikov Vasilija Đ. Krestića Zmaj bol jeden z najhorlivejších stúpencov integrálneho juhoslovanstva – „toho juhoslovanstva, v ktoré veril a ktoré hlásal Zmaj, juhoslovanstva, ktoré ovládu chorvátsko-srbskou koalíciou a ktoré poslúži neskôr ako hybná sila pri vytváraní Juhoslávie roku 1918. Bezpochyby tomu záverečnímu aktu, tomu dníčku, ktorý si básnik prial, aby čím skôr svitol, svojou prácou a úsilím, svojím snažením, ako sám povedal v básni venovanej Nacovi Brlićovi, mnoho prispel aj Jovan Jovanović Zmaj”.

O Zmajovi a Slovákoch, okrem Ristu Kovijanića písao aj Živan Milisavac v práci Slovenské témy v poézii Jovana Jovanovića Zmaja.

Významom a úlohou v budovaní srbsko-slovnských stykov už dlhý rad rokov sa zaoberá aj veľký slavista a srbista Ján Jankovič, ktorí vyše päťdesiat rokov buduje košatý slovensko-srbský strom. On Zmajovi a jeho dielu vo svojej práci venoval osobitnú pozornosť. Podľa Jankoviča „Pozdne romantický básnik, ale aj belestrista, dramatik a prekladateľ Jovan Jovanović Zmaj /24.11.1833 Nový Sad – 02.6.1904 Kamenica (pri Novom Sade)/ je jedna z navýraznejších postáv srbskej literatúry, má mimoriadne miesto v literatúrach juhoslovanských, súčasne patrí medzi najvýraznejších slovenských autorov a v poézii dokonca medzi európske vrcholy, položil základy politickej poézie v Srbsku.”

Počas štúdia Zmaj vždy mal veľa slovenských priateľov a po smrti manželky žil so Slovenkou, ktorá sa o neho starala až do konca jeho života. Zmaj si po celý život zachoval priaznivý vzťah ku Slovákom, súcit a sympatie, ktoré spolu s protestami proti ťažkého postavenia Slovákov, ostre a hlasno vyslovoval ako básnik.

Slovenské motívy sú zastúpené v Zmajovoj tvorbe, čo podľa Jankoviča má zásadný význam pre slovensko-srbské a širšie slovensko- juhoslovanské styky. Z druhej strany – Zmaj a jeho tvorba sú prítomné v slovenskom prostredí kontinuovane od poslednej tretiny XIX. storočia dodnes. Zmajova tvorba je Slovákom aj dnes zaujímavá a pútavá, takže sa okrem Jankoviča nim zaoberajú aj vojvodinskí Slováci. Tak v druhej polovici XX. storočia sú v Srbsku uverejnené dva literárne preklady Zmajovej poézie pre deti.

O neuhasínajúcom slovenskom záujme svedčia najmä dva nové preklady slovenského bádateľa Janka Majerníka. Jankovič a Majerník prekladali Zmaja zo srbčiny ešte v šezdesiatych rokoch minulého storočia.

„Zmajova lyrika zostala žriedlom estetických pôžitkov, satirické a príležitostné básne sú nielen svedkom čias, ale svojou podstatou predstavujú permanentnú ideovú oporu; tvorba pre deti je zas neodmysliteľnou súčasťou výchovy a zábavy celých generácií – skrátka Jovan Jovanović Zmaj ostáva aktuálny ako z aspektu literárneho, ako aj v kontexte slovensko-srbských, aj širšie aj slovensko-juhoslovanských vzťahov. Ideové aspekty jeho tvorby – najmä tie, z oblasti historickej spolupráce naších národov pri obrane pred maďarizáciou – ostavajú vo všeobecnosti a modifikovanej podobe platné naďalej, lebo na podstate postavenie naších národov od 19. storočia až tak veľa nezmenilo.“ – hovorí Jankovič.

Pred 120 rokmi Jovan Jovanović Zmaj uverejnil báseň Matica slovenská mátoží (Z Matice slovenskej sa stal upír). Táto báseň sa podľa dátumu vzniku nachádzala v strede, medzi básňami Slovák drotár (1880) a Nad končiarmi Tatier (1888). Všetky tri možno zaradiť medzi kultové básne slovensko-srbských vzťahov. V týchto básňach Zmaj vyslovuje nádej v lepšiu a šťastnešiu budúcnosť slovenského národa, ktorý bude žiť v slobode.

Podnietené Zmajovou básnickou tvorbou vznikli dve slovenské príležitostné básne, ktoré napísali dolnozemskí Slováci. Prvú, naplnenú obdivom, oduševnením a citami napísal roku 1874 Ján Branislav Mičátek (1837–1905), príležitostný básnik, publicista, učiteľ z Kysáča, účastník memorandového zhromaždenia v Martine, spoluzakladateľ Matice slovenskej. Druhú báseň napísal roku 1933, pri príležitosti storočnice Zmajovho narodenia, spisovateľ Ján Čajak mladší (1897-1982), vtedy učiteľ slovenského jazyka a dejepisu na slovenskom gymnáziu v Báčskom Petrovci. Čajak v jednej svojej básni prejavil úctu Zmajovi a Mihajlovi Polit –Desančićovi (1833-1920), ktorý nebol len Zmajovým novosadským priateľom a vrstovníkom, ale aj významná osobnosť: udržiaval živé kontakty so súčasnými slovenskými politikmi a kultúrnymi dejateľmi.

Jankovič informuje slovenského čitateľa aj o Zmajovom pseudonyme. „…pseudonym Zmaj (Drak) bol pôvodne názov jedného zo satirických časopisov, ktoré Jovan Jovanović vydával, a v ktorých neúnavne publikoval. Zmaj sa píše v cyrilike „Змај“, čo možno čítať aj ako tretí máj (…) prezývka Zmaj je plne u duchu jeho diela, ktorého významnou súčasťou je humor a satira. Netreba osobitne zdôrazňovať, že časopis Zmaj a básnik Zmaj stali pojmom, neodmysliteľnou súčasťou srbských literárnych dejín – jeden z kritikov povedal, že sa Zmajova lyrika bude čítať dovtedy, kým bude srbský národ.“ – píše Jankovič.

Jovan Jovanović Zmaj od svojho narodenia po smrť bol v styku so Slovákmi: jeho otec Pavle dva roky študoval v Prešporku (Bratislave), Zmaj sa narodil v dome, v ktorom pred tým býval prvý riaditeľ novosadského gymnázia P. J. Šafárik. Po desiatich rokoch manželstva mu umrela manželka Ruža (1872), a krátko po tom do domu štyridsaťjedenročného vdovca prichádza Slovenka Mária Kostićová, vdova po srbskom obuvníkovi, ktorá sa o Zmajovi starala až do jeho konca života – viac ako štvrtinu storočia mu bola druhou manželkou, hoci sa nezosobášili. Zmajove štyri deti a manželka zomreli v rozmedzí desiatich rokov, a o jeho poslednom, piatom dieťati sa prišla starať Mária, ktorá so sebou priviedla dcéru z prvého manželstva a hneď po tom narodila aj druhú dcéru. Srbský básnik si po smrti svojho piateho diťaťa (1874) osvojil obe Máriine dcéry, pričom mladšia bola zrejme jeho. Avšak krutý osud ho pripravil (1901) aj o adoptované dcéry a potom onedlho aj sám umrel (1904).

Zmajovo štúdium a básnické začiatky sú viazané o Slovensko: do Bratislavy; podľa Štúrovho kamaráta Teodora Pavlovića „ušľachtilého, múzom obľúbeného Prešporku”, podľa Ristu Kovijaniću do „ohniska juhoslovanskej študentskej mládeže, ktorá mala veľký vplyv na duchovný život juhoslovanského národa“; prišiel v jeseň roku 1850. Zapísal sa na Evanjelické lýceum (v Konventnej ulici), a v druhom semestre odišiel do Modry na miestne gymnázium (riadieľ bol Janko Kalinčiak). Kalinčiak prekladal zo srbčiny a je autorom Srbijanky.

Risto Kovijanić roku 1934 v časopise Prúdy napísal: ”Nevieme akým žiackym životom žil v Bratislave, Modre a Trnave, ale vieme, že sa vtedajší srbskí žiaci dobre učili, ale aj krčmy radi navštevovali. Zmaj ako študent žil dosť burlivým životom. Istotne sa nielen raz a tu ‘opil’ láskou a vínom.”

Zmaj svoje prvé verše napísal roku 1849 v rodnom kraji „pod lipou na Fruškej hore“, ale jeho báseň Jarné ráno (Prolećno jutro) dostalo konečnú podobu až v Bratislave. Druhá báseň Balada vznikla roku 1850 a pod ňou je uvedené V Požune. V tom istom roku, keď napísal baladu o dvoch zamilovaných, ktorých hlboká rieka navždy spojila v Bratislave, vznikla tu aj báseň Dievka čaká na iného, v ktorej sa z veže pri Dunaji na mladíka pozerá švárna dievčina. Avšak so Zmajovou mladosťou v Bratislave súvisia nielen balady a ľúbostné verše, ale aj báseň Žiacke kolo (Đačko kolo z roku 1851). Báseň sa najpravdepodobnejšie vzťahuje na bratislavských študentov:

”Mi pružamo ruke

brat bratu svome,

jedan drugome

grleći svet.”

„A náš srbský brat Jovan Jovanović po tomto až do konca života podával ruky svojim slovenským bratom, Srbi a Slováci spoločne objímali svet.“ – hovorí Jankovič.

„Možno povedať, že to, čo Miletić robil pre slovensko-srbskú vzájomnosť a spoluprácu v politike, Zmaj robil na poli literatúry. (…) Jovan Jovanović Zmaj pozorne sledoval súdobé diania, odsudzoval oficiálnu politiku, sociálnu a národnú skrivodlivosť, obhajoval ľudské pravdy a práva, občianske slobody. Pre jeho poéziu z tohto obdobia je príznačné, že ideologické a politické usmernenie vyjadroval pomocou jemného humora a ostrej satiry. Súcit a posmeľovanie boli rovnako časté, ako aj výsmech a protest: vždy to záležalo od toho, čomu by Zmaj venoval svoju pozornosť – a vťdy to boli ťežskové momenty či uť všeobecného charakteru alebo viazané na konkrétne osoby. V prvom prípade ubiedené Slovensko personifikoval v drotárovi (chodobnom klampiarovi), a v duhom zachytil celý rad konkrétnych postáv a udalostí. Zmaj tiež vzdal poctu Miletićovi, keď vyšiel z väzenia vo Vacove (1879) a kruto vysmial komesára baróna Majtényho, ktorý prišiel do Nového Sadu (1872). On je „jedným ťahom pera morálne zničil národom nenávidené osoby“. Autor tohto výroku Mihailo Polit-Desančić uznal, že ani desať jeho politických článkov nevedelo urobiť taký dojem, ako pár Zmajových veršov. Platí to aj o nesledujúcej básni “ Slovák drotár, z ktorej Ivan Minárik (1909–1967) nepreložil (redakcia neuverejnila?) prvú strofu:

„Odkiaľ ideš chlapče?

Či zo svojho kŕdľa?

„Ja prichádzam práve

z karpátskeho brda.“’

Poslednú strofu, citát z Nitry – Zmaj uvádza v slovenčine. V jeho tvorbe toto nebolo nič neobvyklé: aj na iných miestach používal slovenské (ale aj české) slová, porekaldá a celé verše. Slovenské témy sa nachádzajú vo viacerých Zmajových básniach, kde sa on vždy na slovensko-srbské záujmy a vzťahypozerá so sympatiami. Zmajov čas je doba intenzívnej slovensko-srbskej politickej spolupráce: Jovan Jovanović Zmaj 1865 roku vo svojom humoristicko – satirickom Zmajovi ľutoval Slovákov, ktorí nemali v parlamente žiadneho svojho človeka a nezabudol si ironicky povšimnúť, že Maďarmi zvolení Slováci v štrnástich slovenských stoliciach možno aj nehovoria po slovensky a ani nepoznajú pieseň Nitra, milá Nitra. V tej dobe v Uhorskom sneme bolo dvanásť Srbov. Zmaj im vo svojom časopise odkazoval, že okrem svojich zastupujú aj záujmy slovenského národa.

Jankovič ďalej vysvetľuje slovenským mladším čitateľom prečo Matica slovačka mátoží’. Kálmán Tisza, uhorský minister vnútorných vecí, 12. novembra 1875 podpísal rozpúšťajúci dekrét. Matica týmto spôsobom bola v úplnosti zlikvidovaná, bol jej odňatý majetok – tak, ako to robila uhorská vláda 6. apríla 1875. Pod štátnym dozorom sa disponovalo majetkom Matice tak, ako to videl Jovan Jovanović Zmaj, ktorý svoju báseň napísal roku 1885, keď maďarská vláda namiesto Matice slovenskej založila Uhorskú kráľovskú slovenskú osvetovú spoločnosť, keď za matičiarske peniaze začala vydávať maďarónsky denník, týždenník a maďarské kalendáre. „Báseň Nad tatranskymi brehmi tiež netreba zoširoka uvádzať – je vášnivým protestom proti násilného odvádzania slovenských detí na Dolnú zem, proti ich denacionalizácii, teda maďarizácii.“ – napomína Jankovič.

Jankovič zdôrazňuje veľký Zmajov význam pre Slovákov a upozorňuje, že je neprávom pozabudnutý. Zmaja prekladali vojvodinskí Slováci, napríklad Ján Labáth preložil dve knihy Zmajových básní pre deti (1952 a 1986).

Zmajevo námietky Slovákom, že sú zvädnutí, leniví a že pridlho spia, sú pravdy staré jedno a pol storočie, ale nestratili aktuálnosť, môžu sa na nás obrátiť, teda nás aj zobudiť aj dnes. „Vody, vody, vody nám treba!“ – pridáva Jankovič a upozorňuje súčasného slovenského čitateľa: „skúsim to polopatický, ľadovou sprchou: aj v Európskej únii sme zostali chudobní drotári, ktorí ani dobre nevedia, čo je to šťastie, ktorí poriadne nevedia čo je to slovenské školstvo, národá hrdosť; národ nepozná svoje dejiny, svojich velikánov, pozná len neveselé piesne, hrdinov mydlových seriálov a podenkové osobnosti reality show a zábavného priemyslu. Kedže sme v Európskej únii, slovenské („matičné“) peniaze sú v Pešti, ale slovenské peniaze až viac nie sú ani v Matici slovenskej. Peniaze a majetok, ktoré zvýšili po bezhlavom ale premyslene podom výpredaji, sú síce na Slovensku, ale v inštitáciách, koré sú slovenské len v uvodzovkách. Dnes uť len niektoré inštitúcie sú napáchnuté arpádovským duchom, ale mnohé v modernejšiem duchu zotročujú slovenského a slovanského ducha. Slovenské hlavy naďalej drúzgajú kemene, aby nám do nich nalievali neslovenké zmýšľanie. Dokonca je to ešte horšie, lebo už nedostávame ani tie knihy, lež oiba obrazy a zvuky stupídnych elektronických médíí. Slovenské deti už neodvádzajú maďarskí žandári do Aradu, lebo sami rodičia im kupujú letenky do všetkých kútov šíreho sveta. Všade lepšie ako doma.Ale úbohé matere napriek tomu bedákajú . „Počujú to v Európe – /mlčia ako hroby/. „Naší politici v Národnej rade, ktorá už nie je Slovenskou národnou radou, to určite nepočujú. Tí istí páni určite nie, ale Zmaj (srbský Drak) ešte aj dnes by pod Tatrami hravo našiel miesta, kde zo Slováokv robia Maďarov a celkom iste by spolu s nami videl ako z nás robia gastarbiterov vo vlastnej krajine, lebo vlastný štát akoby sme už nemali.“ Ján Jankovič tieto slová vypisuje roku 2008 v európskej Bratislave.

LITERATÚRA:

JANKOVIČ, Ján: Slovenská pocta srbskému drakovi. In: Srbsko- slovenské vzťahy, z histórie, súčasnosti a budúcnosti. Bratislava, Spolok Srbov na Slovensku, Báčska Palanka, Logos 2014. JOVANOVIĆ ZMAJ, Jovan, Kad već mora, Odabrana dela, Političke i satirične pesme, II knj, VI.

KOVAČEK, Božidar: Jedan Zmajev članak o Slovacima. In: Petrovské gymnázium vo vývine slovenskej kultúry vo Vojvodine, Obzor, Novy Sad 1970.

KOVIJANIĆ, Risto: Jovan Jovanović Zmaj a jeho vzťah k Čechoslovákom. Prúdy, č. 3, 4, Bratislava, 1934. A osobitne, 1-30. Úryvok: Zmaj prema Slovacima. Pochoden Slovanstva, č.7-8, Praha, 1934.

KOVIJANIĆ, Risto: Zmajev otac na studijama. In: Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, I (1953), Novi Sad, 1954.

KOVIJANIĆ, Risto: Zmajevo školovanje u Slovačkoj, Glasnik istorijskog društva u Novom Sadu, knj. VIII, sv. 2 i 3 od 1935, 236-253 a druhá časť s. 406-421. Kovijanić oba texty vytlačil ako separát v Srbskej kláštornej tlačiarni v Sriemskych Karlovciach roku 1935.

KRESTIĆ, Vasilije Đ.: Zmaj i Hrvati, v knihe: Srpsko-hrvatski odnosi i jugoslovenska ideja u drugoj polovini XIX veka, Nova knjiga, Beograd 1988.

MILISAVAC, Živan: Slovačke teme u poeziji Jovana Jovanovića Zmaja. In: Literárne vztáhy Slovákov a južných Slovanov, Zbornik prac z vedeckej konferencie v Smolencah, 1966, VSAV, Bratislava 1968.

zo srbčiny preložila

Zdenka Valentová Belićová

Доситеј и Словаци

Просветитељство се јавља као покрет грађанске класе и грађанске свести против средњовековних догми. Просветитељи се залажу за моралну и социјалну једнакост свих људи. Оно настаје у Енглеској, крајем XVII века, па се нагло развија у Француској са Монтескјеом, Дидроом, Холбахом, Хелвецијусом, Кондијаком, а зенит достиже са Русоом и Волтером. За просветитеље човеком ум је органон света, којим се надвладавају све догме, веровања и, по њима, теолошке и религијске заблуде. Култови разума, знања, слободе и рада су увелико смањили улогу и утицај, како религије и цркве, тако и аристократије на људе оног доба. На овај начин просветитељи припремају плодно тло за идеје слободе, братства и једнакости које прокламује Француска буржоаска револуција.

Павле Јулинац, Захарија Орфелин, Јован Мушкатировић, Јован Рајић, Симеон Пишчевић, Доситеј Обрадовић и многи други, знани и незнани, српски просветитељи и рационалисти су својим знањима, напредним идејама, преводима европских писаца – у српску културу, крупним корацима, унели идеје просветитељства и дух рационализма. Они су српског човека упознали са античким и римским писцима, али и са Петрарком, Милтоном, Гетеом и Шилером. Познавање страних језика: латинског, грчког, немачког, француског, енглеског, па и Србима блиског руског језика, нам данас изгледа као божји дар који су поседовали, а којим су међу Србе оног времена уносили напредне идеје.

Иако код Срба почетком XVIII века није било писмених људи, осим у црквама и манастирима, писменост се почиње јављати доласком страних учитеља у српске земље, међу којима се посебно истичу руски, али и словачки просветитељи. Српски питомци слушају наставу током XVIII века у Пешти, Халеу, Лајпцигу и Гетингену, али и по евангеличким училиштима Словачке, у којима су наставни програми били под утицајем немачког просветитељства, тако да је Доситеј у Модри приватне часове узимао на немачком.

Срби прво читају у оригиналу Лесинга, Виланда, Хердера, Клопштока, Шилера и Гетеа, а потом их преводе на славеносербски језик.

Доситеј Обрадовић (по рођењу Димитрије) био je највећи српски просветитељ и реформатор. Рођен је у румунском делу Баната, у месту Чаково 1739. године. Школовао се за калуђера, али је напустио тај позив и кренуо на путовања по Малој Азији и целој Европи, где је прихватио идеје европског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама он ради на просвећивању свог народа. Преводио је разне књиге, а потом је и сам писао дела првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије ”Живот и прикљученија”. Доситеј је подстакао културно буђење српског народа, са дубоком вером у борбу против догми и предрасуда, а у томе су му помагале вредности европског просветитељства и рационализма, које је свим срцем прихватио.

Словачки просветитељи, педагози и рационалисти Матеј Бел, Јан Томка Саски и Јозеф Бенцур имали су веома велики утицај на српску омладину, али и одрасле, који су се у XVIII веку школовали у Словачкој, пре свега на Павла Јулинцa, Теодора Миријевскoг и Јована Мушкатировића, те Доситеја, Јоакима Вујића и Атанасија Стојковића.

Модранска гимназија – полулицеј – била је веома угледна школа, позната у целој Угарској. ”Поред Братиславског лицеја, послужила је за узор при организовању Карловачке гимназије” – каже Ристо Ковијанић. Зачеци Модранске гимназије сежу у 1501. годину, када је настала као ”латинска граматикална школа”. Од Срба Модранску гимназију су похађали Јован Јовановић Змај и Доситеј Обрадовић, да би се преко 1.100 Срба, између 1730. и 1830. године, ”током сто година рационалистичке мисли и књижевног рационалистичког покрета”, школовало у Словачкој.

О Доситеју Обрадовићу највећем српском интелектуалцу доба просвећености – филозофу и педагогу, првом министру просвете у ослобођеној Србији, и оснивачу прве високе школе у нововековној Србији – Београдског лицеја, из које је настао Београдски универзитет – код нас је писано веома много. Од Јована Скерлића и Николе Радојчића до Милорада Павића, Петра Милосављевића и Риста Ковијанића, који нас понајбоље упознаје са Доситејевим двогодишњим боравком у Модри 1776/7. и Братислави 1778/9, које су по Ковијанићу биле досад неосветљене.

Као велики путник, зналац језика и ”путујући учитељ” Доситеј је након Чакова, Хопова, Загреба, Даламације, Смирне, Албаније, Крфа, Плавна, Скрадина, Задра, Венеције, Трста и шестогодишњег живота у Бечу 1771-76, а пре него што ће отићи у Немачку, стигао у Модру где је био учитељ и васпитач браћи Видак – митрополитовим нећацима. Тамо је Доститеј приватно слушао течај филозофије по Баумајстеру. Упознао се са Јурајем Рибаром – словачким просветитељем на кога је, по Ковијанићу, Доситеј ”могао имати извесни утицај”, јер је од њега био старији двадесетак година.

Према Ковијанићевом мишљењу Доситеј је ”у Модри почео да пише своје успомене Живот и прикљученија”, 1777. године, а у Братислави је пратио курс филозофије. У Братислави је одлазио у евангеличке цркве, где је, према Ковијанићу, упознао протестантске проповеднике, ”ради духовног продубљивања и ради језика”.

Иако је, по Доситејевом сведочењу, његова жеља била да што пре из Братиславе оде на универзитет у Хале Ковијанић сматра да је ”бављење” у Словачкој много користило Доситеју, јер се у ”Бечу, Модри и Братислави оспособио за универзитетске студије и определио за народно просвећивање путем књиге”, ту је ”добро овладао и немачким језиком” и добро се упознао са протестантском културом и идејама.

Доситејев значај за српску културу не лежи само у његовом просветитељству, већ и у његовом доприносу почецима српске филологије. Петар Милосављевић сматра да се Доситеј ”национално декларише као српски писац, и пре Вука, али и пре осталих слависта, истиче становиште о разликовању народа по језику а не по вери”. Доситеј у ”Писму Харалампију” каже: ”ја ћу писати за ум, за срце и за нарави чловеческе, за браћу Србље, којега су год они закона и вере”.

Милосављевић, оправдано, заступа идеју о континуитету српске културе, књижевности и писмености од средњег века, континуитету који чини и Доситеј јер: ”Изабравши да пише на српском народном језику Доситеј је наставио једну од традиција писмености Срба православаца која се у континуитету неговала од средњег века. Доситеј није био први ни међу православним Србима који су народним језиком писали текст верске садржине. Пре њега је то чинио и Венцловић.”

Ковијанићево истраживање и потенцирање значаја Доситејевог боравка у Словачкој пружа допринос склапању мозаика о Доситејевом образовању, а свакако и потврђује српско-словачке књижевно-културне везе, јер је Доситеј у Братислави и Модри, како сарађивао, тако и гајио пријатељске везе са истакнутим Словацима. О угледу који је Доситеј оставио на Словаке говори и чињеница да га је заједно са Вуком Караџићем и Атанасијем Стојковићем, Јан Колар опевао у својој ”Кћери Славије” (”Slavy dcera”1824.)

То значи да смо средином XVIII века имали научнике који су припадали, тада савременим, европским научним круговима. Постојање песника, писаца, научника, историчара у XVIII веку сведочи о континуитету српске културе, на просторима Подунавља. A то је прилог тези да у нашој култури не постоји дисконтинуитет са ”сјајном” средњевековном српском културом.

Настојања и борба српских писаца тог времена није била апстрактна и саможива прича зарад задовољења приземних потреба, већ је имала дубок егзистенцијални мотив. Наиме, српски просветитељи су увидели да се шири слојеви народа морају образовати, како се не би асимиловали у мору других народа и култура. Потврду томе налазимо код Стојана Новаковића, који 1911. године у свом тексту ”Доситеј Обрадовић и српска култура” наглашава потребу „да се та стара, византијска култура помири и доведе у склад са западноевропском, те да народ има чим борити се даље за свој опстанак међу народима“. Стојан Новаковић је добро увидео да се култура и просвећеност не могу саме од себе развијати. Наиме, тек по одлуци цара Јосифа II да се у царству почне искорењивати празноверје и све врсте лицемерја, па и оно религиозно отворен је простор за појаву и делатност просветитеља, па тако и нашег Доситеја. Тако је Доситеј испевао у својим ”Писмима Харалампију” читаву песму цару Јосифу. Доситеју су Јосифове религиозне реформе послужиле да срочи свој план развоја српске просвете. Тај план је Новаковић срочио у седам тачака. А оне се могу свести на развој народног језика, на верску толеранцију и на слободу мишљења.

Чини нам се упутним на овом месту навести мисао нашег истакнутог мислиоца Владете Јеротића, који поводом Доситејевог живота и мисли каже следеће: ”У Доситејево време, већина балканских земаља под Турцима гајила је не само силну жељу за ослобођењем већ и за тековинама европске просвећености. Проблем је био и, чини се до данас остао, у томе како примити европску цивилизацију а задржати самосвојност, што значи, када је реч о Србима, своју хришћанску, православну веру, своју историју и позитивне духовне особине српског народа: частољубивост, правдољубивост, великодушност, дух слободе, чисто срце, трезвеност. Не треба заборавити да Доситеј Обрадовић није био само критичар народног живота и обичаја већ је у свакој прилици истицао оне добре стране српске народне културе.”

Доситеј Обрадовић је својим животом и делом поставио темеље савремене српске културе, а у томе су му у великој мери помогли словачки рационалисти на чему смо им, ево и сада након више од двеста година, и те како захвални.

Модра, 21. март 2019. године